Zašto nismo prvaci sveta u fudbalu?

Hajka koja se po medijima, naročito onim bliskim vlasti, povela protiv talentovanog fudbalera Andrije Živkovića i oca mu Jovana, prenaglašeno etiketiranje i premnogo opštih, a neodređenih kritika jasan su signal da stvari nisu baš onakve kakvim se predstavljaju. Bolje rečeno, potpuno su suprotne od slike kakva se kreira u javnosti. Krenimo redom.

Partizan zaobilazi propise UEFA

Andrija Živković ima ugovor sa Partizanom koji ističe u junu i tada je slobodan igrač. Prema pravilima UEFA koja važe dvadesetak godina, to znači da može slobodno da potpiše novi ugovor sa bilo kojim klubom, bez obeštećenja klubu prema kome je ugovorna obaveza istekla. Stari klub na osnovu trenažnog rada dobija od novog samo 30.000 do 70.000 evra za svaku sezonu koju je fudbaler u njemu proveo, u slučaju Partizanove zvezde to je tri kao stipendista i dve kao profesionalan fudbaler, ukupno pet godina.

Razumljivo da klub, pogotovo u Srbiji gde se ekipe izdržavaju od (pre)prodaje sportista, teži da igrača, posebno visoke reputacije, proda pre isteka ugovora, kada dele prihod. Matični klub ima pravo i na 10 odsto vrednosti narednog ugovora nekadašnjeg igrača. UEFA je na 10 odsto limitirala pripadajući udeo menadžerskoj agenciji i u startu drastično redukovala mogućnost da u javnosti omraženi fudbalski menadžeri preterano zarade.

Prodaja unapred

Pokazalo se da je bivša uprava Partizana tako reći prodala fudbalera, a da ovaj ne samo da nije znao, već se sve pokušava učiniti bez kupoprodajnog ugovora!

Crno-beli su u jednom periodu prethodne uprave ostali bez novca. Navodno zbog visokih kamata nisu hteli bankarsku pozajmicu, nego su 1,25 miliona evra uzajmili od menadžerske agencije iz Izraela. Čudan je način vraćanja pozajmice, definisan ( budućom) prodajom Živkovića. Partizan i gazda agencije su se dogovorili da gazdi pripada 50 odsto vrednost transfera, čiji iznos su sami unapred procenili na pet miliona evra. Time se Partizan obavezao da ovom poveriocu vrati najmanje 2,5 miliona evra!?

Ovakvo okamaćenje za nešto od više od dve godine ne bi zaračunali ni najsuroviji bankari sa Vol Strita. Izvesno je da je ugovor po Partizan bio štetan.

Stvari se potom odvijaju sve nepovoljnije. Letos su pokušali prodaju, nije bilo povoljne ponude i nova uprava, koju personifikuje u Partizan poslati kadar Srpske napredne stranke Miloš Vazura, ostavlja da transfer obavi tokom januara, između dve takmičarske polusezone. Poznavaoci fudbalskih zbivanja smatraju da je rizik ostaviti realizaciju za poslednji rok; pravo kockanje.

Pokazalo se tačnim, ponude su bile nepovoljnije i od letošnjih. Razlog nije teško dokučiti, niko nije toliko neracionalan da sada plaća obeštećenje matičnom klubu, kada istog igrača za četiri meseca može kupiti znatno povoljnije, bez obaveze obeštećenja.

Presija na mladog reprezentativca

Tada na scenu stupaju Vazura, sportski direktor Partizana Ivica Iliev, dobar deo uprave, zaposleni u klubu (čak njih 220), pojedini bivši igrači i članovi uprave, tražeći od Živkovića da pristane na nekako pribavljenu ponudu. Igrač, uz podršku oca, ne pristaje, jer je pitanje da li bi mu, kada se vrati pozajmica izraelskoj agenciji, preostala iole ozbiljnija svota.

Naravno, kreditna obaveza ostaje klubu iz Humske 1 i to bi klub, navodno već u dugu osam miliona evra, usmerilo još dublje u dubiozu. Otuda su svi graknuli na Živkovića, pozivajući na "patriotsku obavezu prema klubu", pritisnuli su i preko medija, ali mladi igrač nije popustio. Klub je fudbalera sa priprema vratio kući, iz prve ekipe premestio u rezervni pogon, tako da budućnost fudbalera zavisi od sposobnosti da u narednih četiri meseca zdravlje i sportsku formu očuva u otežanim uslovima.

Ćutanje FSS

Neobično je da o celom slučaju ćuti Fudbalski savez Srbije, koji bi morao biti zainteresovan za razvoj karijere svakog (potencijalnog) reprezentativca. Kao da nije u pitanju igrač izuzetne klase i još većeg potencijala. 

Kako onda da mladići doživljavaju FSS kao svoju kuću, kada i ne pokušava da ih zaštiti u slučaju u kome je vidljivo da klub pokušava da se u odnosu na igrača postavi u poziciju kakvu je na ovim prostorima imao pre više od dve decenije, sve dok UEFA nije aktivnost fudbalera uskladila sa svojim radnim zakodavstvom, a isti odnos zahteva i od svih učlanjenih saveza.

Sada dolazimo do nezaboravnog "Dr. O" i sjajnog golmana Vojvodine i reprezentacije Jugoslavije.

Kada je okončan jednopartijski sistem, postalo je jasno da se i odnosi u fudbalu, moraju promeniti, pa je Aca Obradović u legendarnoj beogradskoj kafani "Šumatovac" okupio grupu novinara. Tokom razgovora Jovica Veličković, dugogodišnji novinar "Tempa" i dopisnik pariskog "Ekipa", upitao ga je za uspeh reprezentacije Jugoslavije plasmanom u polufinale Svetskog šampionata 1962. godine u Čileu.

Odgovor Obradovića, jednog od trojice selektora, bio je iznenađujući: "Bila je prilika da osvojimo više. Bili smo bolja ekipa od Čehoslovaka, rivala u polufinalu, a izgubili smo 3:1 usled neskoncentrisanosti naših fubalera na utakmicu. Razlog su brojne i visoke ponude za nastavak karijere u inostranstvu, a mi nismo imali zakonskog osnova da bilo šta obećamo, kamoli da dopustmo igračima da, makar načelno, prihvate razgovor". 

Potom je Obradović novinare zapanjio mišljenjem "da bi u finalu sa Brazilom imali realne šanse za pobedu. Naime, Brazil te sezone nije imao naročito jaku ekipu, a najbolji fudbaler sveta, po mnogima svih vremena, Pele povredio se u prvoj utakmici i do kraja prvenstva nije ulazio u igru"- dovršio je prvi menadžer u jugoslovenskom fudbalu.

Bez radnih prava

Kasnije je pojašnjavao da naši fudbaleri nisu imali gotovo nikakva prava, čak ni bilo kakav radni odnos, već su im primanja, manje-više, zavisila od volje, poslovnog umeća i ambicija političara iz uprave kluba. Uglavnom, životna pitanja rešavali su onim što će zaraditi odlaskom i igrom u inoklubovima, a i tu su propisi prava mnogo više locirala na klub, nego na igrača.

Nekoliko godina docnije, Obradović je lično mišljenje izneo i u medije.

Slično je govorio i golman Ilija Pantelić kada su ga novinari pitali kako da sjajna generacija predvođena Džajićem, Šurjakom, Oblakom, Vasovićem, Musemićem, Skoblarom i ostalima nije postigla više od (jednog) drugog mesta, na Evropskom prvenstvu 1968. godine u Italiji. "Tada nismo imali ni petinu profesionalnog statusa kakav su imali engleski, italijanski, holandski, španski ili nemački fudbaleri, a ni oni nisu imali današnji nivo regulacije odnosa. Stalno smo strahovali za budućnost karijere i neizvesnost oko primanja bila je kontinuirana. Dobit je bila od karijere u inostranstvu, ali i taj odlazak je umnogome zavisio od dobre volje čelnika kluba"- govorio je popularni Panta, koji je, inače, do kraja života ostao deklarisani pristalica socijalizma.

Autor: Živan Lazić

Foto: Fifa.com