Ali grupa koju svi gotovo uvek zaborave su Nemci afričkog porekla. Svi ti glasovi napokon treba da se čuju, piše "Independent", ne samo zato da u potpunosti razumemo šta je sve sa sobom doneo Holokaust, nego kakva je bila paleta nacističkog rasizma.
Nekoliko hiljada građana takvog porekla je živelo u Nemačkoj (iako pravi popis nikada nije napravljen) kada je 1933. godine Adolf Hitler došao na vlast. Većina ih je poticala iz nekadašnjih nemačkih kolonija u Africi (koje su izgubili nakon Prvog svetskog rata).
Iako su bili raštrkani širom države i porodičnim vezama povezani s građanima van Nemačke, mnogi su bili aktivni u komunističkim i anti-rasističkim organizacijama.
Među prvim potezima nacističkog režima bilo je gušenje njihovog političkog aktivizma. Ujedno bilo je 600 do 800 dece koja potiču od francuskih kolonijalnih vojnika, mnogi su od njih bili afričkog porekla, a tamo su se naselili kada je francuska vojska okupirala zapadni deo Nemačke kao deo mirovnog sporazuma 1919. godine.
Francuske su se trupe povukle 1930. i regija je demilitarizovana dok Hitler tamo nije vratio trupe 1936. godine. Nirnberški zakoni su Jevrejima oduzeli njihova državljanstva i zabranili im da se žene i udaju, ili imaju odnose s "osobama germanske krvi".
Slično pravilo, piše "Independent", doneto je i za Rome i Sinte, kao i građane afričkog porekla. Oni su bili "strane krvi" i upravo zato podložni Nirnberškim zakonima. Vrlo malo osoba afričkog porekla imalo je nemačke pasoše, iako su rođeni u Nemačkoj, ali to je postalo potpuno nemoguće kada su im dati pasoši koji su ih proglasili "crncima bez države".
Godine 1941. deca su isključena iz javnih škola, a većina njih je morala da toleriše rasističko iživljavanje. Zabranjeno im je profesionalno usavršavanje ili odlazak na fakultet.
Ionako su se jedva zapošljavali, a to se dodatno pogoršalo nakon 1933. godine. Išli su na prisilni rad kao "strani radnici" tokom Drugog svetskog rata. Filmovi i predstave koji su bili propaganda za povratak nemačkih kolonija u Africi bili su im jedan od retkih izvora prihoda, s obzirom da im je svako drugo javno pojavljivanje ili rad bio zabranjen.
SS-ovac Hajnrih Himler 1942. godine potrudio se da napravi popis svih "crnaca" u Evropi verovatno s nekom čistkom na umu, ali to se nikada nije odigralo, barem ne organizovano kako je to zamislio Himler.
Istraživanja pokazuju kako je oko dvadesetak Nemaca afričkog porekla bačeno u koncentracione logore i zatvore, a bar je jedan bio žrtva eutanazije. Jedan čovek je poslat u logor jer je bio mulat ('Mischling' ili mešanac), ime mu je bilo Gert Šram, a 1944. godine je imao 15 godina.
Šram je bio sin Mariane Šram i Džeka Branksona, inženjera iz američke kompanije koji je poslat u Nemačku da radi na projektu. Šram je odrastao u Nemačkoj, a nakon što je završio osnovnu školu radio je kao ispomoć kod automehaničara s obzirom da mu je školovanje bilo strogo zabranjeno kao "mešancu prvog reda".
Nacisti su ga takođe opisivali kao "živi dokaz ilegalnog međurasnog incesta" koji je nosio mogućnost smrtne kazne. Njegov otac je, nakon što je završio rad na projektu, nekoliko puta posećivao sina, te je upravo zbog toga uhapšen 1941. godine i deportovan u Aušvic gde je umro.
Njegov sin je preživeo boravak u logoru Bušenvald. Godinama kasnije, nakon što se vratio majci u rodni kraj, radio je u rudnicima jer nikako nije mogao da nađe bolji posao. Kasnije je ipak uspeo da postane sertifikovani mehaničar.
U nacističkoj Nemačkoj proces koji bi završio utamničenjem najčešće bi započeo optužbama za devijantno ponašanje. Biti crn značilo je biti vidljiv policiji, i to je bio sasvim dovoljan razlog da se pojedinci zadrže u zatvoru. U tom smislu Nemci afričkog porekla nisu bili žrtve partikularnog nacističkog rasizma, već pojačanog rasizma kakvog oko sebe vidimo i dan danas.
To ne znači da politika "rasnog zagađenja" nije uzrokovala teške traume takvim porodicama. Najviše su se bojali nasilnog razdvajanja. Ako je žena bila trudna ili je već imala dete, partner (ili ona osoba od njih dvoje koja je bila crna) bila bi izložena prisilnoj sterilizaciji. U tajnoj akciji 1937. godine 400 dece sa zapada Nemačke (današnja savezna država Severna Rajna-Vestfalija) nasilno je sterilisano, a širile su se i glasine o ljudima koji su nestajali, što je dodatno plašilo građane.
Bile su to prve generacije post-kolonijalnog doba koje su stasale u Nemačkoj (slična je situacija bila i u Francuskoj), a ovakav ih je tretman potpuno uništio i razvodnio. Proganjanje i maltretiranje od strane nacista rodilo je nasleđe u kojem se nije smelo razgovarati o nemačkoj kolonijalnoj ostavštini i mogućnosti da bijelci i crnci dele isti društveni i kulturni, pa i životni prostor.
Taj problem se ogleda i u Nemačkoj reakciji na izbegličku krizu. Izbeglice su, ako je suditi po Angeli Merkel, dobrodošle u Nemačku, i to je ideja koju podržavaju liberalni humanitarci koji su bili prisutni u nemačkom društvu i koje je dodatno u vlastita uverenja uverilo iskustvo s nacizmom. Reakcija protiv izbeglica otkriva i drugu stranu medalje. Ima Nemaca koji se boje imigracije i nisu sami u Evropi.
Ali, njihova je ideja Nemačke zapravo duboko ukorenjena u ideji iz 1945. godine, a to je da koliko god neko bio uzoran građanin ne može biti "pravi" Nemac ako nije belac.
.jpg "Na današnji dan: Titu dodeljen naziv narodnog heroja,")
Komentari 1
Bb
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar