Preminuo čuveni novosadski boem Bata Pežo

Nadimak koji mu je gotovo potpuno zamenio ime, Stanisavljev je dobio pre 53 godine kada je kupio svoj prvi automobil - pežo 203 i doterao ga u Novi Sad.

"Još 1961. kupio sam Pežoa 203, s kojim sam išao i na reli. Registracija mu je, sećam se, bila Srbija 47-13. U našem društvu bilo je nas nekoliko koje su zvali Bata. Čini mi se da nas je bilo petorica. Al’ samo sam ja imao Pežoa. Da bi me razlikovali od ostalih, dali su mi nadimak Bata Pežo. Kasnije je bilo sve više onih koji mi pravo ime nisu ni znali".

Prvu kafanu otvorio je u dvorcu Dunđerskih u Čelarevu i tako počeo da krči svoj put do legende novosadskog ugostiteljstva.

"Počelo je 1965. godine. Moj prijatelj je bio zidar i u Čelarevu je dobio  posao da sruši stari pivarin dimnjak. Pozvao me je da napravimo izlet do Čelareva, a usput da pogledam stari dvorac Dunđerskih. Hvala Bogu, ovakvog kakav jesam, nije me bilo teško nagovoriti. Posle razgledanja dimnjaka otišli smo da vidimo taj park i dvorac koji su se nalazili u neposrednoj blizini. Posmatrao sam svu tu, već tada zapuštenu, ali opet izuzetnu, lepotu i spontano rekao: "Kako se nijedna budala ne seti da napravi restoran u ovom parku? Drugar mi kaže: Zašto ti ne bi bio ta budala?", pričao je Bata o svom prvom poslu u ugostiteljstvu.

"Otvaranje moje prve kafane, koju sam nazvao "Dvorac kod Bate", ne samo da je bio događaj za ono vreme, već ne pamtim da se nešto slično desilo sve ove godine. Članovi moje porodice, prijatelji, profesori, doktori, inženjeri, glumci, pisci... svi su bili konobari. Otvorili smo je za Prvi maj 1965. godine".

Ovu gostionu zamenio je novom koja se nalazila blizu novosadskog SUP-a, prekoputa Lovotursa, a njegov restoran smatran je "birtijom za probrano društvo".

"Kafe Bata Pežo bio je čudo u to vreme, a verovatno i zbog toga što je bio među prvim privatnicima u ovom poslu u Novom Sadu. Kako je i sam govorio, država je tada prema njemu bila bolja nego ikad. "Voleli su komunisti da kradu, ali su voleli i da troše u kafani kakve nadaleko nije bilo. Dobro njima - dobro meni", pričao je pre nekoliko godina Bata.

"Kod mene se dolazilo kao na hadžiluk. Beograd, Novi Sad, Osijek, Bačka Palanka, Mitrovica, južna Srbija, Bosna... Dolazili su ljudi odasvud. Tadašnji marketing "od usta do usta" bio je jači od ovog današnjeg. Naravno, svemu je doprinelo to što je u mojoj kafani bilo normalno da za jednim stolom sede drugovi iz Centralnog komiteta a za drugim, na primer, Ružica Sokić, Mira Banjac, Zoran Radmilović,...".

Bio je nerazdvojan prijatelj s Borislavom Pekićem, Borislavom Mihajlovićem Mihizom, Branom Crnčevićem, Miroslavom Antićem, Mićom Mihajlovićem, a u njegovu kafanu zalazli su i Ivo Andrić, Branko Ćopić, Miloš Crnjanski, Stane Dolanc....

Imao je i restoran na Futoškom putu, prethodno je to bila čuvena Madera. Sledeća njegova kafana bila je "Čarda" na Kamenjaru, a poslednji ugostiteljski poduhvat - "Taverna sat" na Keju.

Često je govorio da kafanu ne čine zidovi, nego ljudi koji tu dolaze, a on ih je prema nekim procenama ugostio više od pet miliona. Poslednjih nekoliko godina života proveo je u penziji i uživao u druženju sa unucima, dok je posao prepustio kćerki i zetu.

"Imao sam u životu pet kafana i sve su mi bile drage. Al’ sam ih ipak prodao. Jednostavno, osećao sam da moram dalje. U kafanu se nekad nije išlo ni radi jela ni radi pića. Mene, recimo, svi znaju kao kafedžiju, a ja u životu jedno jaje nisam ispekao. Ni danas to ne bih znao. U kafanu se išlo radi ljudi. Svaka prava kafana uspešna je zbog ljudi i odnosa koji među njima vladaju, ne zbog enterijera ili ponude. Svaki pravi čovek, ako ćemo pošteno, najbolje jede kod kuće. To je ovim današnjim ugostiteljima nezamislivo. Kafana je, pored vašara, najdemokratskija institucija. Tu nema činova. Ili ’oćeš da sediš s nekim ili nećeš. Kafana je danas izgubila svoju društvenu ulogu. Nekada je u nju bilo važno ući, jer si znao da ćeš u njoj sresti ljude i da tu postoji mogućnost da se nešto desi. Kafana je bila institucija. Danas kad dvojica uđu u lokal pa primete prijatelje, sednu za drugi sto. Nisu ludi da prave ture po pet-šest pića kad mogu da naruče samo za sebe", pričao je u jednom intervjuju čuveni Bata.

Čuveni su bili Batini "kafanizmi", kako su ih njegovi "učenici u kafanskoj školi" davnih dana prozvali. "Rodio sam se usred leta 1937. Od tog leta do dana današnjeg promenio sam pet-šest država i više zastava i himni. Selio sam se iz države u državu, ne menjajući adresu. Taj put prešao sam bez carine i bez policije, švercujući svoj život i sve što ide uz to. Voleo sam sve te države, sve himne i zastave, što se za vlast ne bi moglo reći. Čudni su putevi ljudskog života: rodiš se kao slobodno biće, a umreš kao Srbin".

Bata ima kćerku Ivanu i sina Igora koji živi u SAD.