Kopačke umesto štikli

Dragana Novaković je jedna od malobrojnih devojaka u Srbiji koja vikend, umesto u kafiću, provodi na fudbalskom terenu.

Iako studira medicinu u Novom Sadu, suđenje joj ne predstavlja opterećenje, već razonodu i vid relaksacije. "Najbitnija je dobra organizacija. Kada lepo rasporedim svoje obaveze, imam vremena i da treniram i da sudim i da provodim vreme sa društvom i prodicom", kaže ova fudbalska sutkinja za naš sajt.

Kopačke i pištaljka postali su deo njene svakodnevice kada je imala samo 15 godina, uprkos tome što je fudbal u početku nije zanimao. "Kada sam bila mala nisam volela da gledam fudbal. Ništa mi nije bilo interesantno dok nisam pogledala intervju sa devojkom koja je fudbalski sudija i rekla tati kako i ja želim da se bavim time", kaže Dragana i dodaje da su je roditelji podržali, posebno otac koji je sa oduševljenjem otišao da joj kupi prve kopačke. Dugogodišnje bavljenje atletikom samo je bilo od koristi ovoj mladoj devojci, koja se u trenutku kada je trebalo da bira između atletike i fudbala, ipak odlučila za najvažniju sporednu stvar na svetu.

Posle osam godina deljenja pravde, Dragana danas sudi četvrtu ligu za muškarce i prvu za žene. "Muški i ženski fudbal su veoma različiti, muškarci igraju grublji fudbal dok su žene bezobraznije", objašnjava ova fudbalska sutkinja i dodaje da ni jedni ni drugi ne paze šta će reći, ali fizičkih obračuna nije bilo. Ona dodaje da su uglavnom stariji igrači ti koji ne mogu da prihvate činjenicu da im žena sudi.

Biti žena na fudbalskom terenu u Srbiji nije ni malo lako. Mnogo češće  nego sa trenerima i igračima, sudije imaju neprijatnosti s publikom. Dragana se trudi da ignoriše komentare gledalaca i uradi svoj posao na najbolji način. "U mojoj dosadašnjoj karijeri bilo je svega, od toga da mi viču da sam samo za kuhinju do toga da sažaljevaju mog budućeg muža, koji će za ručak jesti samo paštetu, ukoliko ja nastavim da sudim", priča naša sagovornica sa osmehom. Ne poriče da je pored ružnih, bilo i onih zanimljivih komentara, koje često prepričava. "Sudila sam pionire jedno prepodne i kada se utakmica završila trener jedne od ekipa mi je prišao i rekao:'  Eto, sad si zaradila pare, idi kupi šminku i ostatak dana budi žensko' na čega sam se ja samo nasmejala", priča Dragana za 021.

Osećaj dok izlazi na teren sa pištaljkom u ruci ne bi menjala ni za jedan drugi. Fudbal je njena prošlost, sadašnjost ali i budućnost. "Trudim se da idem korak po korak. Svako ko se bavi suđenjem sanja da će jednog dana nositi Fifin znak, ali za to je potrebno puno rada, truda i odricanja", objašnjava ova dvadesetdvogodišnja devojka i dodaje da se nada da će jednog dana i to doći na red. (M.V.)