Gde će se razvijati košarkaši sa ovakvom Evroligom?

O doprinosu obojice, stvaranju jedne velike košarkaške velesile dosta toga je rečeno.

Međutim, nakon aktuelnih razmirica oko Evrolige treba podsetiti da su i Ranko i Boris odavno ukazivali kako će nagli razvoj i visok kvalitet košarke u nas povremeno dovoditi do dilema, te, na posredan način, naslutili posledice Evrolige, praktično klupskog prvenstva Starog kontinenta.

Kako je sada zamišljeno, to takmičenje se ne bi odvijalo kao dobro poznati Kup šampiona, kada učestvuju pobednici nacionalnih prvenstava, prvo po grupama, a potom u drugoj fazi ispadanjem slabije ekipe iz dva međusobna susreta. U ovako najavljenoj Evroligi bi nastupalo šesnaest najboljih, preciznije, najbogatijih klubova, i bila bi zatvorenog tipa, ne bi se ispadalo.

Tačnije, tri mesta su rezervisana za pobednike regionalnih liga, ali bi klub mogao igrati i u regionalnoj, te ako se nadje medju tri poslednje u Evroligi naredne sezone opet bi se takmičio na osnovu uspeha u nižem rangu. U principu, stvari se usmeravaju prema potpuno zatvorenom takmičenju, kao u SAD, gde nema ispadanja, već postoji ograničen broj profesionalnih klubova koji se svake godine takmiče. Nije novost za košarkaški svet stasao u nekadašnjoj Jugoslaviji.

Stabilnost rada

Američki sistem takmičenja je još pre tri decenije zagovarao Mirko Novosel, prvo pomoćnik, potom naslednik Ranka Žeravice na mestu selektora nacionalne reprezentacije. Nije naišao na širu podršku.

Godine 1986. selektor Krešimir Ćosić je uočio izuzetan kvalitet generacije Kukoča, Divca, Đorđevića, Rađe, Paspalja i ostalih iz čuvene generacije i poželeo da sve te darovite mladiće od 18, 19 godina uvrsti u državni tim. Bio bi to definitivan kraj prethodne, veoma uspešne generacije, ali je pokušaj nailazio na otpore.

Krajem te godine u Novom Sadu je održana sesija Predsedništva KSJ, a po ustaljenoj praksi dan ranije i sednica neuobičajeno uticajnog Stručnog saveta koji je ipak dao podršku selektoru. Na pitanje šta je prevagnulo, Kristančić je odgovorio da je u procesu stvaranja ekipe, isto kao i igrača, neophodno da trener ima stabilnost u radu i u razmišljanju, te da bi bilo pogrešno prinuđavati selektora da menja zamišljenu koncepciju formiranja i vođenja državnog tima.

Značaj motivacije

Četiri godine kasnije, najavljeno je da će jugoslovenske tv kuće prenositi utakmice američke profesionalne lige. Javnost se veselila, međutim iz Španije, gde je radio kao trener, Žeravica je dao intervju sportskom nedeljniku Tempo u kome je ukazao da je slična uređivačka orijentacija španske televizije dovela do drastičnog pada gledanosti domaćih košarkaških takmičenja, što se odnosi i na tv prenose i na direktnu posetu. Smatrao je da preterana usmerenost sportskog mnenja na superiornu američku ligu, vodi do gubljenja motivacije za rad domaćih klubova, ključnih u razvoju talentovanog klinca u kvalitetnog košarkaša.

Problem Evrolige je upravo u tome što se stavlja u poziciju nadlige nad svim nacionalnim i regionalnim evropskim takmičenjima, sa gotovo nepremostivim preprekama da se sada manje poznat klub ikada takmiči u društvu naboljih. Reč je o sasecanju osnovnog takmičarskog motiva, a kako svote u košarkaškim transferima igrača iz manjeg u veći klub u Evropi nisu naročito visoke, pripadajući deo klubu iz kojeg igrač potiče teško da bi isplatio ulaganja.

U takvoj situaciji, zapravo bi samo šesnaest izdvojenih klubova imali jasan motiv ulaganja u mlade igrače, a ne vidi se ni sportska, ni finansijska motivacija ostalih klubova za trud i višegodišnji rad sa mlađim kategorijama. Angažman drugorazrednih američkih košarkaša bio bi neuporedivo lakša i jeftinija varijanta. Naravno, izostanak kvalitetnih domaćih igrača pogubno bi se odrazio na kvalitete reprezentacije.

Dileme su otvorene, a u načinu kako ih razrešiti čini mi se da bi od pomoći moglo biti podsećanje kako su u sličnim trenucima promišljali i čime su se rukovodili takvi košarkaški velikani kao što su bili Ranko Žeravica i Boris Kristančič. (Živan Lazić)