Na stadionu "Karađorđe" okupilo bi se i po četiri, pet hiljada gledalaca, dok je kapacitet igrališta NAK-a, udaljenog tek 200 metara i razdvojenog prugom, bio za nijansu manji. Stariji NAK, koji je važio kao klub bogatijh žitelja mađarske i nemačke nacionalnosti, imao je više uspeha.
Uostalom, za tim Joške Velkera i Frica Hasa vezuje se i najveći uspeh novosadskog fudbala tokom Kraljevine Jugoslavije, treće mesto u prvenstvu 1936. Godine. Te godine NAK je bio ubedljivo najbolji u Novosadskom podsavezu, te se kvalifikovao za završno takmičenje koje se igralo po dvostrukom kup sistemu.
U osmini finala novosadski tim je bio bolji od kikindskog ŽAK-a, dok je u četvrtfinalu dva puta savladao osječku Slaviju. Ipak, u polufinalu je sarajevska Slavija bila uspešnija. Vojvodina je, podržavana od gradske vlasti, uspela tek pri samom kraju ovog perioda da formira tim od kog je mnogo očekivala. Ratna agresija aprila 1941. prekinula je i ova i mnoga druga nadanja Novosađana.
Privlačni lokalni derbi
Mada su susreti mesnih rivala bila stalna tema u gradskoj javnosti i punili tribine stadiona, najveća poseta na utakmici u Novom Sadu tokom dvadesetak međuratnih godina nije zabeležena na derbiju. Štaviše, ne vezuje se ni za jedan od dva vodeća gradska kluba. Nije bilo u pitanju ni gostovanje beogradske Jugoslavije, zagrebačkog Građanskog ili HAŠK-a, najboljih jugoslovenkih timova toga doba. Možda je još veće iznenađenja da rekordna poseta nije zabeležena ni na "Karađorđu", ni na komšijskom stadionu NAK-a.
Najviše posetilaca privukao je Radnički, čiji se stadion nalazio na Podbari, između Oficirskog doma i nekadašnje fabrike svile. Reč je o klubu u čijim redovima je bilo najviše sportista radničkih zanimanja, većinom mađarskog življa iako nije bilo malo igrača srpske, nemačke, slovačke i ine nacionalnosti.
Osnovan je jula 1925. Godine, a uz sportske aktivnosti, bio je poznat i po naglašenom zalaganju za socijalističke ideale. Sve vreme se takmičio u zonskoj ligi, bez zapaženijeg rezultata. Posle Drugog svetskog rata nastavio je da tavori po nižerazrednim ligama da bi se sredionom sedamdesetih spojio sa Novim Sadom.
Večernja atrakcija
Uprava kluba je imala zanimljive i moderne poslovne ideje. Tako je često organizovala prijateljske susrete sa jačim klubovima, među kojima je najzvučnije ime bio budimpeštanski Ferencvaroš, u to vreme jedna od najboljih evropskih ekipa.
Posebno je ostala u sećanju i na stranicama tadašnje štampe utakmica odigrana septembra 1932. godine, baš one sezone koja se smatra za najuspešnijoj u bogatoj povesti peštanskog tima. Te godine Ferencvaroš ne samo što je bio prvak Mađarske, već je pobedu zabeležio u svim prvenstvenim susretima. Nije izgubio niti bod! Do današnjeg dana to je jedinstveni slučaj u nacionalnim šampionatima našeg suseda.
Ambiciozno vođstvo Radničkog je znalo da je gostovanje takvog tima prilika koja se ne propušta. Uspela je da na stadion privremeno montira reflektore i početak susreta zakazala za 21.30 časova. Kao da je gledala decenijma unapred. Naravno da su realno procenili da je njihov tim preslab za goste, pa su pozvali bezmalo ceo tim beogradske Jugoslavije da, kao gosti, pojačaju nižerazrednu novosadsku ekipu.
Sa duge strane, Beograđani su imali jak sportski motiv da se odazovu pozivu. Pola godine ranije, 28. marta, Jugoslavija je igrala prijateljsku utakmicu protiv Ferencvaroša i izgubila sa 7:0. Igrači su priželjkivali priliku, ako ne baš da uzvrate, onda da u novom susretu sa snažnim protivnikom ostave znatno povoljniji utisak.
Navijački vozovi
Interesovanje za utakmicu bilo je veliko. Ne zna se šta je publiko više mamilo, zvučno ime gostujuće ekipe ili činjenica da će se u Novom Sadu fudbal prvi put igrati pod električnim osvetljenjem, slobodnije kazano pod reflektorima! Mimo običaja, ulaznice su se počele prodavati nekoliko dana pre utakmice na punktovima postavljenim u centru grada.
Ali, interesovanje za utakmicu bilo je veliko i van Novog Sada. Toliko da je direkcija železnice odlučila da u saobraćaj pusti posebne vozove za navijače iz Sombora, Subotice, Sente, Bečkereka i Beograda, a cena vozne karte je bila upola niža od uobičajene. Tako su na novosadsku železničku stanicu gotovo ceo dan pristizali navijači, prvi put u masovnom broju.
Uveče, već sat pre početak utakmice stadion je bio prepun. Gledaoci su ušli na teren i dve, tri stotine njih je meč posmatralo stojeći uz ivicu travnate površine. Računa se da je bilo više od 7.000 posetilaca, a bilo bi i više da kvar na lokomotivi nije omeo dolazak ljubitelja fudbala iz glavnog grada. U Novom Sadu ta brojka do kraja rata nije više ni približno dosegnuta.
Bila je to sportska atrakcija za Novosađane i poklonike fudbala iz ostalih vojvođanskih gradova. Rezultat je bio po meri prijateljskog karaktera meča, nerešen 2:2.
.jpg "Novi Sad - Voša - Borovo: Fudbalska groznica")
.jpg "Jedno drugačije novosadsko detinjstvo")
.jpg "Farmerke, pesnice i Džejms Din sa Podbare")
.jpg "FOTO: Znate li da u Veterniku postoji bosanska brvnara koja je spomenik kulture?")
Komentari 6
Hvi
НС ДУНАВ
Један клуб на свету волЕм јаааа...
adzijans
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar