Biljana Srbljanović: Neutralnost je put u pakao

Posle izvođenja "Beogradske trilogije" na Pozorju pre dosta godina, objašnjavajući zašto je važno da se tih devedesetih borimo za svoje parče normalnog sveta, Biljana Srbljanović je rekla da veruje u mantru da je čovek kovač svog identiteta… Danas, dosta godina posle, sa novim životnim iskustvima i iskušenjima, a i nakon proučavanja istorijske građe o Gavrilu Principu i toga šta je (da li je) njegov potez značio u širem istorijskom kontekstu i periodu, ponovo isto pitanje i da li je možda revidirala stav, s obzirom na to da svakih 10, 20 ili 50 godina naš pokušaj uređenja sopstvenog života ugrozi neki kostur iz ormara, neki predak zbog kojeg ispaštamo…

- To je tačno, ali ima ona neka marksistička definicija da generacije mladih posrću pod teretom seni umrlih ljudi. Kad naslediš klasu, ti naslediš i identitet. Mi smo na ovim prostorima dugo živeli u nekom pseudobesklasnom društvu, ali smo nasleđivali identitet zločina koji je neki predak u naše ime počinio i ta se linija nastavljala ovde. Svi smo osuđeni da pravimo neke izbore u životu i ti izbori nas zapravo definišu, neko izabere da bude revolucionar, neko da bude terorista, neko zlikovac, a neko da bude neutralan i to je za mene možda i najzlikovačkiji put. Ja mislim da je neutralnost i taj neki srednji put direktan put za pakao.

Dakle, to za tebe nije samo odsustvo hrabrosti, kukavičluk, nego mnogo gore…

Da, za mene je to neka vrsta stagnacije, održavanja statusa kvo, i za mene je to mnogo pogubnije, čak i od greške.

Da li bi Mladobosanci danas tvitovali ili bi obukli odela i parkirali se u neko ministarstvo, stali uz premijera?

Tvitovali bi svakako, ne samo to nego bi i razvili ceo tviter. Pobunjenički duh odlikuje mladost, svaka generacije ima svoje oblike, imali su je i generacija mladih Bosanaca, objavljivali su tajne školske listove, poeziju, nalazili su se po kućama, svirali su tamburicu, a onda otišli da ubiju prestolonaslednika. Današnja generacija srećom nema takve radikalne stavove. S druge strane, vidljiv je nedostatak generacijske hrabrosti koji bi mogao da pokrene sve.

U nama je devedesetih bilo dosta te hrabrosti, tog romatičarskog Gavrila, neke nade, ali sve je potonulo jer su oni za koje smo mislili da će biti drugačiji i bolji postali gori od najgorih, pa su kao takvi odradili idealnu kampanju za povratak na status kvo. Nebojša Krstić je tako ispao vrhunski "svedok saradnik" u tome…

Devedesetih smo, kao i u vreme Mlade Bosne, znali ko je naš neprijatelj, imali smo najmanji zajednički imenitelj koji se odlikovao u neprijatelju. Sada, otkako to više ne postoji - a ne postoji nigde u svetu, ne postoji zbog toga što su se granice izbrisale, što je politika pa čak i revolucionarna misao postala predmet trgovine, i sredstvo trgovine takođe, samim tim ne postoji jasna crta preko koje se ne ide, i uvek se iznenadite kad neko pređe preko neke crte pa onda imate te svedoke saradnike raznih režima… Što se mene tiče, ja stalno plutam između neke panične hrabrosti i želje za pobunom i opšte rezigniranosti koja me tera da se povučem. Trenutno sam u fazi povlačenja jer nekako imam utisak da se moj glas u toj opštoj kakofoniji ne čuje od drugih glasova. I ne mislim da čekam neki trenutak da ponovo progovorim, nego mislim da ga napravim sama, samo moram da smislim kojim sredstvima.

Ne znam kakav je tvoj utisak, ali meni se čini da mlad svet ne zanimaju istorijske teme, nema nikakve pobune u njima… Gde su ti mladi pobunjenici, šta se desilo sa njima?

Oni uvek postoje u svakoj generaciji, samo nemaju prostora, nisu se izborili za njega. Neki opšti mejnstrim pogled na svet, i u Austriji, Poljskoj, Mađarskoj. Generalno je stav - a šta je tu dobro za mene lično? I odmah tu postoji neka potreba za udruživanjem u korporacijskom duhu, da gledaš svoju korist, da živih neka liberalna ubeđenja koja su pre svega liberalno kapitalistička. I da ti, pre svega, nemaš ideologije, i da se stidiš ideologije i da se stidiš moralnosti. Ali, uvek postoji neka manjina koja je u ovom trenutku čak i u čitavoj Evropi na margini i ne znači da neće biti neka erupcija koja će pobediti i ponovo nastupiti…

Dok se to ne desi, buja desnice, posvuda…

Kada pogledamo početak 2000. godine, velika većina zemalja članica EU imale su levicu na vlasti. Sada gotovo svi imaju desnicu ili neku kriptolevicu, a neki imaju čak i ekstremnu desnicu. Najgore od svega je to što ne može da se prepozna koja je tačna linija zla koja se prelazi kada se ulazi u krajnju desnicu. Jer kada imaš ratno stranje, tiraniju, diktaturu, onda je mnogo jasnije. U ovim nekim plutajućim stanjima je mnogo, mnogo teže definisati zbog čega si ti protiv nečega, a protiv toga si iz ideološkog ubeđenja kojeg se drugi stide i koje je u suštini dubokomoralno za mene.

Šta čitaš?

Čitam sada uglavnom samo teoriju, spremam doktorat. Skoro sam čitala francuskog pisca Emanuela Karera, knjigu "Limonov", neku vrstu intelektualne biografije koja je ulazak u pakao ljudski. Preporučujem i odličan roman "Paradajz" mog prijatelja Đorđa Miketića zbog koga su me razapeli na Tviteru i na neki način mi je drago što je skandal oko mog tvitera podigao tiraž njegove knjige. (Snežana Miletić)