Nezaboravna Zilahijeva lekcija

Duško Bogdanović

Novi Sad

11.04.2023.

09:30 > 14:43

Nekako s proleća 1972. Pavle Janković Šole, urednik u Radiju Novi Sad, dobio je zadatak da sadržaj i formu programa gradske hronike osavremeni.

Foto: 021.rs

Inspirativne novosti, generalno posmatrano, stizale su sa obe strane Atlantika, a podrazumevale su mnogo više živog, takozvanog kontakt programa, uz plasiranje novih novinarskih imena, sa punim autorskim identitetom.

Šole, po vokaciji dečiji pesnik i pisac, otac šestoro dece, odlučio je da, relativno veteranski sastav redakcije, "podetinji". Uz Veru Šoti i mene tek nekoliko meseci zaposlene, stizali su, dan za danom, sedmicom za sedmicom, honorarci: Jelena Boškov, Jasna Rajić, Lela Petrović (Cvetković), Zaga Obućina (Radović), Anđa Bjelajac, Teda Razumenić (Peričin), Nevena Vrsajkov, Laza Ludoški, Mita Đurđev, Caka Karadžić, Dule Komadinović...

Gotovo svi sa fakultetskim diplomama, ili na samom kraju studiranja, uleteli smo - predvođeni neverovatnim Šoletovim entuzijazmom - u višegodišnju avanturu osvajanja potpuno nepoznatog i novog medijskog prostora.

Ključno, po mom doživljaju makar, beše njegovo insistiranje da svako od nas redakciju prihvati kao drugi dom, a sve njene članove kao delove mnogobrojne porodice. I uspeo je: onaj ko nije bio na zadatku, ili nije radio na svom prilogu, bio je prisutan u zajedničkom prostoru. Makar kao partner za kafenisanje, zajedničko pušenje, analiziranje programa... benigno ogovaranje. Svaki bitan datum ili događaj, dakle rođendani, diplomiranje, ženidbe, udadbe, rođenja dece zajednički smo obeležavali i proslavljali. Iskreno i drugarski.

Gotovo dve decenije docnije, nešto slično sam doživeo u redakciji Trećeg programa Televizije Novi Sad. Samo dva puta. Tada i nikada više u poluvekovnoj novinarsko praksi. Ističem to, budući da je moj profesor na FPN, jedinstveni i neponovljivi Sergije Lukač, spremajući nas za predstojeći životni i profesionalni izazov, često ponavljao da je redakcija srce novinarstva.

Tu je, po dragom Profi, sve počinjalo, ali se, nažalost, i okončavalo. (Vidim poluironičan osmeh na licu aktuelnih žurnalista. Kao, kakva redakcija, ja i moj kompjuter, ja i moj snimatelj, ja i moj telefon... ja, ja, ja. OK, novo vreme. Svako ima pravo na sopstvene zablude.)

Znam da će zazvučati smešno, budući kakav je tehnološki cunami zapljusnuo savremeno novinarstvo, ali ono što je Šole sa nama i za nas činio, beše takođe neočekivani cunami novosti i drugosti. Recimo, tih godina je u Radiju važilo striktno pravilo, zapovest zapravo, da pred mikrofon mogu samo spikeri.

Iskusni novinari, sa deset i više godina staža, mogli su u magnetofon da pročitaju tekst za svoje priloge ili da urade intervjue. Šole je činio sve supotno: svi pred mikrofon, makar prvog dana bili u redakciji, javljanje uživo telefonom u program kada god je to tehnički bilo moguće. Sami smo snimali svoje priloge, a uskoro i montirali. Posebna smelost je bila njegova odluka da se u komunikaciji sa slušaocima ili gostima, ukine starostavno "mi" i zameni ga suvernim "ja". Revolucija!

Gotovo svi iz te nabrojane ekipe, "Klase 72.", ostvarili su impresivne karijere u Radiju ili nekom drugom mediju i, doslovce, posvetili život profesiji. Vesnici nastupajućeg "novog" novosadskog, a bome i jugoslovenskog, žurnalizma.

Te 1972. u Novom Sadu je sniman film "Samrtno proleće" u jugoslovensko-špansko-američkoj koprodukciji. Scenario je napisao, oslanjajući se na svoj istoimeni roman, svetski čuveni Lajoš Zilahi.

Osim toga što je bio jedan od vodećih mađarskih pisaca, Zilahi je odista bio vlasnik biografije za film: ratnik i humanista, antifašista i antikomunista, pisac, advokat, novinar, vlasnik filmske kuće... U svojoj zemlji nagrađivan, pa proganjan, u Americi emigrant, u Novom Sadu privremeni stanovnik, u kojem je i preminuo (1974.).

Jednog dana Šole mi reče da sutra, u prestižnom novosadskom hotelu Park, imam zakazan intervju sa Zilahijem. Opaaa! U zakazano vreme dočekao me živahni gospodin, blagog i dobronamernog pogleda, "tek" zakoračio u devetu godinu života. Uključim magnetofon i krenem sa pitanjima tipa kako ste, da li posećujete filmski set, da li ste zadovoljni sa radom ekipe, sviđa li vam se domaća hrana... bla bla bla... sve u tom poluidiotskom smislu.

Sluša me čuveni pisac i u jednom trenutku me upita da li bih želeo da ozbiljno razgovaramo o literaturi. Naravno, promucao sam, a starina Zilahi uze blokčić i na engleskom jeziku, na kojem smo razgovarali, napiše nekoliko pitanja: stanje u evropskoj literaturi, kriza sa kojima se suočava savremeni svet, angažman intelektulaca... Obavimo razgovor, koji je već sutradan objavljen. Dobio sam pregršt komplimenata od starijih kolega, u redakciji se govorilo o težini i ozbiljnosti razgovora... Vau!

Moja mala prevara, velika tajna i dobijena lekcija od slavnog pisca: za sva vremena sam tada naučio da je priprema za razgovor, ali i za druge novinarske forme više ili manje, neizostavni, zapravo, ključni deo. Kao u sportu: onoliko koliko se kvalitetno pripremaš, zavise i rezultati na takmičenjima. Jasno i nezaboravno. Meni, makar.