Zbog čega građani u Srbiji ćute?
U Srbiji građani ćute iz straha, konformizma, kao i iz bede i siromaštva u kojem se svesno opredeljuju za ćutanje, ne bi li mogli da preživljavaju.
Foto: Dragan Perišić
Međutim, na samim građanima je da odluče da li žele da prekinu tišinu, jedan je od zaključaka tribine "Radikalna tišina".
Ne ćute samo građani Srbije, nego i institucije, kao i političari na vlasti, onda kada bi trebalo da se reaguje u slučaju desničarskih akcija kojima je cilj da zabrane nekome da govori. Poslednji takav primer dogodio se u Nišu kada je zbog pretnji i uvreda odložena projekcija filma "Albanke su naše sestre", dok je posetiocima Medija centra prećeno "četnicima koljačima" i prebijanjem.
Atak na izražavanje desio se i u Novom Sadu krajem prošle godine kada je razbijena izložba o Vukovaru. Da se to ne događa samo u Srbiji, govori i slučaj iz Hrvatske gde je cenzurisana izložba o Ani Frank, jer se ustaše prikazuju u negativnom kontekstu. Poveznica za sve ove događaja jeste da političari na vlasti, kao ni institucije, nisu uopšte reagovali, niti osudili takve akcije. Po rečima politikologa Duška Radosavljevića, institucije ne reaguju u takvim slučajevima jer je reč o tolerisanim akcijama.
"Svi ti strojevi rade i prete po ulicama, ali je njima glava negde blizu poluga režima. To nisu izolovani incidenti, jer vi imate tu žurbu da se kazne neistomišljenici i da se usadi jedno razmišljanje. Problem jeste što se ne reaguje, što se određuje ko je Srbin, a onaj ko to, prema nečijoj arbitraži nije, on ne može da govori. Postoje stvari, kao Kosovo i Metohija, o kojima ne smete da pričate jer su 'svetinja'. Kada pitate ko je rekao da je to svetinja, odgovor je: 'ja sam to rekao'. Od tog 'ja sam rekao' počinje svaki fašizam, jer ti moraš toga da se pridržavaš i ćutiš. To je problem što obrazovani, na prvi pogled čestiti ljudi, o takvim stvarima ćute", kaže Radosavljević.
Istoričar Milivoj Bešlin smatra da je cilj akcija kao što su zabrane projekcija filmova, da "ono što je subverzivno po ideološku matricu bude zatrto". Kako je rekao, nacionalizam ima potrebu da sve prebriše, te da se predstavi kao jedini identitet koji postoji, a sve van toga mora da bude poravnato. Takođe, za cenzuru se ne kaže otvoreno da je cenzura, nego "izađete krvave glave nakon što kažete nešto i to vam više ne padne na pamet".
Nakon ovogodišnjih predsedničkih izbora na kojima je pobedu odneo Aleksandar Vučić, na ulice je izašlo hiljade građane i protestovalo protiv diktature. Aktivista Lazar Čovs bio je jedan od učesnika protesta. On kaže da ćutanje kako građana, tako i institucija postoji, ali da to ipak nije dominantan diskurs.
"Pojavljuje se jedna kritična masa ljudi, počelo je sa Ne da(vi)mo Beograd, Podrži RTV, pa se prelilo i na Proteste protiv diktature. Desničari koji zabranjuju govor su instruisani, finansirani su da bi lupili kontru građanskoj Srbiji, ali oni se hrane strahom, a ne mislim da bi trebalo njih da se bojimo. Ipak, opasno jeste to što od vlasti i institucija dobijamo signale da se nasilje normativizuje, postaje društveno prihvatljivo", navodi Čovs.
Kako se moglo čuti na tribini, svaka država želi da ona bude dominantna u odnosu na društvo. Političke elite će vršiti pritisak na one koji govore i savršenih tu nema. Strah od toga da se ostane bez posla, bez sigurnosti, sredstava kojim se obezbeđuje egzistencija porodici jeste jedan od razlog tišine, izostanka kritike, koja može da postane, ili već jeste, radikalna.
"Tokom jedne tribine razgovarao sam sa građanima Niša i lokalnim aktivistima, najčešće pominjana reč bila je strah. Ipak, činjenica da ljudi govore o strahu ide u prilog tome da se oni oslobođaju ili su svesni te opasnosti. Strah jeste realan problem u malim sredinama gde imate lokalne kabadahije. Jedino što sam mogao da im kažem jeste da društvo mora da jača. U demokratskim državama, društvo i država su egal. Jačanje društva je jedan od načina borbe protiv autoritarizma i protiv ćutnje", poručuje Bešlin.
I Duško Radosavljević ukazuje na to da se danas ćuti na mnoge stvari, te da je strah jedan od razloga za to.
"Strah je prirodno stanje čoveka, ali Meša Selimović kaže: Boj se ovna, boj se govna. A kad ću živeti?' Ako ćemo tako naučiti da budemo podanici, vi mladi ljudi diplomirajte, emigrirajte i dolazite nam svake godine. Ako je od 90-e godine otišlo dva miliona ljudi, postavlja se pitanje ko je ostao? Ostali smo mi koji imamo preko 50 godina, šljam najgori u istoriji Srbije, a to je tako jer se bojimo", oštar je Radosavljević.
Na priču o ćutanju, tišini, savršeno se uklapa i poema "Prvo su došli..." u kojoj se najpre dolazi po komuniste, zatim socijaldemokrate i sindikalce, dok glavni junak ćuti. Kada, na kraju, dolaze po njega, više nema ko da se pobuni. Milivoj Bešlin smatra da Srbije nije tako blizu kataklizmične slike, te da stvari ne bi trebalo da se dramatizuju.
"Postoje medijske, političke i društvene oaze. Problem je, recimo, što su društvenim teoretičari potpuno zatajili. I u tom kontekstu ćutanja ima, pogledajte samo Univerzitet u Novom Sadu i Filozofski fakultet, na prste možete da prebrojite ljude koji će nešto reći. U čemu je problem, da li su to beskičmenjaci i kukavice ili se slažu sa ovim? Čak iako se slažu razumljivije mi je, nego da se ne slažu, a ćute. Moramo da na umu imamo i to da intelektualna elita ćuti jer je konformistička, pokvarenjačka. Kako je rekao Adam Mihnjik, glumac koji je izviždan je loš i trebalo bi da se povuče, a intelektualac koji nije izviždan je takođe loš. Ovde ljudi vole da dobijaju aplauze", smatra Bešlin.
U Srbiji se, po Radosavljevićevim rečima, ćuti i zbog bede i sirotinje.
"Većina bede u Srbiji ne može da zamisli koliko imaju Mišković ili Kostić. Ali on vidi komšiju koji ima 200 grama hleba, koji ode na miting SNS-a, dobije dva sendviča, jedan sok i hiljadu dinara. On to vidi jer je to realno za bedu i sirotinju, koje je sve više u Srbiji. Imate vekovnu priču 'vezuj konja gde ti aga kaže', dakle opredeljuje se svesno za ćutanje. Ko se opredeljuje za prekidanje tišine? Mlađi ljudi, pismeni, stručnjaci, ali se onda i njima doaka, pa se smanje i tamo plate. Pitanje svakog od nas je šta će da odabere. Ja mislim da je čovek živo biće dok priča i prkosi tišini", kaže on.
Na tribini se govorilo i o tome kako prekinuti tišinu. Da li je potrebno da se dostigne najdublje dno da bi ljudi ustali, i ko bi trebalo da govori.
"Konstantno se govori o cenzuri i autocenzuri koja je evidentna. Ljudi su tome izloženi zbog lokalnih moćnika i tabadžija, ali to je preliva, na novinare sa urednika, na urednika sa nekih drugih instanci. Ipak, mi te ljude na kojima je sada pritisak moramo da privučemo ka nama koji govorimo. U suprotnom sve će se svesti na to da mi pričamo između sebe i da to prenesu jedan ili dva medija", poručuje Čovs.
Istoričar Milivoj Bešlin rekao je da ukoliko država nije u stanju ili ne želi da zaštiti ustavom zagarantovano pravo na javno izgovorenu reč, onda bi građani trebalo da se samoorganizuju.
"Ukoliko država nije u stanju da obezbedi očuvanje sopstvenog ustavnog poretka, onda je zaista pitanje da li ćemo morati sami da se branimo. Neka se ne vara država, ni fašističke grupe, da je građanska Srbija baš toliko naivna, glupa i kukavička, da neće umeti sama da se brani, ako procenimo da država ne želi da štiti osnovno ljudsko pravo", zaključuje Bešlin.
