Da li su ljudi koji veruju u teorije zavera ludi?

Svetom vladaju Iluminati koji žele jedinstvenu svetsku vladu i Novi svetski poredak ili pak čovekoliki gušteri. Vanzemaljci su stalno negde oko nas i među nama, ali vlast to nastoji da zataška jer ima nekakve koristi od njih. Ljudi nikada nisu bili na Mesecu, misija Apolo snimljena je u pustinji na Zemlji u režiji Stenlija Kjubrika, kultnog redatilja Odiseje u svemiru 2001, a sve u svrhu ostvarenja nadmoći u hladnom ratu.
Terorističke napade 11. septembra zapravo su organizovale američke vlasti kako bi imale opravdanje za svoje imperijalističke intervencije. Holokaust se nikada nije dogodio, on je samo jevrejska propaganda. Tragovi koji u vazduhu ostaju za mlaznim avionima zapravo su hemikalije kojima nas vlasti zaprašuju kako bi kontrolisale naše umove itd.

Pobornici teorija zavera one koji ne vide takve njima očigledne ispredene mreže smatraju priglupima ili naivnima. I obrnuto.

Iluzorni uzorci

Naučnici, naročito psiholozi, već godinama pokušavaju da otkriju šta je to što neke ljude čini posebno sklonima teorijama zavera. Jedno novo istraživanje konačno je otkrilo da iza te sklonosti stoji specifičan način razmišljanja uobičajen za sve ljude. Jedina je razlika u tome što ga teoretičari zavera koriste u značajno većoj meri.

Tim naučnika sa Univerziteta Vrije u Holandiji i Univerziteta u Kentu u Velikoj Britaniji utvrdio je da su teoretičari zavera zapravo navučeni na nešto što se naziva 'percepcijom iluzornih uzoraka'.

"Ljudi često imaju iracionalna uverenja koja generalno definišemo kao neutemeljene, nenaučne i nelogične zaključke o svetu", pišu autori studije. "Mada postoje mnoga iracionalna verovanja, verovanje u teorije zavera i u nadprirodno posebno su rašireni među običnim ljudima bez patologije", ističe tim.

Drugim rečima, teoretičari zavera nisu ludaci već normalni ljudi, samo s posebnim viđenjem sveta.

Korisno prilagođavanje

Prepoznavanje uzoraka i smisla u svetu koji nas okružuje zapravo je evolucijski korisna stvar. Čovek može na odgovarajući način da se zaštiti od predatora ili neprijatelja ako je naučio da uočava i prepoznaje neke znake njihovog prisustva, neke detalje koje će povezati kao uzroke i posledice. To će, na primer, biti razlog zbog kog ćemo iskrivljenu tamnu crtu na tlu neretko interpretirati kao zmiju. Ako pritom ponekad i pogrešimo, pa se pokaže da je bila reč o običnoj iskrivljenoj grani ili konopcu, nikome ništa. Ali ako smo u pravu, ta sposobnost nam može spasiti život.

Problem je 'samo' u tome što je kod ljudi sklonih verovanju u nadprirodno i teorije zavera 'percepcija iluzornih uzoraka' preterano izražena.

Kako to preterivanje izgleda u svakodnevnom životu? Na primer, može vam se dogoditi da sanjate neku stariju osobu i zapamtite san. Ako vam potom drugi dan neki rođak javi da vam je umro stariji član porodice, možda ćete poverovati da snovi mogu predviđati budućnost. Pritom ćete, naravno, zaboraviti sve one druge snove koji nisu prorekli ništa, uključujući i sve snove sa starijim ljudima nakon kojih niko nije umro. To je znak da je 'percepcija iluzornih uzoraka' u petoj brzini.

Preterivanje i verovanje

Britansko-holandski tim nije prvi koji je došao na ideju da bi problem mogao biti u 'percepciji iluzornih uzoraka'. Barem jedan od problema. Takva pretpostavka relativno se uobičajeno oslovljava u osvrtima na teorije zavera, a evolucijski psiholozi često je spominju u kontekstu nastanka religijskih verovanja. No začudo, na tu temu praktično niko do danas nije sproveo ozbiljniju studiju.

U novom istraživanju objavljenom u časopisu "European Journal of Social Psychology", naučnici su sproveli ceo niz eksperimenata u kojima je učestvovalo 264 odraslih Amerikanaca. U prvom eksperimentu nastojali su da ocene snagu verovanja učenika u postojeće i izmišljene teorije zavera na lestvici od 1 do 9.

Na primer, među postojećim zaverama navedeno je lažno sletanje na Mesec, a među izmišljenima teorija prema kojoj ekstrakt 'testiculus taurus' u napitku Red Bull ima nepoznate nuspojave.

Nakon ove procene snage verovanja u nadprirodno i teorije zavera, naučnici su sproveli eksperimente u kojima su pokušali da vide da li će učesnici s visokim ocenama biti skloniji uočavanju uzoraka u potpuno nasumičnim događajima generisanim bacanjem novčića. Pokazalo se da su zaista nalazili više uzoraka od ostalih, sve u skladu sa svojim visokim ocenama.

U sledećem koraku od učesnika se tražilo da prepoznaju uzorke u delima mađarsko-francuskog umetnika Viktora Vazarelija, jednog od začetnika pop arta, poznatog po korišćenju geometrijskih uzoraka i stvaranju optičkih iluzija. Učesnicima su takođe predstavili dela Džeksona Poloka koji je svoje slike stvarao relativno nasumičnim, tek delimično kontrolisanim izlivanjem boje iz kantica.

Zanimljivo je da su poklonici nadprirodnog i teorija zavera bili skloniji uočavanju uzoraka upravo u delima Poloka u kojima su oni bili više umišljeni nego u delima Vazarelija.

Autori ističu da je njihova studija dala prilično uverljive argumente da je naša potreba da nađemo neki smisao u svetu kod ljudi sklonih nadpirordnom i teorijama zavere preterano izražena.

"Zaključili smo da je percepcija iluzornih uzoraka centralni kognitivni sastojak verovanja u teorije zavera i nadprirodne pojave", zaključuje britansko-holandski tim.