Špicerov dvorac - priča o neverovatnom usponu i razornoj moći nebrige

Živan Lazić

zivanlaz@gmail.com

Novi Sad

14.07.2022.

11:32 > 11:32

Na izložbi "Kraljevi cementa" autori Marija Silađi, Anica Draganić i Silard Antal ispravljaju decenijama ustaljenu zabludu o vlasništvu nad najraskošnijim zamkom na ovim prostorima.

Špicerov dvorac - priča o neverovatnom usponu i razornoj moći nebrige

Foto: 021.rs

Već afirmisane istraživačice arhitektonske baštine Marija Silađi i Anica Dobranić su ovih dana ponudile Novosađanima atipično viđenje razvoja Beočinske fabrike i proizvodnje cementa na obodu Fruške Gore. Ovoga puta pridružio im se, ne prvi put, Silard Antal sa Akademije umetnosti, čije će dizajnersko rešenje postavke dominacijom crne boje naglasiti dostojanstvo i raskošan život vlasnika.

Cveće, simbol plodnosti, koje se, izvajano od cementa, nalazi pri samom vrhu fabričkih dimnjaka, ovoga puta isklesano od drveta, postavlja se u samo središte galerijskog prostora Arhiva Vojvodine, ističući time uspešnost i firme i vlasnika, od kojih je najistaknutiji Henrik Orenštajn dugim uspešnim poslovanjem stekao naslednu i plemićku i baronsku titulu.

Na tri jezika

Zahvaljujući sistematičnom izučavanju i korišćenu dokumentacije na tri jezika - nemačkom, srpskom i mađarskom - autorke nam nizom postavljenih slika u dvorani, ali još više i preko videa na zidu, pričaju o začetku delatnosti u Beočinu, rivalitetu, kao i o saradnji poslovnih ljudi, vezama politike i biznisa... Ponajviše o uspešnosti kompanije u vlasništvu više, rođački povezanih, porodica, ali i o snažnom osećanju gazda za radne i životne uslove zaposlenih.

Brojni zapisi o korišćenju cementa sa Fruške Gore za izgradnju Lančanog mosta u Pešti, okončane 1840. godine, svedoče da se vezivni građevinski materijal u ovim krajevima spravljao još dvadesetih godina 19. veka. Industrijsku proizvodnju zapčeo je Jože Čik iz Apatina kada 1855. godine kupuje nalazište lapota. Pravi rimski cement skromnom tehnologijom. Međutim, prati tehnološke trendove i 1867, nakon obilaska Svetske izložbe u Parizu i engleskih cementara, unosi novine i počinje proivodnju portland cementa.

Dve godine kasnije iz Temišvara pristiže Samuel Orenštajn i od Beočinskog manastira u najam uzima 29 jutara i zasniva proizvodnju cementa u fabrici na mestu današnjeg kompleksa. Razvija firmu, pozivanjem prijatelja u suvlasništvo lakše dolazi do kapitala i širi mrežu kupaca. Utisak je da je Samuel, uvek većinski suvlasnik, na rad fabrike cementa gledao šire i ambicioznije od konkurenta. Posle desetak godina Orenštajnova firma zapošljava 80, Čikova tek 47 radnika.

Od lokalne do vodeće kompanije

Godine 1887. kupuje Čikovu fabriku i objedinjuje prozivodnju. Eliminisavši lokalnog konkurenta, tri godine kasnije upošljava više od 300 radnika i proizvodi se oko 100.000 tona cementa za 12 meseci. Krajem veka Orenštajn objedinjava beočinsku sa još četiri manje fabrike u Ugarskoj, među njima i one iz Pečuja i Zagreba, i u tom trenutku zadovoljava više od trećine domaće potražnje - bezmalo dve trećine cement Ugarska uvozi.

Kako prozvodi najrazličitije tipove cementa, posebno najkvalitetnije, fabrika, na čije čelo je u međuvremenu stupio Samuelov sin Henrik, isporučuje robu za najzačajnije radove. Tako su pruge u Austrougarskoj izgrađene pomoću fruškogorskog cementa, iz Beočina je neprekidno 18 godina (1884-1902), koliko je trajala gradnja, cement pristizao za zgradu Ugarskog parlamenta.

Krajem 19. veka u Beočinu radi više od 700 radnika, Henrik razmah nastavlja izgradnjom trokilometarske pruge do Dunava na konjsku vuču, čime stiče prednost jeftinijeg vodenog transporta. Nekoliko godina kasnije, izgradnjom pruge Beograd- Petrovaradin direktno izlazi i na sve rasprostranjeniju šinsku mrežu. Pred Veliki rat u fabrici radi blizu 2.000 radnika.

Ulagati u fabriku i u ljude

Porodica Orenštajn, kao i manjinski suvlasnici, itekako su vodili računa o zaposlenima i o životu u ostatku Beočina. Gotovo od samog starta su radnicima obezbeđivali obrok u fabričkoj kantini, izgradili su školu za žensku omladinu u kojoj su se većinom školovale ženske članice vlasničkih familija. Podignuta je i prva radnička kolonija, niz dvosobnih kućica u okviru fabrike, te vatrogasni dom.

Kasnije radnicima obebeđuju penziono osiguranje i lokalni zdravstveni centar. Za potrebe porodica inženjera i viših službenika sagradili su "Činovičku zgradu", potom i dugu koloniju za radnike sa strane. Poslanici ugarskog parlamenta su nekoliko puta posećivali Beočin i bili su iznenađeni ne samo kvalitetom tehnologije, već i odnosom gazda prema zaposlenima i ostalima iz zajednice u kojoj su živeli.

Henrik je od lokalne fabrike napravio kompaniju vodeću u branši. Znao je da su mu za dalje širenje i jačanje firme potrebni što bolji stručnjaci, ali i sve novija znanja, tehnološka, građevinska, ekonomska... Stoga je osnovao Udruženje građevinaca i arhitekata, ali i Društvo za ispitivanje materijala. Može se reći da je bio tipičan privrednik iz perioda ugarskog liberalizma, kada se sve intezivnije insistira na što modernijim kompanijama. Nagrađen je naslednom baronskom i naslednom plemićkom titulom. Kada je preminuo 1919. godine, nekrolog je napisao slavni profesor Tehničkog fakulteta Silard Zjelinski.

Razorna moć nebrige

Samuel, potom i Henrik, održavali su intenzivne poslovne i prijteljske odnose sa mnogim projektantima i izvođačima. Tako i sa Ignacom Alparom, na prekretnici dva veka najangažovanijim ugarskim arhitektom. Započeta povodom izgradnje beočinskog paviljona na Milenijumskoj izložbi u Pešti 1897. godine, saradnja je kasnije intenzivirana. Posebno je vredno angažovanje na izgradnji Henrikovog letnjikovca u Beočinu. Isti arhitekta je projektovao kuće u Budimpešti za ostale suvlasnike. Tako je i rekonstruisao odavno postojeću Špicerovu vilu, na samom ulazu u fabriku, ali i zajednički mauzolej porodica Orenštajn i Redlih u Budimpešti.

Ignac je letnjikovac projektovao raskošno, sa zatvorenim zimskim vrtom, dvoranom za ples, podosta luksuznih, većih i manjih soba. Sve je zidano od beočinskog cementa, pa je dvorac bio i neka vrsta pokazatelja kvaliteta proizvoda koji je uzdigao i porodicu Orenštaj i naselje Beočin.

Preciznim čitanjem brojne dokumentacije, autorke izložbe zaključuju da je letnjikovac bio danas izrazit zapušteni dvorac, već decenijama poznat ka Špicerov. Bogati vlasnik je sa ponosom isticao da ga ništa ne može uništiti. Naravno, mislio je da će, poput njega, svi voditi računa o vrednoj imovini. Zaboravio je na običnim ljudima tako svojstvenu dugogodišnju nebrigu.

Finansijska pozadina

Osim izložbe dr Silađi i dr Draganić su pisale i radove. Iz njih saznajemo i priču o finansijkoj pozadini Beočinske cementare. Prema ugovoru sa Manastirom, posle isteka roka najma, zemljište je, zajedno sa fabrikom, trebalo da bude vraćeno manastiru. No, Henrik je znao o kakvom je blagu reč, pa je godinama insistirao i na kraju je sa vladikom Georgijem Brankovićem 1895. godine sklopio ugovor o prodaji imanja.

Tom prilikom manastir se obavezao da u slučaju da se na još nekom delu njegovog zemljišta otkrije ležište rudnog kamena, prednost pri prodaji ima upravo Henrik Orenštajn.

Ovi finansijski detalji su dugo bili nepoznati, a kada je šira javnost saznala za njih, usledile su brojne žalbe, nezadovoljstva. Ceo slučaj je godinama bio predmet rasprava u Ugarskom parlamentu, tek je 1912. okončan u korist vlasnika cementara, delom dopunom zakonske regulative.

Dakle, oni koje zanima lokalna prošlost ovih dana su u prilici da prošetaju do Arhiva Vojvodine i upoznaju se sa izložbom kakva se u Novom Sadu ređe događa. Biće to šetnja za pamćenje.

OBRATI PAŽNJU! Osvežili smo platformu sa muzičkim kanalima, a preko koje možete slušati i Radio 021. Preporučujemo vam novu kategoriju - LOUNGE, za baš dobar užitak i relax tokom dana. Vaš 021!

Teme

BEOČIN špicerov dvorac

Komentari 12

Hronološki Najpopularniji

Kss

16.07.2022 • 17:25

Drzava sve uzme pod svoje pa zapostavi a ruke su vezane,propada i muzej u Cerevicu,isto pod zastitom,ne smes pipnuti kapiju,prozore... Kada se primetila tamburica Jovana Grcica Milenka odjednom ga se svi setili,nju odneli u Novi Sad samo da tamo i ne ostane. A onda ce Cerevicani ici po nju!!!

9 3 +6
Irena

15.07.2022 • 23:24

Majstorovic

A danas da vidite kako je Beočin napredovao....oronula stara zdanja, nekadašnja radnička naselja, kao da si u Vijetnamu za vreme rata. Aaaaaa tek ove pridošlice, koje sastanče zajedno sa genetskim otpadom od Vacića, a iste te pridošlice su dočekani, raširenih ruku od strane nas Vojvođana i sad bi oni da dele politiku sa onom gluperdom na tlu Srema tj. Vojvodine. Slika i prilika, nema šta.

16 25 -9
Rotkvarija

14.07.2022 • 16:04

Najvažniji detalj

Vezan za beočinsku cementaru je:
Automatsko prethodno drobljenje klinkera i njegovo automatsko vađenje iz peći vrši se aparatom tzv okretnim roštiljem (Drehrost), koji je nakon dugogodišnjih opita u beočinskoj cementari pronađen. Uvođenje okretnog roštilja predstavlja epohalni preokret u cementnoj industriji, kod kojeg se postiže ušteda u radu i uglju,diže se proizvodna sposobnost peći i jednoličnost i kvalitet portland cementa.
Patentiran je u svim kulturnim državama, pa je ogroman broj cementara preuredio peći po ovom sistemu. Nemačka 110, Čehoslovačka 18, Austrija7, Francuska 17, Švajcarska i Italija po 13....i u Kini 4.

13 1 +12

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.