Kada konačno zbace sa sebe ostatke pamučnih i sintetičkih čaura, dugih rukava i debelih čarapa, ljudi počinju svoju transformaciju za letnju sezonu koja vodi ka privremenoj migraciji - na plažu, peščanu ili kamenu.
Nema tu mnogo razlike u odnosu na druge sisare. Ako smo na užarenom pesku ubrzavamo korak kako prilazimo vodi, gotovo da lebdimo nad zrncima. Potom hladimo tabane, ostavljajući njihov žig kratkog veka u vlažnom pesku kojim već naslućujemo da li je voda hladna.
Onda zagledamo, pomalo ličimo na pingvine kada dlanove "namontiramo" na kukove, pa još laktove zabacimo nazad i savijamo vratove gledajući kako nam voda prilazi prstima. Krene nećkanje, bojažljivo kvasimo prste i, kada smo sigurniji, krećemo dublje sve se kočeći, jer nam hladna voda preseca telo dok se ne naviknemo. Nedostaje samo glas Dejvida Atenboroa da opiše taj prizor koji se ponavlja iz sezone u sezonu, gde god ima ljudi i gde god ima obale.
Za one koji u oktobru ili februaru maštaju o peni mora podjednako kao u junu ili julu, dunavska obala predstavlja obećanje - ova voda što ide ka moru mogla je biti moje more. Zakasnio sam samo nekoliko stotina hiljada godina sa ovim prostorom i svojim postojanjem, ali i ovo je nešto, proizvod nekakve nagodbe prirode u kojoj se nisam ništa pitao.
I verovatno su neki već od samog naslova krenuli da gunđaju. Šta tu ima kod Štranda da se slavi? Peščana plaža na kojoj se nauljeni prevrćemo poput morževa, prebučno i prepuno, bez mira. Sve to je, dobrim delom, tačno. Ali sve je to priča stara koliko i sam Štrand.
Pre, eto, stotinu godina pisalo se u "Zastavi" da društvo koje vodi brigu o Štrandu zanemaruje interese publike, "pesak nije kao prošlih godina uzoran", a i bife je preskup. Nekima pesak nije bio po volji, nekima sama reč "Štrand", pa se proziva "neznanje obrazovanog dela našeg naroda", protiv čega se treba boriti jer "jezik nam je svetinja".
Tada, kao i sada, bilo je važno imati kabinu, pa neko ko se u "Zastavi" potpisao kao Šerlok Holms piše da se "svako otima da dobije kabinu". Bilo je i tako da su se kabine izdavale dosadašnjim zakupcima, ali su oni morali da sagrade besplatno kupatilo za sirotinju. Pre tačno jednog veka najavljeno je podizanje radiotelefonske stanice s megafonima kako bi posetioci mogli da slušaju koncerte iz Pariza, Londona, Nice, Milana... I verovatno se tada neko žalio na to što krči, tandrče i narušava mir.
Zato i nisam siguran odlazimo li više na Štrand odmora radi ili, nesvesno, zbog tog pomenutog obećanja i vraćanja u prošlo vreme, perfekt kojim perfektnim čini samo sećanje na ono što je svakog trenutka sve dalje od nas. Za mene je Štrand u stvari uvek letnji raspust, rani dolasci i kasni odlasci sa plaže. To je uvek poslepodnevno sunce, razbijeni odsjaji na površini vode i neka drugačija, razblažena boja sveta, ljudi u kontra svetlu i trenutak u kom zapazite nekoga.
Ta plaža ima svoj život, svoja nejasna pravila kojima se sa svakim dolaskom prilagođavamo. Gde da stavimo peškir? Jesam li dovoljno daleko od one porodice ili one grupe tinejdžera koji su u najglasnijoj mladosti? Jesam li se pozicionirao tako da oko mene nema mnogo prostora za druge? Hoću li uspeti da u ovoj gomili budem - sam?
Plaža je, uostalom, sloboda. Priroda je tu da prihvati telo, i ono znojem zategnuto i ono čiji je vlasnik odustao od novogodišnje odluke o "novom sebi". Tu se spajaju i centar i predgrađe, mešaju se glasovi, pokreti, nečije zaletanje u zamućenu reku sudara se sa nečijom namerom da mirnoćom uspori vreme i da razvuče leto u nedogled. Na peščanoj plaži je plaža ljudi.
Uz granicu vode i tla odvija se i igra, čime se dokazuje njena neophodnost čoveku. Tu su picigen, odbojka, nožni tenis, reketi za plažu, gomila rekvizita različitih oblika za homo ludens-e. A na samoj granici su deca sa svojom maštom i svojim kulama od peska. Te male građevine koje će postepeno odneti voda ili ih uništiti nečiji neoprezni korak, one su prave crkvice Štranda, hramovi kojima se slavi život i razigranost.
Okrećući broj sa pozivnim brojem 021 zovemo i Karuza iz Splita, kojemu je Predrag Lucić podario i sledeće reči: Ja kad sam sanjao obale druge/ čeznuo sam samo za čežnjom/ da obala na kojoj sanjam/ bude mi ta druga obala. Nama obala na kojoj sanjamo nikad neće biti ta druga obala iz sna. Iz tog razloga su Štrand i ostale dunavske obale čežnja. Obećanje o moru, od kojeg smo dobili samo dno da se na njemu igramo... i nerviramo kad nam neko nanese pesak na peškir.
Komentari 18
Bojan
Jeste otišlo sve dođavola, došla primitivna seljačka bagra kojoj smetaju tetovaže a ne smeta im divljanje plemenskih sekti zalutalih u civilizaciju.
696
S.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar