Zaljubljenost nužno vodi u razočaranje

Kolektivni ideal je velika srećna ljubav koja sledi posle velike zaljubljenosti. Zato je popularna kultura izmislila i počela da slavi Dan zaljubljenih. Da li je zaljubljivanje put u obećanu kolektivnu sreću ili u kolektivnu nesreću?

Dok je ljubav postojano osećanje zasnovano na čvrstom emocionalnom vezivanju jedne osobe za drugu, zaljubljenost je prolazno osećanje zasnovano na idealizaciji.

Da bi osoba mogla da se zaljubi, ona u svojoj psihi mora da nosi predstavu o idealnoj ljubavi – fantaziju da će trajnu sreću naći u idealnom odnosu sa idealnim partnerom. Reči "ideal" i "idealizacija" dolaze od reči ideja, i označavaju "baš onakvo kako je neko zamislio".

Idealizaciju nije moguće trajno održavati, zato sudbina zaljubljenosti jeste da bude prolazno osećanje.

Kako drugi nije idealan, tokom vremena će se nakupiti njegova ponašanja koja to dokazuju, tako da zaljubljena osoba više neće moći da održava projekciju. Kada se to desi ona će "progledati", a zaljubljenost će prestati. Prestanak idealizacije nužno vodi u veće ili manje razočaranje.

Kako je zaljubljivanje put koji vodi u razočaranje, slavljenje zaljubljenosti je indirektno slavljenje razočaranja. Opsednutost zaljubljenošću nas sprečava da to uvidimo.

Kolektivno nesvesno zapadnog čoveka je prožeto slikama idealne ljubavi koje on generacijama upija kroz filmove i literaturu, piše Zoran Milivojević za "Politiku".

Iako sumorne statistike pokazuju da idealizacija i nerealna očekivanja iznova i iznova vode u razočaranje i nezadovoljstvo, u ljubavnu nesreću, savremeni čovek i dalje veruje da bez zaljubljivanja ne može da ostvari ljubav.

Ako je nesrećan, onda je to samo zbog toga što još nije pronašao "pravog" ili "pravu". Nada se da će tokom vlastitog života bar jednom doživeti "filmsku" ljubav.

Kada odbacimo ideju o našem pravu na ljubav koja usrećuje, tada ćemo prevazići zaljubljivanje. Tada ćemo moći da naučimo da biramo partnere na način u kojem pored srca učestvuje i glava.

Zaljubljivanje je visoko selektivan proces tako da se mnogi godinama ne zaljubljuju. Da bi se osoba zaljubila, mora da sretne nekoga u kome će videti dovoljnu sličnost sa osobinama zamišljenog idealnog partnera. Zaljubljivanje se događa kada osoba poveruje da je u stvarnosti pronašla takvog partnera koji se potpuno uklapa u njen ideal. Ona nije u stanju da razluči drugog od vlastite projektovane predstave, tako da ga ne vidi onakvim kakav on zaista jeste. Zaljubljeni ljudi veruju svojim osećanjima, a ona su veoma intenzivna. I ekstatična ushićenost i najdublja patnja im dokazuju da je drugi zaista "pravi" ili "prava".