Kad led proključa u Novom Sadu

Duško Bogdanović

Novi Sad

15.10.2024.

14:40 > 18:40

Hokej na ledu je u Novom Sadu imao neverovatnu uzlaznu liniju.

Foto: 021.rs

Od utakmica kasnih četrdesetih godina prošlog veka na zaleđenim barama Rajine šume, potom na prirodnom ledu na terenima tenis-placa u Dunavskom parku, pa do prvog veštačkog klizališta kraj Sajmišta i, konačno, velelepne dvorane "Spensa".

I tako, od najniže "Šodroš lige" iz koje se "ispadalo" - kako su se između sebe tadašnji igrači sprdali - ravno u Dunav, pa do učešća u Prvoj jugoslovenskoj ligi, u vreme kada je naš hokej bio vrlo kvalitetan. Pri samom svetskom vrhu, zapravo.

No da se vratim šezdesetim godinama i događanjima kojima sam u toj igri neposredno svedočio. Novosađani su tokom zimskih meseci uživali u nestvarnim čarolijama u Dunavskom parku. Po šljakastim terenima - kada je temperatura odlazila u debeli minus - čuveni Janika Jakubec, domaćin u teniskom klubu Vojvodina noćima je iz debelog šmrka na površinu nanosio velike količine vode koja se lagano do jutra, pretvarale u glatki, kao u frižideru, sazdani tvrdi staklasti led.

Sledećih dana, već od ranog prepodneva, klizači su se prepuštali prelepom ambijentu parka pod snegom. Nakon takozvanog "švalerskog" klizanja - vrteći se satima i satima u krug po ivici klizališta - hokejaši Mladosti, potom Vojvodine, puvajući se svojim veštinama pred devojkama, imali su treninge, ali i utakmice sa timovima iz Beograda, Subotice, Bečeja i Ruskog Kustura.

Na tim mečevima bilo je i po nekoliko stotina gledalaca koji su strpljivo cupkali od hladnoće po "tribinama" od ugaženog snega, znajući da može da se dogodi da hokej opet gledaju - tek za dve, nekada čak i posle tri godine - kada zima nanovo bude jaka.

Bilo je to vreme Ležimirca, Stojkovića, Skočajića, Stojanovića, Ćurića, Čikića, Tatića, Fenjca, Subotina, Županeca, Cimermana...

Na pionirske treninge sam počeo da dolazim - beše to na zimu 1960. - u društvu starijih drugara: Jovanovića, Surdučkog, mlađeg Tatića, Vidića, Ivkovića, Patrnogića, Bodulića, Varge... Jedan po jedan smo bili uključeni u treninge prvog tima Mladosti.

Oprema je izuzetno važan segment za taj sport. Novosadski hokejaši, avaj, oduvek su patili od hroničnog manjka iste. One vrhunske, naročito.

A led je i tada bio led, izazovan u svakom smislu, pak je pak, prilično neprijatan rekvizit, mantinele oko igrališta oduvek su bile drvene i opasne u kontaktu sa telom. Ali kada utakmica počne - adrenalin prostruji telom u želji za pobedom i dobrim potezom - led proključa pod klizaljkama, makar temperatura bila u debelom minusu i niko tada ne razmišlja o opremi. Prvo se broje golovi, tek posle utakmice se konstatuju eventualne povrede, ogrebotine i modrice.

Mi najmlađi igrači smo dobili stare vunene dresove tamno plave boje sa belom štaftom preko grudi. Takve su bile i čarape. Proizvodi štrikeraja "Čonkić". Gaće "jorgandžijski" proštepane sa vatelinom, više su ličile na one koje su tokom zime nosili fudbalski golmani.

Problem je bio sa takozvanim "šicerima", iliti štitnicima za cevanice i kolena. Snalazili smo se na sve moguće, danas teško objašnjive načine. Moja mama je, recimo, odnela kod svog šustera nekoliko pari fudbalskih kostobrana, koje je majstor - na koži isečenoj u obliku noge - prvo nalepio, pa ih potom proštepao.

Prve godine sam trenirao u svojim vunenim rukavicama, a onda mi je otac iz Čehoslovačke doneo prave juniorske hokejaške rukavice. Celu sezonu sam igrao bez neophodnog suspenzora! Nezamislivo, ali istinito. Između dvoje tesnih kupaćih gaćica sam stavljao sunđer za brisanje školske table. I, to je, kao, bila zaštita! Od nas igrača, u još gorem položaju su bili mladi golmani. Branili su bez zaštitnih maski za lice, bez propisnog grudobrana, sa jednim parom štitnika za noge, koji su neizmenično koristili.

Problem je bio i sa palicama. Svojeručno ih je izrađivao poznati novosadski kolar Stanisavljev, otac našeg starijeg drugara Bate. Bile su preteške, napravljene od kuvanog drveta. Više su ličile na držalja za alaska vesla. Čuvali smo ih kao zenicu oka. Ako bi, nedajbože pukla, lepili bismo je, uvezivali sa trakama flastera, ili je okivali sa najtanjim limom.

Trenirao nas je naš kapiten Ležimirac. Sekretar kluba - usput i golman - bio je Stojković, a predsednik Joža Ertl, poznati društveni radnik, nekadašnji hokejaš Mladosti.

U međuvremenu smo postali Vojvodina. I dalje smo nosili seniorske "ala Čonkić" belocrne dresove Mladosti sa velikim crvenim slovom "M" na grudima i brojevima na leđima. Zadužio sam "devetku". Kako su stariji igrači prestajali sa aktivnim igranjem, njihovu opremu smo mi mlađi nasleđivali. Treninzi su i dalje održavani kada je bilo leda na tenis-placu, a na utakmice - potom sve šešće i na treninge - išli smo u Beograd i Suboticu.

Veterani su lagano prestajali sa igranjem, a dolazili su novi igrači: braća Rudić, mlađi Fenjac, Uzelac, Đakov, Morošev, Vučurević, Barbuzan... Iz Beograda su stigli Žiža i Đorđević, Jurić iz Subotice, potom Krunc, Ramadanović, braća Šagi i Mesaroš iz Bečeja. Veliki pomak je bio dolazak Miše Tumina, bivšeg odličnog igrača OHK Beograd, koji se kao asistent, zaposlio na novosadskom Fakultetu za fizičko vaspitanje. Odmah je imenovan za trenera, ali je, na naše ogromno zadovoljstvo, ostao i igrač. I to kakav!

Tako sve do 1972. kada je opet u parku, ali Futoškom, tik do najpoznatijeg novosadskog hotela "Park", otvoreno veštačko klizalište. Ogromno važan datum u istoriji novosadskog hokeja. Uključili smo se u ligaška takmičenja. U ekipu su stigli mladi igrači koji su znanje i veštinu (na)učili na novom klizalištu: Šarić, Gonja, Nikolić, Rakić, Valušak, Vlajić, Stanišić, Dragić, Kojčić... Hokej je postajao sve popularniji u gradu. Posebno su bile posećene utakmice sa beograskim klubovima, ali i sa starim rivalima iz Subotice, pa i onima iz Skoplja.

Krucijalna promena na bolje se dogodila dolaskom za predsednika kluba Uče Vrhovca, jednog od najpoznatijih novosadskih privrednika. Potpredsednik je postao Mile Nedeljkov. Prvo i najvažnije što je Uča učinio je da je nabavio najkvalitetniju finsku "Koho" opremu. U to vreme nije bilo bolje u svetu.

Nažalost, Uča se - zbog iznenadne, vrlo teške bolesti - brzo povukao iz kluba. U upravu se vrlo angažovano uključio Acke Tatić, doskorašnji igrač, sinonim za novosadski hokej, koji je mnogima od nas - meni posebno - bio uzor. Potom Moca Krnajac, naša "kartica za sve": sekretar kluba, vođa puta na putovanjima, čak i sudija. Veliki doprinos u klupskom radu, svojim entuzijazmom su dali Mitić, Kuzmanović, Lazić i roditelji naših najmlađih igrača: Popov, Drozdik, Siler i Hošek... A pre i posle svih, Mića Rudić. On je formalno bio "tehniko" prvog tima, ali zapravo, dobri duh našeg kluba.

U svakoj sezoni smo jačali sastav. Iz Beograda su stigli nekadašnje hokejaške legende Rus i Kravljanac, iz Subotice sjajna postava: Imrić, Škalić, Šaravanja, Dvornić i Vuković. Plus, naši talentovani juniori: Andrić, Drozdik, Olah, Nadaški, Popov, braća Siler, Dotlić, Novitović, Levarski, Grbavac, Valentini i najmlađi Poštić, Pil i Hošek. Počeli smo da pobeđujemo timove čije smo "mušterije" za poraze, godinama bili. Prvo Vardar, pa Spartak, onda Zvezdu i Partizan. Skoplje i Bosna su se podrazumevali. Bilo smo mnogo bolji.

Redovno smo išli na pripreme i na prijateljske utakmice u Čehoslovačku, Rumuniju i Mađarsku. Vojvodina je bila ozbiljan klub. A onda je stigao iskusan češki trener Leh Lahocki. Postali smo prvoligaši! Novosađani su mogli da gledaju i ekipe iz Jesenica, Ljubljane, Celja i Zagreba i da uživaju u majstorijama najboljih jugoslovenskih hokejaša. Nažalost, samo jednu sezonu.

Deceniju docnije, u novootvorenoj hali "Spensa", vođeni trenerom Mirkom Vujkovićem, već iskustvom dokazani - ovde većina i spomenuti igrači Vojvodine - pojačani "spartakovcima" Dujmovićem, Janačkovićem, Pejinom, Pančićem, Everovićem, Bušom, Košom, Kojićem i Milanovićem - zapravo vojvođanska reprezentacija - kao vihor su protutnjali Drugom saveznom ligom. Opet prvoligaši!

Novi Sad je postao grad hokeja na ledu. Recimo, pred sarajevsku Olimpijadu 1984. u našem gradu je gostovala američka reprezentacija. Posle utakmice na zajedničkoj večeri, razgovarao sam sa dvojicom Amerikanaca. Bili su oduševljeni ambijentom. Jedan od njih mi reče da nikada nije bio u lepšem hokejaškom zdanju!

Hm, primio sam kompliment sa zadovoljstvom, verujući da gost, ipak, malo preteruje. Šta može da se poredi sa NHL stadionima? Sa "Gardenima" u Njujorku ili Bostonu, naprimer?

Onda sam shvatio da su Amerikanci, pored klizališta, svlačionica i kupatila, pomislili da i sve ostalo u "Spensu" - vrhunske dvorane, prelepi holovi, prepune prodavnice, sjajni restorani - čini klizalište.

Ostavio sam ih u tom uverenju. Što da ne? Novi Sad je tih godina mogao - sa ubedljivim razlozima - mnogo čime da se ponosi. Sa svojim ljudima, posebno...

Teme

Duško Bogdanović Senke Sećanja

Komentari 1

Hronološki Najpopularniji

Gale

15.10.2024 • 18:50

1984/1985

Sećam se te poslednje groznice kao stariji srednjoškolac.

4 0 +4

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.