Ćirilizacija Sterijinog pozorja - Svođenje na lokalnu reviju

Jedva da se kulturna javnost stišala od razočarenja ovogodišnjim predstavama Sterijinog pozorja i jalove letošnje polemike o dometu i budućoj koncepciji smotre, kad iz našeg najstarijeg teatarskog festivala stiže nov potez koji uzbuđuje pozorišne poslenike.

Prvi put tokom 48 godina izlaženja, časopis " Scena", jedan od oslonaca novosadske pozorišne institucije, štampan je ćiriličnim pismom. Nova uprava odlučila se na oštar rez; eho nije ugodan, potez se na eksju prostoru doživeo kao korak ka marginalizaciji celokupnog sterijanskog duha.

Sterijno pozorje se razvijalo kao jugo manifestacija, festival je decenijama nosio naziv Jugoslovenske pozorišne igre, a časopis je bio spona teatarskih poslenika između dve priredbe, uz vidno prisustvo svetski priznatih teatrologa i svetski relevantnih priloga. U srpsku kulturu je ušao kao segment koji ishodi iz jugoslovenske komponente naše nacionalne baštine. Latinično pismo je bio logičan izbor za tadašnje prilike, a nama bi i danas mogao biti ponos jezik koji može da se iskaže na dva pisma. Prava retkost. Promenom pisma "Scena" postaje teško dostupna Slovencima, inače najbrojnijim čitaocima, Hrvatima, pa i Bosancima.

Nesporno je da je ćirilica decenijama zapostavljana, delom što latinica kao svetsko potiskuje sva regionalna pisma, delom usled globalne anglizacije i kompjuterizacije, u startu zasnovanih na latinici. Prihvatljivo je da se neki ovdašnji časopisi, kao i knjige, pogotovo namenjeni društvenim temama, štampaju ćirilicom. Međutim, "Scena" je izuzetak, vezana za specifičan period srpskog društva, i sa ulogom da bude medijator teatara, reditelja, pisaca, glumaca..., iz najbližeg okruženja. Prelazak na ćirilicu je korak ka prekidu tešnje komunikacije sa bliskima i najavljuje temeljan zaokret od koncepcijske postavke Festivala koju je u novim istorijskim okolnostima, posle kraćeg lutanja, prethodna sterijanska ekipa uspešno iznašla.

Ćirilizacije "Scene" se na eksju prostoru doživljava kao postupno svođenje priredbe na lokalnu reviju tipa za svakog po nešto. Sami, pak, zaboravljamo da je istorijska zasluga Sterijinog pozorja afirmacija domaćeg dramskog teksta.

Podsetimo, kada je pre šest decenija osnivano, na našim scenama nisu se igrali tekstovi savremenih domaćih pisaca; bili su malobrojni i slabi, posebno u dramskom vođenju radnje i dijalozima. Samo nekoliko sezona po ustanovljenju Festivala, uočeni su pomaci, potom i znatna poboljšanja. Osamdesetih godina Simovićeve drame postaju zanimljive pozorišnoj publici romanskog govornog područja, potom inopozorišta postavljaju dela Dušana Kovačevića.

Poslednjih deceniju i po Biljana Srbljanović i Milena Marković gotovo da dostižu status kultnih spisateljica evropskih scena. Nasuprot pozorištu, ovdašnji film nikada nije uspeo da prevaziđe slabosti nastale iz scenarija pisanog nedovoljno filmskim jezikom. Jedan od razloga je i što "sedma umetnost" u nas nije izgradila ambijent u kojem bi se posebno podsticalo razvijanje "scenarističkog" pisanja; nedostajalo je "filmsko Sterijino pozorje".

Stoga je očuvanje duha novosadske pozorišne institucije, suptilno tkanje niti povezanosti sa bližnjima u pozorišnom izrazu, neophodno za dalji razmah domaćeg dramskog teksta. U tom pogledu, časopis "Scena" je dragocen i njegova provincijalizacija označava gubitak medija za teorijsku komunikaciju na regionalnom prostoru. Takav tok teško da će pomoći dramskim piscima i tetaralozima iz Srbije. (Živan Lazić)