Njegovi su iz Mošorina, ali je on rođenjem Novosađanin - Mošorin je u svemu okrenut ka Novom Sadu, reći će u razgovoru. U Novom Sadu završio je gimnaziju "Laza Kostić", bio je odličan učenik - čak đak generacije, još tada je obožavao književnost i sve što ima veze sa čitanjem.
Odrastao u radničkoj porodici, od malih nogu - i on i mlađi brat - učeni su da se uzdaju u se i u svoje kljuse. Tako je bilo u njihovoj porodici, za sve se moralo boriti, dobro pomučiti, kako za materijalne stvari neophodne za fizički opstanak porodice, tako i za one mnogo važnije - duhovne zalihe.
O njima je saznavao sam, čini mu se danas, kaže, da je do svega došao nekim dužim putem, da prečice nije prepoznavao, prosto zato što svi nemamo iste startne pozicije. Nekoga rođenjem sačekaju dobre, sve mu je servirano i samo može da počne da trči. Drugi pak moraju da otkriju da trka uopšte postoji, pa se tek onda moraju naći neki brojevi i otkriti staza za trku.
Zato je za svojih tridesetak godina nekoliko puta, ističe, zbog sopstvenih izbora, zbog kojih se danas jako kaje, lupao glavu. Ali možda su zato pobeda nad sobom – koja za svakog ozbiljnog čoveka uvek traje – i traganje za načinima da se najbolje moguće osmisli ovaj život, tim slađi.
Ovo je priča o jednom mladom čoveku, tridesetjednogodišnjem Ristu Nestoroviću, konobaru, a pesniku u duši, jednom od retkih novosadskih ugostiteljskih radnika koji je na ljubaznosti masterirao small talk. Razlog tome može da bude činjenica da se u Ristu krije jedna neobična poetska duša, koja piše ljubavnu poeziju, a možda je to i zato što je sagovornik 021.rs važnu diplomu u svom životu stekao u kafani, tom paramitskom mestu balkanskog čoveka.
Kafana je najautentičniji zbir jedinki jednog društva. Tu naučiš baš svašta o ljudima, o čovekovom karakteru, stekneš sve važne diplome koje, doduše, ne možeš da zakačiš na zid svoje sobe ili da se pohvališ prijateljima. U krajnjem slučaju, tu jako dobro upoznaš i sebe, kaže na početku razgovora Nestorović.
"To je mesto gde upoznaš pesnike, one ostvarene - a nesrećne, neostvarene kojima je večno kriv neko drugi, sretneš kockare, prevarante raznog kalibra, one sitne i one koji nam život preokreću unazad, sretneš mnoge luzere koji su propustili jednu, ili sve važne životne šanse, sretneš švalere i one koji bi to da budu, glumce bardove i šmirante, razne folirante, istinske boeme, hedoniste, krijumčare, seoske lole, gradske dripce, trgovce raznom robom i dušama...
Shvatiš tako u najdirektnijem susretu sa raznim karakterima i sudbinama da je u suštini samo važno biti svoj, autentičan, pa makar svi mislili da si lud."
A lud kod nas uvek je vezano za neku slobodu. Čim nisi "ko Bog zapoveda", k'o ostali svet, odmah si lud. Bio je u Mošorinu neki Arsa, seća se Risto, svi su ga zvali ludakom, seoskim spadalom, luzerom, ali danas on promiče kroz sve mošorinske priče, baš zato što je bio drugačiji od svih i svega u vremenu u kojem je živeo. Bio je hrabar da živi onako kako je hteo, a ne kako su mislili seoski mudraci. I danas se po Mošorinu priča o Arsi, a nema priča o onima koji su bili "ko Bog zapoveda", dodaje Risto.
"Tako sam i ja u jednom trenutku shvatio da baš nisam 'ko Bog zapoveda', da su reči moj svet i jedino oružje, da je pisanje način da bolje razumem ovaj svet, da je ono mogućnost da shvatim svoje mesto na ovom svetu. Od početka sam odmah pisao ljubavnu poeziju. Sve je počelo od neke moje lične priče, obeležene jednom davnom ljubavlju, od koje sam utehu tražio u pisanju. I onda su se pesme nizale jedna za dugom. Ponekad mi se čini da i danas smišljam svetove u kojima bi ona još mogla da bude moguća i živa."
Poezija je od tada njegova konstanta, a sva ostala životna intermeca u kojima je, kaže, prezreo sve što je odrastanje donelo u njegov i živote ljudi oko njega, udenula su se od Pravnog do Poljoprivrednog fakulteta. Na prvi je, kasnije je shvatio, ozbiljno zalutao, a ovaj drugi koji mu je jedan dugi period vrlo dobro išao, sigurno će i završiti, samo da se malo sabere od ovog vremena i ubrzanja koje nas sve melje.
"Kad me nešto tišti, to mogu da prevaziđem samo ako to kroz poeziju otvorim. Poezija nije samo moj ventil, neki lek, spas, katarza, već način postojanja", iskren je Nestorović.
Onako kako je poezija spas za njega, ovaj mladi čovek veruje da bi spas za svet mogla da bude ljubaznost, da jedino ona može da vrati čoveku osećaj za drugog čoveka. I to ne ona ušminkana ljubaznost koja se stavlja na društvene mreže, već ona sasvim konkretna, koja oseća realnog čoveka, koja na pitanje "kako si" sačeka odgovor.
Jedan od načina da se taj čovek i svet uopšte osete sasvim realno, za Rista je i volonterski rad za NURDOR. Na to je posebno ponosan. Mislio je da o tome ne treba da se priča, tako je učen, kad pomogneš nekom, ćuti o tome, ali mu je život u međuvremenu poljuljao taj stav. Ljudi ionako previše govore i ništa ne kažu, uglavnom govore o onome čega bi trebalo da se stide. Danas misli da treba govoriti o dobrim delima, o tome da pomažeš drugom jer tako podsećaš na tu važnu tekovinu čovečanstva – empatiju koja ohrabruje i druge da budu humani, da neprekidno vide koliko je bolesnih, slabijih, istinskih nesrećnih ljudi oko nas.
"NURDOR dvaput godišnje organizuje prijem za volontere, s proleća i jeseni, prolaze se edukacije, psihološki testovi. Ako ih položite, a ja jesam, onda možete da radite sa decom kojoj je pomoć potrebna. A ako ne prođete taj test, svejedno možete da volontirate ali na nekom drugom poslu koji takođe doprinosi da naša zajednica ima bolji odnos prema slabijem od nas. Nedavno smo sređivali vikendicu na Fruškoj gori koju je NURDOR-u ostavio jedan Novosađanin. Kada bi ljudi znali koliko su deca kojima je potrebna naša pomoć srećna kada nas vide i šta njima znači naš osmeh, dolazak, zagrljaj, verujem da bi se svako od nas isključio iz kolotečine ne uvek prevažnih obaveza i odvojio bar jedan dan da volontira za NURDOR, ili bilo koju drugu sličnu organizaciju."
Na pitanje kakvi su mu planovi povodom poezije koja je povod za ovu priču, Nestorović kaže da ne žuri nikuda. Za sada je objavljuje na svojoj Instagram stranici, a može se naći i na stranama
Magacina reči - prve onlajn zajednice mladih pisaca. Veruje, dodaje, da će i proza jednom biti polje njegovog pisanja.
A na propitivanje kakvo mesto na njegovoj poetskoj karti zauzima Mošorin, odnosno selo – a mnogi bi mu danas u doba korone rado pobegli, koje tako bolno poetski u svom pisanju apostrofira esnafska mu drugarica Radmila Petrović, Nestorović kaže:
"Tamo mi žive roditelji i mlađi brat. Sigurno ću jednom otići na selo da živim, ali neko makar 200 metara dalje od Mošorina", smejući se kaže. "U nekoj kući, sa pogledom na prirodu i vidikom na slobodu. Mošorin je dugo bio mrtvo selo, a onda su nakon poslednjeg rata došli ljudi iz Bosne i doneli stočarstvo u ovaj kraj, i bukvalno ga preporodili. Nisu mogli da gaje ovce, pa su se preorijentisali na krave. Mošorin je tako postao 'mlekarski gigant', od toga mnogi tamo žive."
Težak je to život, malo mesto ne nudi mnogo mladom čoveku i uvek svakog drugačijeg ko ima radoznalosti u sebi, želju da vidi i nešto drugo mimo sela, svede na čudaka. S tim ne mogu nikako da se pomirim. Svet je toliko veliki, raznolik, toliko lep, toliko toga ima da se vidi, da oplemeni čoveka, da mu dozvoli da se menja i bude stalno drugačiji, bolji. Meni je prosto žao ljudi koji ostanu u okviru na koji ih njihovi geni, porodica i sredina ograniče, koji nemaju hrabrosti da iz toga izađu.
"Godinama sam sa drugarima iz Mošorina organizovao razne večeri, poetske, sportske, pokušavali smo da oživimo selo i dugo nas je držao taj entuzijazam, a onda shvatiš da neke stvari treba u jednom trenutku da prepustiš drugima. Nekad to bude prouzokovano razočaranjem u ljude, nekad u sebe, neke svoje izbore, pogrešne ili loše procene. Ali sve je to deo odrastanja i sazrevanja, tako to razumem, nekog puta na kojem si sam sebi najopasniji takmac", kaže na kraju razgovora Risto Nestorović.
.jpg "Novi Sad - Voša - Borovo: Fudbalska groznica")
.jpg "Jedno drugačije novosadsko detinjstvo")
.jpg "Farmerke, pesnice i Džejms Din sa Podbare")
.jpg "FOTO: Znate li da u Veterniku postoji bosanska brvnara koja je spomenik kulture?")
Komentari 15
vesna vasovic
Duša
Vanja
Opcinila me je lepota i misaonost stihova,tanane emocije,toplina i poseban senzibilitet izrecenog.Stihovi za svakoga i sva vremena.
I da je samo ovu pesmu napisao,napravio je remek delo.Sve cestitke,volela bih jos procitati,iz stvaralackog opusa ovog mladog poete.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar