Jedno drugačije novosadsko detinjstvo

Duško Bogdanović

Novi Sad

22.10.2024.

12:28 > 18:47

Priča Duška Bogdanovića o jednom drugačijem novosadskom detinjstvu...

Foto: 021.rs (ilustracija/Stare slike Novog Sada/021.rs)

Kada bi se tik uz zgradu sa brojem osam u nekadašnjoj ulici Žarka Zrenjanina (danas Ignjata Pavlasa) postavio jedan krak imaginarnog orijaškog šestara i potom onim drugim ispisao krug čiji bi prečnik bio oko devetsto metara, moj mladi život - do recimo, 12 godina - lagodno bi se u taj okvir smestio.

U spomenutoj kući, na trećem spratu sam rođen. Čim sam prohodao, pa sledećih pet, šest godina, sa decom iz komšiluka sam se igrao u našem lepom i prostranom dvorištu, uglavnom u senci krošnji tri ogromna jablana.

Zabavište mi se nalazilo u Pionirskoj ulici, stotinak metara udaljeno od kuće, u lepoj zgradi na ćošku, koju smo svi zvali "Crveni krst". Humanitarna ustanova je do otvaranja zabavišta tu bila smeštena, a potom se preselila, u još raskošniju građevinu, nekoliko desetina metara bliže Bulevaru, gde se, pretpostavljam, i danas nalazi.

Prolazeći pored crvenkastih šljakastih terena u Dunavskom parku, zapazio kako neki ljudi - mislio sam sa "praherima" - prebacuju lopticu preko zategnute mreže. Zimi, za vreme ledenih dana, video sam kako se mladići i devojke - baš tu, po ledenoj ploči - "sličugaju". Hm, shvatio sam da ima i drugih sportova sem fudbala! Upoznaću, vrlo uskoro, šta je tenis, a šta klizanje.

Preko puta tenis-placa, suprotno od Dunavskog parka je bila "Rupa". Prostor - kako mu je ime govorilo - ukopan u zemlju i okružen utabanim naslagama zemlje i šuta.

Tu sam na relativno ravnoj površini igrao fudbal sa znatno starijim dečacima. Nekoliko godina docnije na tom mestu biće podignut legendarni Studio M Radio Novog Sada.

S onu stranu Banovine, ključnog novosadskog toponima, na dve stotine metara od moje kuće, bila je Osnovna škola "Žarko Zrenjanin". Danas je tu smeštena Gimnazija "Isidora Sekulić". Inače, građevina je imala oblik ćiriličnog slova "Š", uočljivog - govorili su - posebno kada se posmatra iz vazduha. Mi posleratni đaci, bili smo uvereni da smo potpuno bezbedni od eventualnog bombardovanja, jer je, kao, reč o školi. Dečije iluzije.

U školskom dvorištu često sam sa drugarima iz razreda igrao fudbal. Takođe i sa nešto starijim dečacima, koji su stanovali u komšiluku, pored škole. Bilo je još igara. Nekada čak i sa devojčicama. Naprimer, "između dve vatre".

Tekstovi Duška Bogdanovića su izvodi iz knjige u pripremi "Senke sećanja 2". Ostale tekstove novosadskog novinara čitajte na OVOM LINKU.

Klikeranje je bilo vrlo popularno. Budno smo pazili da ne naiđe ćopavi Gnjaca, magarčina desetak godina od nas stariji, već momak zapravo. Taj bi besprizorno prišao - i, uz odvratni kez i naredbu "gradski porez" - oteo nam najlepše klikere. Staklene glorije, naročito.

U našoj ulici se nalazio Dom Kulture, u kojem su bili smešteni DTV "Partizan", Srpsko narodno pozorište i Lukarsko pozorište.

Svako na svoj način, bila su to moja tri vrlo omiljena mesta. "Partizan" sam posećivao zbog časova fiskulture, budući da moja škola nije imala salu za održavanje nastave iz tog predmeta. Dve svetle sale, velika i mala, bile su opremljene sa vrhunskim gimnastičkim spravama iz švedskog asortimana. Plus konopci, strunjače, medicinke, lopte raznih dimenzija, čunjevi, koturovi... Retko je koja škola - siguran sam u celoj Jugoslaviji - imala takvu pogodnost. Sve je to bila pažljivo čuvana zaostavština predratnog novosadskog Sokolskog društva.

U "Veliko" pozorište sam odlazio uglavnom sa školom. Oblačili smo se najsvečanije, kao za neku priredbu, nečiji rođendan ili za važnu porodičnu posetu. Poput bubica mirni i pristojni, bez daha smo pratili sve ono što se događalo na sceni. Veliki događaj u našim malim životima.

Lutkarsko pozorište sam posećivao bar jednom mesečno. Nije bilo predstave koju nisam odgledao nekoliko puta. Omiljenu "Lopticu skočicu" toliko često, da sam sve replike znao naizust. Teta na vratima, takozvana razvodnica, me je ponekad puštala da uđem i bez ulaznice. Ako sala ne bi bila popunjena, čekali smo da se svetla pogase, pa bi mi pokazala u kojem redu se nalazi prazna stolica. Komšijska privilegija.

Od najranijih dana sam zavoleo bioskop. Od sedam, tada postojećih bioskopskih sala u Novom Sadu, tri su se - gledajući ravno u Miletićev spomenik - nalazile u trouglu, na tristo metara od moje kuće: "Narodni", "Slavica" i "Zvezda". Obožavao sam kaubojske filmove, zatim one o vitezovima, o Tarzanu, ali i ratne sa partizanima, koji su tamanili mrske neprijatelje, raznih uniformi. Još kada su filmovi bili u boji...

Išao sam na matine predstave od deset časova, a najčešće na popodnevno prikazivanje filmova. Uz "žurnal", obavezno! Sa starijima sam posećivao čak i večernje projekcije. Onako po imenu, upoznao sam i "tapkaroše", vrlo bitne likove za odlazak u bioskop. Oni su, čim se pre podne otvore blagajne, kupovali po nekoliko desetina karata i potom ih - pred sam početak filma - preprodavali po znatno višim cenama. Kada bi mi ustrebala karta, kao poznavajući dobro te opasnike, tražio sam jednu za sebe. Kupovao sam ih - specijalno za malog "prijatelja" - po istim cenama kao i svi drugi. Hahaaa...

Tih godina hrana mi nije bila bitna. Štaviše, uvek su morali ukućani da me po nekoliko puta zovu za astal. Ako sam već mogao da biram, moja hrana je bila ona "hladna". Sendviči! Osobito sam voleo salamu od "Gavrilovića". Rado sam pio mleko. Svako jutro je mlekadžija donosio i ispred naših vrata ostavljao novu litrenu flašu sa zatvaračem od bele staniolske folije.

A tek kiselo mleko! Ovčije u glinenim posudicama sa papirom preko ivica i prebogatom koricom od kajmaka, naprosto sam obožavao. (Što će biti i omiljena hrana Klintu Istvudu, svetskoj filmskoj zvezdi, dok je snimao u Novom Sadu, sredinom šezdesetih godina.)

Nedaleko od naše zgrade na Bulevaru, preko puta Banovine, bila je poslastičarnica "Carigrad" u koju sam gotovo svakodnevno išao. Ne zbog predivne ponude kolača, sladoleda, boze ili limunade, već da se vidim sa drugarima Ristom i Mlađom i - ako su bili slobodni od obaveza u radnji koje im je (za)davao otac Sekula - da sa još nekim klincima iz komšiluka, odigramo partiju "fuce".

Posebno je bilo uzbudljivo leti kada smo kasno uveče, preko puta njihovog lokala, na dobro osvetljenom parkingu - tada već Izvršnog veća Vojvodine - igrali "noćne" utakmice. Jedan milicajac čuvao je celu zgradu i dozvoljavao nam da se igramo i usput budemo prilično glasni. Da li tako nešto, na tom mestu, možete danas da zamislite?

Išao sam, ako se dobro sećam, u peti razred, kada je nekoliko lokala dalje od "Carigrada" otvoren mlečni restoran. Nova novosadska gastronomska atrakcija.

Jogurt! Ljubav na prvo pijenje. Sa kiflom ili pogačicama sa čvarcima ili sirom. Plus, "paštete": lisnato testo reš ispečeno, sa nadevom od belog sira.

Nekako u isto vreme se pojavila još jedna senzacija: u robnoj kući "Progres", takođe u mom najbližem susedstu, otvorilo se odelenje sa sendvičima: sa salamom, ruskom salatom, jajima ili sardinama. Sa beličastim premazom čiji recept - evo, više od pola veka kasnije - niko u potpunosti, još nije otkrio. I danas mi nepce pamte ukus tih sendviča.

Taj moj veliki, a zapravo mali krug, pored širine, imao je još jednu bitnu dimenziju. Visinu! Mislim na koloplet zgrada koji taj prostor omeđio.

Na prvom spratu moje zgrade je nekoliko godina bila teleprinter sala Radio Novog Sada. Radio - sa svim redakcijama i pratećim službama - bio je smešten u zgradi broj tri, preko puta od nas, u istoj ulici. Pre rata u tom zdanju je bio elitni hotel "Lojd", izgrađen u isto vreme kada i Dom trgovačke omladine, na uglu budućeg bulevara Maršala Tita.

Ta avenija je išla od mosta na Dunavu, naravski Titovog imena, pa lagano nizbrdo pored fantastičnih zgrada Radničkog doma i Doma zdravlja, uz Dunavski park, do blješteće mermerne beline Banovine, nasuprot mirnoći boja - uglavnom nekolikim nijansama sivog - na fasadama niza zgrada, odmah preko puta. Formalno, Bulevar je išao do velelepne Banke, a zapravo se smatralo da se on i dalje pruža, uz atraktivnu zgradu, koju je odmah nakon Oslobođenja zaposeo Pokrajinski komitet Komunističke partije, pa do Tanurdžićeve palate i - preko puta nje - robne kuće "Uzor".

Taj deo grada, uglavnom u svakodnevom neformalnom govoru dobio je novo ime - Centar. Dakle, Bulevar, ali i ulice koje su se ulivale u tu novoformiranu gradsku arteriju.

Nas klince su deca iz drugih krajeva grada prekrstili u "one iz Centra". Do tada smo bili "deca iz Varoši", kako su ljudi sa periferije i iz prigradskih naselja, zvali prostor između Riblje i Futoške pijace: Zmaj Jovinu ulicu, Jevrejsku, Futošku, Dunavsku i Pašićevu, sa bogomoljama, robnim kućama, mnogobrojnim zanatskim radnjama i onim sa drugom raznovrsnom robom, knjižarama, papirnicama, poslastičarnicama, restoranima i bircuzima, bioskopima, ali i šetalištima.

Gradska kuća sa Miletićevim spomenikom i trgom, naravski, tu se sa ponosom, ubrajala. Sve se to - i Varoš i Centar - smestilo u opisani krug mog najranijeg detinjstva.