Upoznajte Leu - Novosađanku koja sve radi nogama

Na svetski poznatom internet sajtu "Twitch" Leana, poznatija kao Lea FedPoro, pre tri meseca započela je svoju karijeru kao live streamer, odnosno osoba koja uživo igra video igrice uz mogućnost da je svi koji žele prate i gledaju, kao i da razgovaraju sa njom. Za veoma kratko vreme postala je poznata zbog svoje jedinstvenosti, jer umesto rukama, igre igra nogama.

Za 021 Lea otkriva kako je sve počelo.

"Kada sam završila višu školu, dugo nisam mogla da nađem posao. Igrice igram već skoro deceniju, ali su me prijatelji nagovorili da probam sa live streamom i tako pokušam da zaradim novac potreban za život. Sve se brzo odvijalo, i novac je uskoro počeo da stiže", započinje Lea svoju priču i otkriva da je za kratko vreme sakupila novac potreban za potpuno novu kompjutersku opremu. Međutim, tada je "posao" stao.

"Počeli su da stižu negativni komentari na račun toga što u svojim videima govorim engleski, napadali su me da izdajem Srbiju, da lažem da nemam ruke. A dešavalo se i da dobijam ponude da za veliku svotu novca pojedinim muškarcima pokazujem šta sve umem da radim nogama, koje sam naravno odbila", otkriva Lea svoja iskustva, ali ističe da su joj sada ostali samo verni fanovi koji je i dalje prate.

Iako u svojim videima uvek deluje pozitivno i veselo, život joj, kako kaže, nije baš tako srećan. Ono što održava njenu snagu je realno sagledavanje situacije u kojoj se nalazi, kao i svakodnevna borba da iz lošeg izvuče ono najbolje, kaže njena mama Olivera i za 021 priča kako je došlo do toga da Lea bude rođena bez ruku.

"To je bila čista greška doktora", rezignirano otkriva Olivera. "Te 1989, posumnjala sam da sam trudna, ali lekar mi je rekao da nisam i dao mi neke hormonske pilule. Kada sam nakon nekoliko dana ponovo došla kod njega zbog jakih bolova, rekao mi je da je pogrešio i da sam ipak trudna, ali da mi hormoni neće naškoditi. Celu trudnoću su mi pričali kako je sa bebom sve u redu i kako se normalno razvija, ali kada sam se porodila nisu mi dali da vidim dete. Tek kasnije sam videla da mi ćerka nema ruke. Usledio je sudski proces sa lekarima, koji su tvrdili da sam sve vreme znala u kakvom mi je stanju plod. Ništa nisam mogla da dokažem, a i lekar koji mi je vodio trudnoću u Betaniji ubrzo je netragom nestao", priča Leina majka.

Da li smo zemlja predrasuda?

Kao normalno razvijeno i pametno dete, Lea je išla u vrtić, završila osnovnu i srednju školu, iz kojih je ponela vrlo jasnu pouku, da su deca mnogo otvorenija i razumnija od odraslih, koji su svojim predrasudama prema njenom fizičkom hendikepu pokazali da, kako sama kaže, "živeti na Balkanu ima svoju cenu".

"U osnovnoj školi je moja učiteljica četiri godine pokušavala da dokaže kako sam ja mentalno zaostala kako bi me smestila u školu "Milan Petrović". Zadavala mi je strašno teške zadatke i stalno me izdvajala od ostale dece, ali joj nije uspelo. U srednjoj mi se desilo nešto još gore. Imala sam profesorku fizike koja se gadila nogu, pa pošto sam ja kontrolne radila nogama, ona je uvek stavljala rukavice kako bi mogla da pregleda moj kontrolni", priseća se ona.

Lea živi kao i svako drugi, samo sve radi nogama. Nogama se šminka, kuva, kupa, piše, crta, a na kompjuteru može da uradi apsolutno sve. Malo joj je teže da se obuče i donese nešto u sobu, kao i da sređuje kuću, ali i tu se snalazi. Kako kaže, uz ugradnju pomagala, mogla bi biti i mnogo samostalnija.

"Kao što vi sve radite rukama, i ne razmišljate da li je to teško ili lako, tako je meni sasvim prirodno da sve radim nogama. Kada ponekad putujem u druge države niko me ne gleda čudno kada u busu kartu pokažem nogom, ali nekad me izbace jer pomisle da ih lažem ili da nemam kartu. Na aerodromu mi se čak desilo da su me primorali da koristim invalidska kolica jer jedino tako imam prava na ličnog asistenta prilikom čekiranja karte", priča svoja iskustva Lea, koja je ogorčena načinom na koji se ljudi u Srbiji odnose prema osobama sa invaliditetom.

Međutim, ističe da ima život baš kao i svaka druga osoba u Srbiji. Roditelje koji su bolesni i koji se muče da prehrane porodicu, brata koji je otišao u inostranstvo na doktorat, dok ona kao i većina njenih vršnjaka ne može da nađe posao, s tom razlikom što nju odbijaju zato što nema ruke.

"Ja sam sve sama naučila da radim nogama. Sama sam naučila i da koristim kompjuter i da dizajniram. Sigurna sam da bih za mesec dana mogla da savladam svaku veštinu koja se može naučiti na kompjuteru. Volela bih da mogu da konobarišem, ali na žalost to baš ne mogu. Sigurno sam poslala preko 500 biografija, zvala sam firme pa čak i išla u mnoge kompanije, ali svi su mi rekli da ne zapošljavaju osobe poput mene jer nemaju adekvatnu opremu. Ali oni ne shvataju da meni ništa posebno nije potrebno", tužno priča Lea, koja je na kraju iskoristila svoju najbolju veštinu i krenula da zarađuje igrajući igrice.

Međutim, kao i svaki posao preko interneta, i ovaj je jako nesiguran, a sa 19.000 dinara pomoći koje dobija na osnovu tuđe nege ne može normalno da živi. Zbog toga joj je san da ode iz Srbije kod svog dugogodišnjeg momka u Dansku i da tamo oproba sreću.

"Nije sve tako crno. Kada god se pitam zašto mi se sve ovo dešava i zašto je baš ovo moj život, ubrzo se setim da za sve postoji razlog i setim se koliko sam srećna jer sam normalna i zdrava osoba, koja zbog svog stanja ima puno mogućnosti za učenje i napredovanje. Zato uvek imam nade da će jednog dana sve doći na svoje i da ću biti srećna, baš onako kako zaslužuje svako od nas", završava svoju priču Lea. (Gordana Ćosić - gocacosic@021.rs)