Piše: Snežana Miletić
Ima tako raznih bolova u čoveku. Bol od tuge zbog izdaje (prijatelj(stv)a). Bol zbog očaja usled bezizlaznosti (situacije). Bol od straha od novog (života).
Savlada čoveka to. I ne ume da mrdne. Utrne sve u njemu. Oronula duša ispliva na lice. Prikovan za zid, čovek jedva diše.
Od tog gubitka sebe - ako si čovek - veći bol je kad izgubiš drugog čoveka. Bližnjeg ili daljeg. Svejedno. Onog u kome se ogledalo sve ono što si hteo od života. Ode tako i nema ga. Nigde, do u sećanju.
Ali ima jedan bol, najveći od svih, bol kad svom roditelju postaneš roditelj. Kad mimo svoje volje postaješ reditelj njegovog života. Gledaš to biće od koga si nastao. Gledaš i pitaš se, da li su to i tvoje staze neminovno?
Ruka jedna u drugoj, u njih stao smežuran život, u neku daleko duboku tačku ukopan pogled, spori pokreti brišu suzu što iz oka lagano klija, oprezni treptaj, koža koja pamti sve, od početka samog do kraja ovakvog. Pogled koji ne prepoznaje.
Kaže, vreme mu sporo ide i nikako da prođe, ali nekako svaki drugi dan - petak. Smeje se tome. Smeješ se i ti tom haiku trenutku. A već sledećeg, on više nije tu. Ne haiku, već dete tvoje - roditelj.
Iz ovog što je danas on je opet zaronio u juče. Slede dugi razgovori sa onima kojih više nema, i sećanje na detinjstvo, na majku što miluje i oca koji kudi. Potom uzaludna ubeđivanja da ti sa kojima govori već odavno nebeskim poljima hode. On ćuti, blagim trzajem tela setan mu osmeh frejmuje lice.
A onda pelena i pogled u stranu. Stid. Obostrani. Pravimo se da smo stranci. Jer u tom trenutku tako je lakše.
Kad sve prođe, s olakšanjem podiže ruku, očinski, kao nekad, pomiluje tvoju kosu. Pomisliš, vratio se, tu je. A on uzme parče svoje kože, rastegne je i kaže: "Vidi, majčine ruke".
Ti klimaš glavom, za svoje mrtve godine dosta dobro izgledaju, mrmljaš. On te kori, kaže, šta to pričaš, čuće te ona.
Tebi klize suze, jedna brža od druge. On ih briše i setno kaže: "Ne daj, bože, kakve bolesti samo".
Ti prasneš u smeh, jer šta ti preostaje drugo. Roditelj si sada...
Komentari 10
dule
Sine, nemoj nikad da omatoriš.
Vladana
...
Jedno je sigurno da boli mnogo kako god i nebitno je koliko imaju godina...
vise ih nema...
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar