Mural kao podsećanje na Moniku Seleš

Sećanje mi se vraća u novosadsko vreme Male Mo.

Paralelu je nemoguće povući; društvene prilike su se izmenile - u vezi sa ulaganjem, profesionalizmom, vlasničkim odnosima i finansiranjem u tenisu, odnosom zajednice prema "belom sportu"... Suprotno uvreženom mnenju, Novi Sad je u Moniku ulagao, i to mnogo, ali - nedovoljno.

Budžetski prihodi kluba bili su skromni za juniorsku karijeru kojom se talenat razvijao u svetskog asa. Gro novca je zavisilo od uprave kluba, obično direktora velikih firmi i banaka. Teško da je i prosečnom fudbaleru, košarkašu ili rukometašu manjkalo novca... Sa tenisom je bilo drugačije; označen simbolom aristokratije, izdvojen je, tretiran kao ekskluziva za državnu nomenklaturu, bogatiji sloj, kome je "beli sport" bio sticanje nobl - statusa. Sportski rezultati su bili u trećem planu. Ko je uspeo, karijeru je razvijao u belome svetu.

Grad je finansirao Monikina putovanja i boravak na turnirima, brat Zoltan je plaćan kao trener, angažovani su i sparing partneri. Otac Karolj, priznati karikaturista, je od "Foruma" dobijao maksimalne kvote plaćenog, potom neplaćenog odsustva kako bi se posvetio kćerki. Monika je možda probleme imala oko termina za trening. Ipak, sećam se da je zimi svakodnevno trenirala dva puta dnevno po tri sata u Velikoj dvorani SPENS-a. Grad nije imao vrhunske klubove u loptačkim sportovima i ovoliko termina se moglo izdvojiti bez kolizije sa potrebama drugih korisnika.

Rano se videlo da je neophodan angažman grada veći od bilo kog dotadašnjeg u sportu. Rudolf Gruber, dugogodišnji sekretar Sportske asocijacije Novog Sada, je predložio da Novi Sad finansira sve troškove, a da Monika, u slučaju uspeha u profesionalnoj karijeri, 20 odsto neto prihoda izdvoji za izgradnju teniskog kompleksa, moglo bi se reći kampa, u Novom Sadu. Na spomen ploči bi pisalo da je reč o uzvratnom daru Male Mo rodnom gradu.

Kako je došlo do odlaska Monike?

Teniski autodidakt Karolj Seleš je u prelomnom trenutku povukao genijalan potez: shvatio je da je njegovo tenisko znanje nedovoljno za dalji napredak kćerke i odlučio se za obrnut put od tada uobičajavanog. Umesto da se, saglasno tadašnjoj praksi, za dalje brušenje sportskog dragulja trener dovede sa strane, kćerku je odveo u teniski kamp, i to najpoznatiji, kod Nika Bolitijerija...

Potonji rezultati potvrdili su genijalnost odluke oca - trenera. Monikina karijera se mogla kretati na stotinak putanja, samo tri - četiri vodile su na tron. Karolj je uočio jednu od dobitnih, verovatno baš i najbolju...

Nik Bolitijeri je i biznismen. Shvatio je šta ima u rukama, iza Monike je već bio neverovatan niz rezultata i skalpova vodećih igračica. Sklopio je ugovor usmeren na duge staze. Godinama je Bolitijeri imao procenat od svih prihoda Monike Seleš.

Pretenciozno bi bilo reći da je Novi Sad propustio šansu. Ne postoji osnov tvrditi kako bi tekla karijera Male Mo da je ostala. Da je u gradu postojao teniski kamp moguće da bi bilo drugačije, a izvesno bi bilo profesionalnije. Razvoj kroz kamp je sa preciznim obavezama obe strane, profesionalniji spram razvoja karijere kroz klub, komotno udruženje građana slično udruženju golubara, ljubitelja lokalne istorije ili naučne fantastike. (Živan Lazić)