Andraš Urban: Nekadašnji koncept Novog Sada postoji samo u tragovima

Napravio je prevrat u vojvođanskom teatru u poslednjih desetak godina i komotno se može reći da je utemeljivač nove vojvođanske pozorišne poetike i estetike. Režirao je na scenama u Subotici, Senti, Novom Sadu, Nišu, na mađarskom i srpskom, a u okruženju i na bugarskom, slovenačkom i rumunskom. Urban i glumci njegovog teatra dobili su brojne nagrade na domaćim i regionalnim festivalima. "Krivina", "Urbi et orbi", "Dogs and drugs", "Marat the Sade", "Banović Strahinja", "Ožalošćena porodica", "Koštana", samo su neke od njegovih izvrsnih predstava. Sve su prilike da im se na velika vrata pridružuje i "Neoplanta"...

"Neoplanta" je priča o životu u jednom gradu. Kažu da se jedan grad najbolje upozna u samoći koja omogućava čoveku da oslušne kako grad pulsira. S druge strane, praviti predstavu ne možeš u samoći, ona nastaje u komplementarnosti i preplitanju ideja, energija, rada svih koji učestvuju u njenom nastajanju...

- Imam razne faze doživljavanja Novog Sada. Nekad kroz tu samoću, devedesetih, kada sam bio student i kada je Novi Sad izgledao kao Sajgon, sa tim vojnicima i svim tim dešavanjima. Posle toga, kada sam se ponovo susretao sa njim, molio sam se da me taj grad prihvati, da uspostavimo nekakav pozitivan odnos. Raditi na ovoj predstavi, slušati i pričati, provocirati određene teme sa glumcima - jer su oni građani ovog grada... Bilo mi je važno da oslušnem Novi Sad, bez obzira na koji način, direktno ili indirektno, iz mog ugla, ugla moje generacije, iako to nije generacijska priča. Mi u sebi nosimo određene pojmove, neke pozitivne predrasude koje su nastale u nekim ranijim vremenima i jako teško se borimo sa tim da ta slika o nečemu nekadašnjem i taj nekadašnji koncept grada više ne postoji. Postoji samo u tragovima. Relevantno je novo vladajuće shvatanje, i ne mislim pri tome u političkom smislu. S druge strane opet, napredovati mogu samo ljudi koji se suočavaju sa onom pravom slikom stvarnosti, u ovom slučaju grada. Ali predstava nije samo o Novom Sadu ili po Vegelovom romanu koji govori o nekoj istoriji. Tu leži priča koja je inspiracija za jedan novi prostor, prostor u kojem ljudi pokušavaju da žive. Mi imamo sliku ove sredine kao multikulturalne, ali je vreme da se suočimo i sa onom slikom koja to ne sadrži. Mi se hvalimo pojmovima multikulturalnosti i interkulturalnosti kada su nam potrebni, u odnosu prema EU npr. Ali, treba da progovorimo o pravom Novom Sadu i tu odmah postavljamo pitanje, a koji je pravi Novi Sad? To su ti krugovi pakla... Oko nas, i u nama, u odnosu na osećaj istine. E, time se treba baviti, čak i kada ti nije ugodno. Jednostavno, ne možeš pozivati na odgovornost ljude koji imaju romansirani odnos prema Novom Sadu.

Govoriš o tome da se rađa novo mišljenje, to je ujedno i rađanje neke nove građanske klase, novog srednjeg staleža koja kreira javni diskurs, život, budućnost. Tvoj kolega Frljić govori o toj - i novoj a i staroj građanskoj klasi - kao izuzetno prevrtljivoj koje se uvek treba pribojavati jer nikad ne znaš kad će umesto da govori - zaćutati...

Mislim da je to zato što je i u kontekstu Novog Sada, a i svakog grada nestalo te privrženosti prema gradu, prema određenoj zajednici. Sada se ta privrženost usmerava ka državi i određenoj zajednici. Ta nova građanska struja, građanština, oni nemaju svoju svest, niti je žele, nije to samo među mladima, nego uopšte ljudi više ne žive s tom idejom o sredini u kojoj žive, sve je stihijski, postoji neka druga važnija stvarnost. Oni su drugačiji, kreiraju drugu stvarnost. .. Neku drugu stvarnost, takođe ušminkanu evociraju oni koji se mitološki sećaju Jugoslavije.

A da li je to samo naša uskolokalna priča ili je to priča novog poretka stvari u celom svetu?

To je naša priča kada se zaglavimo u tim pričama o staroj Jugoslaviji, tako pričaju i ljudi u Rumuniji  ili u Mađarskoj koji pamte "bolja vremena", čak ih pominju i u kontekstu nekih diktatora. Jeste da je naš "prozapadnjački socijalizam" bio blaži nego onaj u Rumuniji npr. ali je i on bio rigidan, ali se Jugoslavije sećamo uglavnom samo u kontekstu lepog. Evo, recimo, u kontekstu današnje priče o ekonomskoj krizi, ovoj sada kako je plasirana, mi više zbog toga nemamo mit o "obećanoj zemlji", te zemlje više nema, mi smo u tranziciji, plasirana nam je ideologija rušenja zapadnjačkog sistema, znamo sve o problemima zapadnog sistema, znamo da tamo nije idealno, Evropa više nije obećana zemlja, nije više san. Čovek je danas, maltene svuda u svetu, primoran da živi u lošoj sadašnjosti. I svi žive od danas do sutra a 70. i 80. godina je bilo drugačije. Ljudi su se nadali. Danas, kada upitam bilo kog glumca, mlađeg ili starijeg, kakva je njegova ideja o budućnosti, vizija nekog budućeg života, bilo privatnog ili onog na opštem planu, nema odgovora jer ne postoji koncept za budućnost. Ništa ne možeš ni promeniti. Izbori su bezvezarija, svaki put čuješ iste rečenice stranačkih vođa, istu retoriku od koje se nama ne menja život, nama je i dalje loše i gore a njima je samo bolje. A oni nam određuju život, nekim bezveznim spektakularnim rečenicama. Kako drugačije može i biti u ovom društvu spektakla? Nemamo strategiju za budućnost i to me uznemirva...

Da li ti ovo recentno "bosansko proleće" u tom smislu budi neku nadu ili te zabrinjava?

Pa i jedno i drugo, previše sam u "Neoplanti" ovih dana pa teško vadim glavu iz svega toga, ali teško podnosim nasilje, iako ga ima dosta u mojim predstavama ali ga u životu nikako ne volim. Ne mislim da je nasilje ta optimistička nada, čak i sa građanskim inicijativama ne mislim da će se išta promeniti. I to zato jer nemamo ideju o zajedničkom življenju, ideju građanske privrženosti, na lokalu a i šire i uže regije. Nema te neke solidarnosti.

Na koji si način dekonstruisao roman Lasla Vegela? Koja su lažna a koja prava pitanja Novog Sada? Da li  prava pitanja dolaze u prvi plan kada se progovori o tome koliko smo lagali ili koliko lažemo sami sebe?

Osamdeset odsto teksta u predstavi je tekst Lasla Vegela, Kata Đarmati i ja smo radili na tome, birali smo one najbitnije elemente, priče, događaje iz 20. veka, momente koji osvetljavaju i određuju taj novi prostor Neoplante. Bilo je najbitnije osvetliti te licemerne trenutke koji postoje u odnosu na Novi Sad i uopšte Vojvodinu, na život u višekulturalnoj zajednici, suočiti se sa raznim odnosima nacionalnih razlika, odnosa većine i manjine, pa seksualne, intelektualne, umetničke... I ja mislim da ovde nije u pitanju samo dekonstrukcija već istovremeno i rekonstrukcija koja omogućava rađanje jedne nove nove priče, novog prostora koji komunicira sa publikom. To će biti razgovor između ove predstave i Novosađana, na ljudskom nivou. Ne moraš biti Novosađani da bi razumeo...

Govoreći o važnim toponinima grada, Vegel pominje Trg slobode koji apstrofira u univerzalnu metaforu kao Trg velike laži... Poprište prevrtljivosti i grešnosti... "Neoplanta", roman, ima podnaslov Obećana zemlja a komotno je mogao da bude i Trg velike laži...

I to je život jednog grada, to je istorija. Mi živimo u utabanim registrima i teško je izaći iz njih i progovoriti o nečem drugom, teško je ne uklopiti se u određujući vladajući stav, moramo pričati o tome, a to je priča o diskriminaciji.

I uvek je zapanjujuće da tim predrasudama, pa makar one bile i pozitivne kako si ih nazvao, operišu i oni intelektualci koje smatramo obrazovanima, informisanima, odgovornima...

Mi znamo nacionaliste, tu znamo s čim operišemo. Ali ne znamo te multikulturalne opcije i tu se prave greške što se ne obračunava sa nacionalizmima, svako svojim, i što se sve prikriva da bi se prikazalo u drugom svetlu i onda imamo priču da se sve formira na osnovu osećaja, doživljaja i mišljenja većine. Zapravo, bez obzira koliko multikulti bili, u svom malom krugu, u nekom razgovoru u okrilju nečega ili nekoga, skloni smo da, ma koliko imali liberalne stavove, unutar duše uvek kritikujemo samo druge, tolerantni smo ali i tu su granice samo malo spuštene u odnosu na ove na drugom kraju ideološkog  štapa. I, na kraju krajeva, dolazimo na isti problem. A mi smo mala zemlja, niko ne zna kako ko gde živi, ovi u Beogradu ne znaju ništa o ovima u Novom Sadu, ovi u Novom Sadu ne znaju ništa o ovima u Subotici, itd, itd...

Šta misliš, zašto Novi Sad ima taj kalimerovski odnos prema Beogradu, kao što ga - pomalo(?) - ima i Subotica prema Novom Sadu?

Svugde je to tako, imaš glavni grad koji je kulturna i finansijska metropola...

Ali ovde se to stalno potencira kao prvenstveno političko - gde su naše pare - pitanje...

Nemojmo zaboraviti da je Novi Sad na neki način glavni grad jednog regiona, središte, centar multietničkog geografskog prostora, sa nekim socijalnim posebnostima i pravima, a to se sukobljava sa ideologijom koja ne želi taj položaj Novog Sada i Vojvodine, tj. regiona. To je bitan segment ovog grada i tog odnosa Beograda i Novog Sada. Dosta je urađeno na tome da ljudi izgube taj lokapatriotizam, da nemaju identitet i privrženost nekoj zajednici, to se uništava sistemski, jer uvek se, bez obzira na priču o decentralizaciji, govori o centralnom vođenju zemlje koja je u takvom stanju da svi čekaju da jedan vođa to uradi i reši i izbavi nas, da dovede u red... A to su jako opasna vremena. Ko će uvesti taj red, ko može biti taj čovek? To su opasne reči i očekivanja.

Kukavičluk je dijagnoza vremena u kojem živimo, i nismo samo mi u ovom delu sveta pretplaćeni na njega. Međutim, nedostatak ljudske hrabrosti naročiti je Weltschmerz početka ovog veka od kojeg je obolelo i pozorište. Nisu hrabri novinari, ni umetnici, ni radnici, sve je tek puka manifestacija, verbalni striptiz bez pokrića. Potpuno smo usrani... Bez elementarne ljudske empatije...

Svi imamo već maltene pa urođeni, zapravo vrlo brzo naučeni, od odraslih preuzeti strah - strah od vlasti i države i vrlo brzo nam postaje jasno da protiv određene moći društva čovek kao pojedianc ne može da se suprotsavi. Postoji i kolektivni strah koji je na ovim prostorima, jednako kao pojedinačni, vrlo delikatan. Može to biti i strah i od neke teme poput trenutno aktuelne Prvog svetskog rata. Zanimljivo je da, bez obzira koliko se o njoj govori, pola stanovništva ne ume ništa da progovori o tome, bez obzira kom narodu pripada, gde živi. Ljudi jednostavno ne umaju da sastave jednu suvislu rečenicu na tu temu ali svi imaju mišljenje o tome u zavisnosti od toga "na kojoj su strani" i onda kreću te debilne rasprave... Govorim o tome da je bitno razgovarati ali strah to ne dopušta. Osvajač ne da da se o tome govori a umesto reči "osvajač", možemo staviti i neku drugu reč. Mi još uvek negde imamo svest o o postjugoslovenskom identitetu i mislim da su ga baš manjine najviše očuvale, bile su naterane da ga očuvaju u pozitivnom smislu, mada se predstavlja drugačije. Mi sada izlazimo iz tih okvira jer shvatamo da je svet otišao daleko ispred nas. I onda sve to proizvodi to strašno nasilje... Stalno govorim o tome i već mi je neprijatno koliko ponavljam reči "manjina" i "većina", ali zašto se većina ne obračuna svojim demonima? Ako je to iz kukavičluka, ili čega već, ako ima određene agresije, ili ako se to manifestuje nekom određenom politikom, nije li logično da se ona prvo reši svojih društvenih frustracija?

Javni život postao je totalna šizofrenija, nepodnošljiva kakofonija najgoreg mogućem smeća koje nas sada već na dnevnoj bazi ozbiljno zatrpava... Licemerje na TV, na fejsu, u životu... Izvan toga nisu ni kulturnjaci... Kad čovek čita intervjue, npr. nekih pozorišnih ljudi, koji govore o nemoralnosti društva i pojedinca, a istovremeno zna kakve sve državne i društvene privilegije uživaju, prosto mu dođe da im zelepi flaster na usta kao što ti u predstavi lepiš Merkelicinoj Evropi. Ima li kakvog limba, nekog, još nezagađenog međuprostora, mimo "dežurnih vlasnika vrhovnog javnog mišljenja"?

Naravno da i u kulturnom establišmentu ima negativnih primera i licemerja kao i drugde, u drugim esnafima. I naravno da i tu imamo "dežurne opozicionare" koji svoje opozicionarstvo u realnosti ne zastupaju - ali to su ljudske osobine, i to nije najzanimljiviji deo društva ali i prema tome treba imati ljudsko razumevanje i toleranciju, jednostavno, sve ima svoje granice. A ima li međuprostora? Pa svako od nas ponaosob treba da ga nađe, u radu, da se okrene sebi, ili na neki drugi način, da reši neki problem, neku situaciju, frustraciju i tako pomogne u poboljšanju svog životnog prostora.

Što nije lako s obzirom na to da o problemima govorimo uglavnom kao da su izvan nas - pakao, to su uvek drugi. Ti, pak, u "Koštani" na primer, grafit "Smrt Ciganima" ne pišeš ćirilicom, iako je za očekivati, već na latinici... Da li je nešto napisano na ćirilici ili latinici, to je pitanje a ne to da su stigli lažni računi za struju, da plaćaš dimničarinu iako dimnjak nemaš, da u po bela dana - kad vidiš grupicu tinejdžera, za svaki slučaj prelaziš na drugu stranu ulice, pričao mađarski, kako kažeš, ili bio žensko na primer. Na lažna pitanja podjednako se lože fašisti i salonski anarhisti a istovremeno uživaju iste, goleme privilegije...

Sve su to i pojedinačni problemi. Ako prihvatimo da je jedan od tih problema manje bitan, onda to ne znači da ne treba njime da se bavimo... Svi su oni važni, način njihovog reševanja je zapravo suštinski, jer ako odlučimo samo da se bavimo socijalnim problemima, to nekako odmah podrazumeva da one druge guramo pod tepih... Recimo, asimilacija i dalje traje, nasilje nad ljudima i dalje traje, ti problemi moraju sinhrono da se rešavaju, a ne jedan po jedan, pa se onda u nekom trenutku ispostavi da se neki rešavaju zato jer su šik i moderni ili važni u odnosu prema Evropi ili ne znam već kome... A taj primer iz "Koštane"... Nije problem samo desnica, za njih znamo šta misle, šta rade, nego ostatak društa koje se ponaša kao da oni za to nisu krivi, kao da je sve ostalo u redu - a to jednostavno nije istina. Oni čak mogu biti odgovorni jer zašto dolazi do svega toga, oni otprilike misle da, ako to nije direktno o nama, nas se ne tiče, i dok se nas ne tiče - to je u redu... Uvek su neki "oni" krivi, to je svugde tako, ali je i intenzivnije u našem nekom folkloru.

U predstavi u jednoj sceni apostrofiraš žensko stradanje u ratu: žena u ratu uvek biva dvostruko poražena, uz svo stradanje koje rat donosi, ona biva poražena i kao žena - demonstracijom muške seksualne nadmoći...

Iako je ljudska patnja - ljudska patnja, stradanje žene u istorijskom kontekstu naglasio sam u predstavi jer je to vrlo uočljivo i u savremenom društvu. I meni je na probama uvek bila potresna ta, takozvana "ruska scena", jako me pogađala, osetila se ta neka nezaštićenost koja tera na razmišljanje o tom istorijsko- političkom kontekstu, kada se oslobađa jedan narod a tereti drugi... (Snežana Miletić)