Izbačeni su iz kuće zato što su bili bolesni ili jer više ne zarađuju ili jednostavno jer su prestareli. Dok su stigli u dom za stare i nepoželjne, mnogi su previše otupeli da bi govorili. Nekima su bili potrebni meseci da iznesu istinu o tome kako su proveli svoje poslednje dane u izgnanstvu.
Amirčand Šarma, 65, penzionisani policajac koga su sinovi ostavili da umre blizu reke pošto je teško povređen u nesreći preneo je: "Rekli su: 'Bacite ga samo'".
Indija je u svojim tradicijama, verskim načelima i zakonima učvrstila uverenje da je dužnost deteta da brine o svojim ostarelim roditeljima. Ali u zemlji poznatoj po poštovanju starijih, pojavila se tajna sramota: rastuća populacija starijih ljudi koje su napustile sopstvene porodice.
To je zemlja u kojoj babe i dede dele krov s decom i unucima, i gde je očekivanje da mladi brinu o starima toliko ukorenjeno u nacionalni etos da su starački domovi relativna retkost i zapošljavanje negovatelja se često smatra tabuom.
Ali produženi životni vek doneo je sve veći pritisak, talas urbanizacije oterao je mnoge mlade daleko od njihovih rodnih sela, a sve veći zapadni uticaj je počeo da narušava tradiciju višegeneracijskog života.
Sudnice su pune hiljada slučajeva roditelja koji traže pomoć od svoje dece. Pešačke staze i uličice prepune su starijih ljudi koji ih sada zovu domom. Iznikla je i kućna industrija neprofitnih organizacija za napuštene, koja vodi sve veći broj skloništa koja se stalno pune.
Kuda ide ovo društvo?
Društvo za obrazovanje i zaštitu siročadi "Saint Hardial" - SHEOVS ima oko 320 ljudi na 16 hektara zemlje u malom gradu na severu Indije. Skoro sve njih su napustile njihove porodice.
Jedna žena je provela više od osam godina živeći u dalekom hramu gde su je ostavila njena deca. Priča o sinu kog je volela i koji ju je naterao da ode, rekavši da ako ona ne ode, otići će njegova žena. Čovek koji sada ima krevet, bio je ostavljen da umre na ulici, stigavši u dom izgladneo.
Bogate zemlje decenijama se bore sa starenjem društva, ali to pitanje tek sada počinje u svetu u razvoju, gde je ideja o starenju nova za delove stanovništva.
Do 2050. godine, dve trećine svetske populacije od 60 i više godina živeće izvan najbogatijih zemalja sveta. Predviđa se da će Indija imati rast broja starih koji daleko nadmašuje rast broja mladih.
Prokletstva te demografske promene su već počela da se pojavljuju uporedo sa njenim blagoslovima. Predviđalo se da će Indijac rođen pre samo 70 godina živeti skoro upola kraće od današnjeg. Ali duži životi često su sa sobom nosili veće medicinske potrebe i gurali sledeću generaciju u ekonomske probleme koji ih primoravaju da uravnoteže potrebe svojih roditelja sa potrebama sopstvene dece.
Po tradiciji, indijski roditelji žive sa sinom, koji je odgovoran za brigu o njima, iako u praksi posao obično pada na žene. To ostaje norma, ali sve veći broj starijih Indijaca sada ima decu koja ne žive s njima i neadekvatnu pomoć da bi izdržali troškove ili brigu. Drugi se osećaju prinuđenim da napuste domove u kojima su stalne svađe. A, u najgorim slučajevima, roditelje iz kuće protera dete u sporu oko novca ili zbog zdravstvenih problema koje ne mogu da podnesu ili demencije.
Oterani iz svojih domova, starci završavaju prosjačenjem na ulicama ili, ako imaju sreće, u skloništu.
Ostavljeni na ulici
Jedan, Rajhu Huljale, kaže da ima 65 godina, ali kao i mnogi stariji Indijci, nije sasvim siguran u to. Međutim, kako je završio u skloništu, ne može da zaboravi.
Huljale je radio kao kuvar i živeo sa suprugom i dva odrasla sina kada ga je udario automobil i postao je nesposoban da hoda i trajno oslepeo. Nije mogao da radi. Žena ga je napustila. Sinovi su mu rekli da su dogovorili operaciju u Nju Delhiju, daleko od njegovog doma u centru zemlje, a kada su stigli u bolnicu, rekli su mu da sedi dok oni odu da se konsultuju sa lekarom.
"Čekaj ovde", rekli su. Ali se nikada nisu vratili.
Dva ili tri dana, Huljale je ostao u krugu bolnice u stranom gradu u svetu koji je, tek za slepog čoveka, bio potpuno nerazumljiv. Bio je gladan i žedan i lomio se u suzama. Osoblje bolnice je na kraju pozvalo policiju, koja je zauzvrat alarmirala SHEOVS-a, koji ga je pokupio. Od tada je prošlo oko dve godine i Huljale nije čuo ništa od svojih sinova. Nema čak ni njihovu fotografiju. Pita se da li misle da je mrtav.
"Negovao sam ih od kada su bili mali. Zar nije njihova dužnost da se brinu o meni?", hvata se za glavu i jeca dok govori.
Kroz prozor terapijske sobe je bolničko odeljenje puno pacijenata sa sličnim pričama, a napolju su još dve zgrade sa stotinama drugih. Priče napuštenih često su nepotpune, prožete rupama u vremenu, povučenošću i, ponekad, maglom demencije.
Atmaram nije ništa drugačiji i nema objašnjenje zašto je živeo na ulici. Na osnovna pitanja, poput toga da li ima dece, nema odgovora. Neki tragovi su iskidani: Pravio je glinene posude. On i njegov brat su delili dom sa svojim suprugama. Žena mu je umrla, potom brat. Tada ga je snaja isterala.
"Ova kuća nije tvoja", kaže da mu je rekla.
Osoblje skloništa mnogo puta razgovara s njima, ali niko ne govori ono što zna da je istina: mali broj onih koji stignu ovde će ikada više videti svoje porodice.
"Kažu: 'Doći će jednog dana'", kaže Saurabh Bhagat, 35-godišnji vođa SHEOVS-a, organizacije koju je osnovao njegov otac. "Ali skoro niko od njih nikada ne dođe".
Iako većina onih koje prihvate SHEOVS dolazi sa ulica Nju Delhija i provode vreme u jednom od gradskih skloništa organizacije, vremenom većina završi u najvećem mestu u Garhmuktešvaru.
"Kako deca mogu ovo da urade", pita u neverici upravnik kuće, 30-godišnji Naved Kan.
Svako ko dođe ima drugačiji odgovor, ali se pojavljuju sličnosti. Iznova i iznova govore o odbijanju dece kada su njihove potrebe postale prevelike, kada su finansije postale suviše tesne ili kada je svađa u prepunoj kući bila prevelika za podnošenje. Broj muškaraca je veći od žena. Mnogi su bolesni, demencija i mentalne bolesti su česte. Mnogi su nadživeli svog supružnika, što im je bila ključna linija zaštite.
Deca ili roditelji?
SHEOVS je primio 10.000 ljudi od svog osnivanja, ali ne postoji pouzdan podatak o ukupnoj populaciji napuštenih staraca u Indiji. U gradovima širom zemlje, organizacije koje se brinu za napuštene kažu da se taj tinjajući, decenijama star problem znatno pogoršao poslednjih godina.
SHEOVS je otvorio drugo sklonište, pa treće, pa četvrto. Slične organizacije su učinile isto, neke uz podršku filantropa milijardera kao što su Azim Premdži i Mekenzi Skot. Problem je samo nastavio da raste.
Dolazi čak i kada je Indija, sada najmnogoljudnija zemlja na svetu, doživela decenije fenomenalnog rasta u kojima su nastajali milijarderi, ali su se nejednakosti takođe produbljivale.
Pozadina mnogih u skloništima može biti iznenađujuća, uključujući akademike, poslovne ljude i zanatlije. Veća je verovatnoća da stanovnici SHEOVS-a potiču iz porodica srednje klase nego iz siromašnih. Ipak, ekonomija je glavni pokretač napuštanja. Većina starijih ljudi u Indiji ne prima penziju, državnu pomoć ili zdravstveno osiguranje, a porodice su često potrebne za podršku.
Anapurna Devi Pandei, antropolog sa Univerziteta Kalifornije u Santa Kruzu, koju je istraživanje odvelo u domove za napuštene u rodnoj Indiji, kaže da je poštovanje prema starijima i dalje ukorenjeno u društvu, ali neki moraju da naprave težak izbor između brige za decu ili roditelje i "osećaj dužnosti postaje svojevrsno egzistencijalno pitanje".
Parlament je 2007. godine doneo Zakon o izdržavanju i blagostanju roditelja i starijih građana kako bi odrasla deca i unuci obezbedili izdržavanje svojih starijih rođaka.
Indijsko Odeljenje za socijalnu pravdu i osnaživanje, koje nadgleda sprovođenje tog zakona, nije objavilo podatke o broju zahteva koje je primilo. Jedna država srednje veličine, Kerala, rekla je 2022. da je desetine sudova procesuiralo oko 20.000 slučajeva od donošenja zakona, što je mikrokosmos ukupnog nacionalnog problema.
Istraživanja pokazuju da velika većina starijih osoba nije u potpunosti upoznata sa svojim pravima po zakonu o izdržavanju. Čak i ako znaju, malo je verovatno da će mnogi odvesti svoje rođake pred sud.
Komentari 6
Duša
BGD 011
@BGD
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar