Tamo se ponekad oseća frustrirano kao 47-godišnji zaposleni bez dece.
"To je vrlo porodično orijentisano radno mesto, uz česte društvene događaje poput piknika zaposlenih i zabava", objašnjava Ramirez. To bi trebalo da budu zabavni događaji, ali ponekad mogu i da obeshrabre. "Moji saradnici učiniće da se osećam krivim, siguran sam nenamerno, što moram da ostanem na poslu tih dana duže od svih ostalih. Svi drugi imaju taj izgovor da moraju otići ranije jer imaju porodicu i decu koje treba pripremiti", govori Ramirez za BBC.
Ramirez kaže da mu njegove kolege govore sledeće: "Hajde, Leo, kad bi imao decu, omogućili bismo ti dodatno vreme koje ti je potrebno."
Ipak, kad su se Ramirez i njegova partnerka venčali početkom ove godine, njegovi direktori mu nisu dopustili da tog petka ode s posla dva sata ranije radi priprema za venčanje.
Ramirez ima razumevanja za potrebe roditelja.
"To što moram da radim duže nikada neće biti toliko važno koliko osećaji nečijeg deteta, to potpuno razumem."
Čak je i srećan što radi na praznike kako bi njegove kolege s decom, na primer, imale slobodno vreme za Božić i Dan zahvalnosti. No nije zadovoljan kad se od njega traži da preuzme dežurstvo više vikenda zaredom umesto kolega s porodicama.
U mnogim zemljama raste udeo ljudi bez dece
Mnogi zaposleni bez dece imaju slična iskustva. Oni razumeju da njihovim kolegama može biti prilično izazovno uskladiti posao, roditeljstvo i druge odgovornosti, naročito za vreme globalne pandemije, a posebno na mestima bez snažne vladine podrške roditeljima.
Ali ne žele da se uzimaju zdravo za gotovo. Na kraju, na poslodavcima je da osiguraju uravnoteženo radno opterećenje i poštovanje svačijeg balansa između posla i privatnog života, tako da ne bude diskriminacije među ljudima na temelju njihovog roditeljskog statusa.
U mnogim zemljama raste udeo ljudi bez dece. U Engleskoj i Velsu, na primer, žene koje su 2018. napunile 45 godina imale su dvostruko veću verovatnoću da neće imati dece od generacije svojih majki (19 odsto naspram devet odsto). Sličan obrazac postoji i u SAD-u. Teško je doći do uporedivih podataka za zemlje s niskim prihodima, gde se većina istraživanja fokusirala na neplodnost, a ne na odluku o nerađanju.
Uprkos njihovom rastućem broju i očitoj prednosti da imaju više vremena da posvete karijeri ili čemu go žele, ljudi bez dece i dalje osećaju da se suočavaju s određenim preprekama na poslu. Neki izveštavaju da sporije napreduju ili im se uskraćuju povišice jer njihovi menadžeri misle da je samo zaposlenim roditeljima potreban dodatni novac. Fleksibilne politike rada često su se prvo primenjivale na roditelje, poput prava u Velikoj Britaniji da se zatraži stalni fleksibilan rad.
"Istorijski gledano, sve su te odredbe u početku bile za roditelje i negovatelje. A neki ljudi ne znaju da se to promenilo", kaže Kristal Vilkinson, predavačica upravljanja ljudskim resursima na Mančester Metropolitan univerzitetu u Velikoj Britaniji, koja se fokusirala na porodicu i dobrobit na poslu i istraživala zaposlene koji žive sami.
Ovo nepoznavanje zakona može sputati zaposlene koji nisu roditelji da nerado traže fleksibilnost ili druge promene na poslu.
Od ne-roditelja ponekad se očekuje rad u nepovoljnim smenama i praznicima
Kao u Ramirezovom slučaju, od mnogih ne-roditelja moglo bi se očekivati da rade u nepovoljnim smenama i praznicima, da više putuju, da rade prekovremeno i menjaju radna mesta zbog pretpostavke da imaju manje važnih privatnih obveza.
Nedavna tužba za diskriminaciju koja je odbačena u avgustu ove godine istakla je ta pitanja. Kad je advokatica s boravištem u Velikoj Britaniji iz ličnih razloga odbila selidbu u sedište svoje tvrtke u Švajcarskoj, njen je šef odgovorio: "Koji lični razlozi? Niste udati, nemate dece i nemate dečka."
Ovakvi menadžeri mogu biti zahtevni prema ne-roditeljima, a imati razumevanje prema roditeljima, ako prihvataju da zaposleni roditelji moraju napustiti posao ranije kako bi pokupili decu iz škole ili uzeti slobodno kad ne mogu organizovati brigu o deci. No, posao se mora obaviti. Neko ga mora odraditi, smatra Vilkinson.
Ponekad je ovo očekivanje eksplicitno. No ponekad su poruke i prebacivanje radnog opterećenja suptilniji.
"Ponekad čak nisu bili izričito zamoljeni da nešto učine. Na primer, neko mora zaključati apoteku na kraju radnog dana, a koleginica je otišla po svoju ćerku u vrtić, pa na kraju to mora da uradi neko drugi", rekla je Vilkinson o nekim od svojih sagovornica koje žive same.
Manje stvari često mogu ostaviti traga na ne-roditeljima, koji se ponekad tretiraju kao da su njihovi hobiji, intimni odnosi i odgovornosti trivijalni u poređenju s roditeljstvom. To može dovesti do toga da se mnogi zaposleni bez dece kriju ili osećaju sram zbog svog života van posla, uprkos tome što mnoge žene bez dece, na primer, koriste svoje vreme van posla za volontiranje ili brigu o drugima. Čak i jednostavni komentari koji pretpostavljaju da većina ljudi ima porodicu mogu biti neugodni i učiniti da se ne-roditelji osećaju nevidljivima.
Očekivanja poslodavaca od ne-roditelja sprečavaju ih u osnivanju porodica
Rejčel, 33-godišnja kreativna direktorka u Barseloni koja nema dece, radi za reklamnu agenciju u kojoj smatra da se generalno očekuje da će ne-roditelji biti dostupniji.
"Neravnoteža radnog opterećenja bila je najočitija u dostupnosti našeg radnog departmana i slobodnom vremenu. Primetila sam suptilne predrasude, poput sastanaka koji se na vreme završavaju kako bi roditelj pokupio svoje dete iz škole, ali i produženog trajanja kad je zaposleni bez dece imao obvezu. Implicitna pristranost je u tome što su razlozi nedostupnosti vezani uz decu valjaniji", objašnjava Rejčel.
Ironija je u tome što očekivanje od ne-roditelja da rade dugo i kasno sprjčava stvaranje porodice čak i ako to žele. Vilkinson to naziva "jako problematičnim, posebno za ljude koji su živeli sami, ali nisu hteli da žive sami i pokušavali su da razviju odnose, jer to je ono što ih sprečava da izlaze ili da razvijaju partnerstva".
Takođe je teško ljudima koji se podvrgavaju složenim tretmanima plodnosti, kojima bi za to mogla biti potrebna fleksibilnost, ali smatraju da njihovi šefovi to ne bi razumeli.
Jedna od posledica velikih i malih zlonamernosti može biti "povratna reakcija prilagođena porodici" ili ogorčenje zbog uočene nepravednosti politika na radnom mestu koje pogoduju roditeljima. Tokom pandemije ova reakcija bila je posebno izražena u tehnološkim kompanijama poput Fejsbuka, gde su se zaposleni prepirali oko politika poput velikodušnog odmora za roditelje, a ponekad čak i upiranja prstom u zaposlene roditelje za koje veruju da slabije rade. Međutim, u svim sektorima ljudi postaju sve ljući zbog podele na roditelje i ostale.
Poslodavcima može biti izazov da posreduju između različitih shvatanja pravednosti koje se javljaju između roditelja i ne-roditelja. Jedna je mogućnost ukloniti pritisak na osoblje da moraju da opravdaju potrebu za slobodnim danom. Zato je reklamna agencija u kojoj je Rejčel zaposlena odlučila da ukloni objašnjenja iz poruka o nedostupnosti zaposlenih.
Rejčel objašnjava: "Ako vam treba da budete slobodni od 15 do 16 sati, super! Ne bi trebalo da je važno vodite li dete kod lekara ili sebe na večeru."
Dobri menadžeri ne preopterećuju svoje osoblje, bez obzira na njihove porodične prilike
Rouan Aust, istraživačica medija na Hadersfild univerzitetu u Velikoj Britaniji, daje kontrapunkt tome iz svog iskustva u industriji TV produkcije, koje zahteva prekovremene sate uz najavu u poslednji trenutak. Aust veruje u "glasan odlazak" - zaposleni oba pola osećaju se ugodno napuštajući posao u razumno vreme bez skrivanja roditeljskog statusa.
"Na poslodavcima bi trebalo da bude da osiguraju okruženje u kojem ljudi mogu da odu zbog na primer časa joge. To se mora omogućiti kroz kulturu kompanije, to ne bi trebalo da bude stvar pojedinaca", kaže Aust ukazujući takođe na potrebu kolektivnog delovanja za eliminaciju nepravednosti.
Dobri menadžeri ne preopterećuju svoje osoblje, bez obzira na njihove porodične prilike. Oni pronalaze alternative za gomilanje posla na zaposlenima koji žive sami.
"Tokom pandemije postojale su organizacije koje su shvatile da će se opterećenje svih povećati. Dakle, možemo li uložiti više resursa? Možemo li zaposliti više ljudi? Ili ćemo ukloniti sve nebitne poslove?", kaže Vilkinson i nastavlja: "Postoji napetost između ne-roditelja i njihovog poslodavca, a ne između ne-roditelja i roditelja. U svim mojim istraživanjima, nije bilo slučajeva da zaposleni bez dece zameraju kolegama roditeljima, oni ne misle da roditelji zaslužuju manje. Oni samo misle da je problem u njihovom sopstvenom psihološkom ugovoru s organizacijom."
Možda zvuči pojednostavljeno, ali pravilno slušanje početak je svega.
"O ovoj grupi se ne razmišlja", kaže Vilkinson o radnicima bez dece, koji su često zahvalni već i na tome da ih neko pita o njihovim iskustvima. Kao što Ramirez, ljubitelj mačaka bez dece, kaže: "Lepo je jednom ovo ispričati bez straha od sukoba sa svojim saradnicima."
"Možda ne možete udovoljiti svemu što oni žele, ali na neki način prilagodite ono što možete i razmislite o tome i dajte im razlog ako ne možete. Na kraju, radi se samo o komunikaciji", kaže Vilkinson o želji da ne-roditelji budu saslušani.
Komentari 2
Radim u Srbiji
Лиманац
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar