Svi su se bojali da objave da je diktator umro

"Vest nije dočekana s užitkom, ali jeste s određenim strahopoštovanjem. Sovjetski diktator bio je kolosalna figura sredinom 20. veka čak i na Zapadu. Njegova smrt 5. marta 1953. postala je jedna od uporišnih tačaka i za sovjetski narod i za ceo svet. A sada je to istorija. Tačnije, bilo je do sada.

S filmom "Staljinova smrt" reditelj Armando Januči modernoj publici donosi priču koja se odvija oko diktatorovih poslednjih sati i političku premetaljku među njegovim potencijalnim naslednicima.

Tema je čudan izbor. Dok je Hitlerovo samoubistvo u bunkeru bilo drama koju je efektno opisao film "Konačni pad" iz 2004, iz Staljinove smrti drama je morala da se cedi, kap po kap. On sebi nije oduzeo život, barem koliko se zna, niti je to učinio iko drugi. Umro je od prirodnog uzroka u svojoj dači (vikendici) van Moskve, okružen svojim prestravljenim i ulizičkim saradnicima. Ti "dvorjani" dvoumili su se da li da zovu lekara da obiđe umirućeg vođu, ne baš bezveze s tim što je njegova smrt značila i nove karijerne mogućnosti.

U mesecima koji su usledili njegove bivše kolege su se laktali, ali je ishod ipak bila podela vlasti. Niko od njih nije bio novi Staljin. Jednog koji je smatrao da bi mogao biti taj, Staljinovog zemljaka iz Gruzije i ozloglašenog bivšeg šefa tajne policije Lavrija Beriju, ostali su prezreli. Uhapsili su ga tri meseca posle smrti Staljina i, pod uslovima koji ni danas nisu jasni, u decembru su ga pogubili.

Sve to prikazano je kroz parodiju. Sam film prepun je istorijskih netačnosti, što je posledica pokušaja da se radije snima crna komedija nego beskompromisni materijal. Neke od tih grešaka imaju težinu.

Vjačeslav Molotov nije bio ministar spoljnjih poslova kad je Staljin umro, nego je otpušten 1949, da bi se uprkos tome vratio na svoju poziciju u post-staljinovskom pretumbavanju. Maršal Žukov, ne feldmaršal, u trenutku smrti Staljina bio je lokalni terenski zapovednik, proteran u provinciju kako bi se zadovoljila Staljinova paranoična ljubomora prema tom izrazito uspešnom ratnom vrhovnom zapovedniku. U post-staljinovskoj vladi postao je zamenik ministra odbrane, ali u martu 1953. on nije bio zapovednik Crvene armije. Nikita Hruščov bio je onaj koji je predsedavao sastankom na kojem se reorganizovala vlada, ne Georgij Malenkov, kojem je film dodelio status koji u stvarnosti nije imao.

Berija je uhapšen tri meseca nakon što je Staljin umro, a ne skoro istovremeno i u tom trenutku nije bio šef bezbednosnih službi. To je prestao da bude još 1946. To bi se moglo smatrati i filmskom slobodom. Istorija ima svoje trenutke, ali je sigurno "dosadnija" i uravnoteženija, dok se film razvija korakom koji oduzima dah, razvija priču koja nasmejava.

Ali, da li je Staljinova smrt nešto s čime se može zafrkavati?

Reakcija publike na "Konačni pad" bila je ozbiljna refleksija na Hitlerovu diktaturu i njen groteskni kraj. "Staljinova smrt" sugeriše da se o kraju sovjetske politike pod Staljinom može snimiti opera bufa (italijanska vrsta komične opere). Kontrast možda i nije slučajan. Još uvek postoji određena podvojenost u opštoj uspomeni na Staljina. O sistematskom i masovnom kršenju ljudskih prava pod njegovom vladavinom zna se skoro sve.

Ipak, Staljin se pamti kao onaj koji je modernizovao SSSR i porazio nacističku Nemačku, ako već ne rame uz rame s Britanijom i SAD-om, onda svakako u bliskoj saradnji. Više ili manje, službena verzija Drugog svetskog rata na Zapadu Staljina još uvek drži na strani anđela, a Hitlera i njegovu ligu na strani demona.

Za sovjetski narod Staljinova smrt bila je prikriveni blagoslov. Milioni su ga oplakivali sa stvarnim osećanjima, ali njegova smrt je naglo prekinula obnovljeni talas terora protiv potencijalnih rivala, ideoloških skretanja i pre svega protiv sovjetskih Jevreja koji su preživeli Holokaust.

Poslednje godine zavera, prokazivanja, masovnih ubistava, pogubljenja prete da vrate godine Velikog terora 1937/38. u kojima je od državne ruke sa Staljinovim odobrenjem nestalo više od 600.000 ljudi.
Film se dotiče poslednje od fantazija tog režima, ozloglašene lekarske zavere, za šta je Staljin prvenstveno, mada ne i isključivo, optuživao jevrejske lekare. U januaru 1953. da zavera postoji objavljeno je sovjetskoj publici. Najveće medicinske stručnjake su hapsili i mučili kako bi davali bizarna priznanja kao pripadnici navodne "cionističke terorističke bande".

Na Staljinovo naređene uhapšen je njegov lični doktor Vladimir Vinogradov, i to nakon što je diktator navodno u njegovim beleškama video preporuku da njegov pacijent odustane od rada. Nikada nije postalo sasvim jasno da li je sam Staljin verovao u zaveru, ali to nikad nije ni bilo važno. Njegova brutalna vlast zasnivala se na principu da u sovjetskoj državi niko nije siguran.

Posledica tog poslednjeg talasa nasilja bio je problem s traženjem lekara koji bi se pobrinuo za diktatora u satima dok je umirao.

Poslednji meseci divljačke i proizvoljne represije prikazani su više manje karikirano, na nekim mestima skoro pa farsično. Temeljna istina je, naravno, ipak tu. Staljinove poslednje godine bile su jezivo iščekivanje da vreme učini svoje i među partijskim kolegama i među milionima koji su bili žrtve kaprica bizarnog vođe.

Ali, sigurno je da sve te žrtve, kako god da su stradale, zaslužuju film koji istorija tretira s većom obazrivošću i razumevanjem. Taj film teško da će u Kremlju dočekati s oduševljenjem. Krivljenje istorije ili klevetanje pokriveno je zakonom.

Prezentacija Staljina i njegovih bliskih saradnika kao grupe neprilagođenih zlostavljača služi malo čemu korisnom. Nipošto neće pomoći razumevanju Rusije u 50-im godinama dok će imati implikacije na Rusiju danas, zemlju još uvek u nekim stvarima oblikovanu nasleđem Staljinove modernizacije. Njegova smrt dopustila je Hruščovu da tri godine posle osudi greške diktatorovih poslednjih godina, ali je trebalo još jako dugo da se razmontiraju represivne strukture.

Istorijska sena diktatora nadvijala se godinama nad sovjetski sistem i nikada do kraja nije iščezla.