Kako su patike osvojile Novi Sad

Duško Bogdanović

Novi Sad

01.10.2024.

11:36 > 20:23

Patike. Prve sam dobio ranih pedestih kada sam pošao u zabavište.

Foto: 021.rs

U mojoj torbici je svakog jutra - uz užinu - bio i par obaveznih crnih kožnih patikica sa širokom gumom preko risa. Po dolasku u prostorije za učenje, igranje i - što mi je bilo vrlo važno - za fiskulturu, morali smo da skinemo našu obuću i da se preobujemo. Svi. Dečaci i devojčice, bez izuzetka. Kako i devojčice? Pa one nemaju pojma sa fudbalom, trkanjem ili rvanjem, užasno me je kopkalo. Zamrzeo sam te "ženske" patike.

Polazak u školu omogućio mi je i "prave" patike. Samo za dečake. Za fudbal!

Moja osnovna škola "Žarko Zrenjanin" nije imala salu za fiskulturu, te smo na časove iz tog predmeta išli u jednu od sala obližnjeg DTV "Partizan".

Crne kožne patike, avaj, bile su obavezne. Opet! E, tamo sam video gimnastičare, snažne starije momke. Divio sam se njihovim mišićima i vragolijama na raznim spravama.

Tekstovi Duška Bogdanovića su izvodi iz knjige u pripremi "Senke sećanja 2". Ostale tekstove novosadskog novinara čitajte na OVOM LINKU.

I oni su vežbali u crnim patikama! Tek poneko od njih je imao iste takve, samo bele. Znači, nisu "ženske".

U to vreme postojale su samo platnene patike sa tankim belim đonom u dve vrlo ružne boje. Tamno plave i, kako smo govorili, "miš-prdi" sive. Mogle su isključivo da se kupe u radnji "Borovo", preko puta Miletićevog spomenika. Bio je još jedan model, svetlo plavi, sa belom kapnom na vrhu i debljim đonom. Neprikladan za fudbal.

Upotrebljiv, međutim, za druge sportiste. Za rukometaše, košarkaše, odbojkaše... Oni su ga masovno koristili. Izbor je bio vrlo jednostavan: hoćeš te patike, ili nećeš. Nije bilo ništa između.

Teniseri su dodatnu muku mučili budući da je njihova oprema trebalo da bude bela. Znači i obuća. Kada bi nekako, ko zna sve kojim stazama i bogazama uspeli da dođu do belih patika, čuvali su ih kao (belo) zlato. Prali bi ih redovno. Ako bi od igranja po šljakastim terenima počele da gube boju, za izbeljivanje je korišćena i školska kreda. Čak i kreč u prahu, sa kojim su izvlačene linije na terenima.

Samo uoči 25. maja, Titovog rođendana i takozvanog Dana mladosti, pojavile bi se u prodavnicama i bele patike. Svaki učesnik raznih sletova i nosilaca štafete, hiljade i hiljade njih, morao je biti u belom. Od glave do patika. Nakon majskih svetkovina, opet samo "Borovo" i opisani modeli i boje.

Međutim, meni su i one ružne bile odlične za fudbal. Kada sam se priključio pionirima "Vojvodine", trenirali smo u takvim patikama. Igrali i smo i utakmice u njima. Kopačke za taj uzrast nisu postojale. Uostalom, patike su za mene tada bile vezane iključivo za sport. Estetika me nije zanimala.

Prolazile su i šezdesete godine, a sa njima u grad stizale i nove patike. Sve raznovrsnijih boja i modela. Iz inostranstva, naravski. Talas jugoslovenskih radnika koji je "privremeno" preplavio zemlje Zapadne Evrope, vraćajući se za godišnje odmore i praznike u domovinu, (na)nosio je sa sobom uz, dabome, štekovane devize, i razne poklone za rodbinu. Uključujući i patike. Uglavnom zapadnonemačke, iz dveju fabrika žestoko posvađanih braća Dasler. Oni su iz međusobne mržnje - od jedne svetski poznate - napravili dve, takođe uspešne firme: "Adidas" i "Puma".

Odlasci u italijanski Trst radi obnavljanja garderobe, u tamošnjim izlozima našim "turistima" je nuđen i vrlo solidan izbor patika. Pre svih marke "Superga".

Iz Amerike su stigle "Ol star" modeli poznate firme "Konvers". Odmah su dobile nadimak - "starke". Visoke preko članaka, ili klasične plitke. U beloj i crnoj boji. Nešto docnije, verovatno iz Tajvana, u naše komisione radnje došle su njihove kopije i namah dobile posprdan naziv "šangajke".

Međutim, većina Novosađana se držala (pra)starih navika da su patike obuća prvenstveno za sport, rekreaciju, izlete, ekskurzije... Nikako ne za izlaske po varoši. Ili nedajbože, za neke svečane događaje.

A onda se dogodilo nešto "revolucionarno". Jedna ekipa starijih momaka se upustila u kružne šverc-ture po bližem inostranstvu. U Mađarsku su u automobilima nosili, tada vrlo popularni domaći vinjak "Cezar", a u Čehoslovačku kakao u prahu i žvakaće gume.

Od prodaje na crno, zarađene forinte i krune su u Beču, na čuvenom "Meksiko-placu", menjali za lire i šilinge. Tamo, ili u Trstu, obavljali su kupovinu. Farmerice uglavnom, ali i majice, kupaće gaće, poklone za devojke... Sve to su potom dilovali po gradu. Tako iz nedelje u nedelju.

Krajnje iznenađujuće, u jednoj radnji u Bratislavi, videli su zanimljive bele patike, firme "Botas". Tanke, vrlo meke, sa teget pertlama. Očito ukraden model od čuvene japanske fabrike "Beterflaj". Jedino su originalni zeleni detalji, u češkoj verziji bili zamenjeni tamno plavim.

Od tog dana švercerska ruta je skraćena i automobili su im bili šaržirani sa novom robom za prodaju u Novom Sadu. Patike!

Uglavnom, tog leta '66. neki momci su prvi put počeli da nose patike u uobičajenim izlascima. Bele "botasice" na farmerke u podne ispred "Carigrada", a uveče na Korzou ili ispred bašte restorana "Kafe". Ostao sam još neko vreme konvencionalan, iliti modno zatucan. Zna se čemu služe patike. Za sport! Bele "adidaske", isključivo za mali fudbal na betonskoj podlozi. I to one od najmekše kože.

Tako su patike kao modni detalj, doduše vrlo lagano, počele da osvajaju i moju varoš. Čudno prekasno, budući da je Veliki Svet već uveliko uživao u toj obući u najraznovrsnijim prilikama. Bračni par Džeki i Džon Kenedi, modne ikone onog vremena, slikao se u njima u svom letnjikovcu u Masačusetsu, a globalno najvažnije novine te su fotke objavljivale.

Prelepa Merilin Monro obožavala je bele patikice uz sićušni šorc i bluzu vezanu u čvor preko pupka i tako uslikana, zanosno se smešila sa naslovnica najčitanijih modnih magazina. Zapravo, cela Amerika je već tih ranih šezdesetih, nakon oficijelnog radnog vremena, uskakala u "snikerse".

Nekoliko godina docnije, patikama su se otvorila sva vrata sveta: za džoging, za školu, za fakultet, za posao... i za izlaske. Postale su kult. Poslovni ljudi su u patikama nalazili ravnotežu za elegantno odelo i kravatu, maturanti su odlazili na maturske večeri, a apsolventi diplomirali u njima. Parovi su ih imali na nogama na svojim venčanjima.

U Njujorku, Moskvi, Vašavi, Limi, Londonu, Zagrebu, Beogradu... Konačno, masovno i u Novom Sadu.

U patikama smo tih godina - muškarci i žene, stari i mladi - bez obzira na marke, modele, na boje, na razlike u cenama...bili jednaki.

Dobro, neki su i u njima, (već) tada bili "jednakiji". Ali, to je već drugi par - patika.