Povratak boksa - Opklada života i romski sevdah Tajsona Fjuria

Nije, međutim, u pitanju obična smena na tronu u teškoj kategoriji. Čini se da pojava Fjurija, kolosa visokog 212 santimetara i teškog najmanje 120 kilograma, uliva nadu da ćemo narednih godina gledati šampione ranga Frejzera, Tajsona, Formena, Lenoksa Luisa, ako ne baš i samog Kasijusa Kleja, docnijeg Mohameda Alija.

Budimo realni: već duže vreme u teškoj kategoriji nema pravih velikana koje bi stručnjaci i publika mogla porediti sa Alijem, Frejzerom ili Tajsonom. Došlo je do krize boksa, pre svega u SAD; sve je više dobrih boksera, ali sve manje šampiona koji se pamte i po završetku karijere odlaze u mit.

Nakon pada Berlinskog zida, takmičari iz nekadašnjeg Istočnog bloka se pokazuju kao bolji bokseri nego što se to moglo naslutiti po odličnim rezultatima u amaterskom boksu, pa već duže vreme u apsolutnoj (teškoj) kategoriji prvaci dolaze iz zemalja nastalih raspadom bivšeg Sovjetskog Saveza, u svim verzijama. Ipak, to su veoma dobri bokseri, ali ni po stilu, ni po kvalitetu nisu ranga večnih šampiona. Vreme osrednjosti se odrazilo i na finansijske prihode, pa su najatraktivniji bokseri u lakšim kategorijama počeli zarađivati više od svetskih pravaka teškaša. Ranije se ovako nešto jedva moglo i zamisliti.

Možda su braća Kličko pravi primer: znaju sve o boksu, visokoobrazovani su, potiču iz društvene nomenklature, racionalni su borci... Ipak, u istoriji boksa ostaće zapamćeni kao takmičari koji su primili najmanje teških udaraca. Naš as Tadija Kačar oduvek je tvrdio da je u boksu važnije izbeći jedan udarac, nego zadati dvadeset. Primljeni udarac može da poremeti celu karijeru. Obojica Klička su u tome bili majstori i protivnike su stalno držali na distanci. Kao kolosima od 206 sanitimetara to im nije bilo teško, pogotovo što su školovani na tradiciji dobre sovjetske bokserske škole. Ipak, teško da će  i najzadrtiji navijači isticati njihovu atraktivnost.

Odsustvo talentovanih crnaca iz SAD i dominacija racionalnih boksera iz Istočne Evrope uveli su nas u vreme industrije boksa, kada svi borci boksuju istim stilom, kao da su skinuti sa iste fabričke trake za proizvodnju boksera. Fizički superiorni, dobro obučeni, braća Kličko su dominirala, Vitalij možda i više od Vladimira kome se od starta prigovaralo da među mogućim izazivačima bira onog koji mu najviše odgovara. No, četrnaest godina mlađeg Fjurija, sa 24 pobede (22 nokautom) bez poraza, nije mogao zaobići, a susret je doneo pobedu Ircu i tek četvrti poraz u 68-om profesionalnom meču Vladimira Klička.

Braća Ukrajinci su shvatili i mnogo toga što, bar na prvi pogled, nije u direktnoj vezi sa boksom. Uostalom, obojica, posebno stariji Vitalij, prisutni su u političkom životu Ukrajine i nije im bilo teško da se uklope u vreme političke korektnosti. Takvi su bili i tokom pripreme za mečeve, kada oba tabora podstiču ratničku atmosferu. Ni Vladimir, ni Vitalij, nisu preterivali, moglo bi se reći da su delovali neinteresantno. Politička korektnost ne doprinosi štimungu na estradi, ni onoj bokserskoj.

Fjuri je drugačiji: stasao na asfaltu, od oca poznatog borca golim šakama, koji je zbog agresivnosti pet godina proveo u zatvoru, naučio je i klinč duele, uprkos visini i dugim rukama može da boksuje fajterski. Uostalom, Klička je u petoj, šestoj i sedmoj rundi, kada je i stekao odlučujuću prednost, bombardovao koliko direktima, toliko i krošeima, iz blizine. Sa šatorskih bokserskih predstava doneo je i osobene načine kreiraja atrakcije i privlačenja publike. Tako se pred susret sa Kličkom obukao u Betmena i u meču golim rukama savladao protivnika, ističući da će tako proći i Kličko, koga je i stalno čikao da je "dedica" i snob, dok je istovremeno isticao sopstveno poštovanje patrijarhalnih vrednosti, gnušeći se činjenice da su homoseksualnost i abortus u današnje vreme legalizovani. Nije bio na liniji političke korektnosti, ali tu liniju nije ni prestupio.

Ovakvim pristupom umnogome je uneo cirkusku razigranost pred meč, u dvorani "Etri" u Diseldorfu se sakupilo preko 50.000 posetilaca i mada je na kladionicama bio izrazit autsajder, toliko je bio siguran u pobedu da se sa rođakom kladio u 280.000 funti. Bila je to opklada života.

Fjuri je u pomalo sterilni industrijski boks i odgovarajuću prateću atmosferu, uneo novine; u oba segmenta. Boksuje raznovrsnije, time su mu borbe atraktivnije i zanimljivije za gledanje, dok je u spektakl priredbe uneo elementa karnevalizacije, igričnosti. Takav je bio i nakon pobede i osvajanja svetskog trona, muzikalan, očiti su mu ciganski koreni. Misleći na suprugu u drugom stanju zapevao je: "I dont wanna miss a thing"; mi bismo rekli, romski sevdah. (Živan Lazić)