Guadalahara - grad u kom je izmišljena tekila

Posle praznog autoputa ulazim u mravinjak. Zahvaljujući Panameričkoj olimpijadi počela je da se sređuje infrastruktura. Kako ulazimo u periferiju grada nižu se kućice u obliku šibica bez krovova.

Vreme je prolećno tokom cele godine. Ako poželiš leto, dovoljno je četiri sata vožnje, zapadno, da izađeš na Pacifik.

Gudalahara ima oko pet miliona stanovnika i drugi je grad po veličini u Meksiku. Naziv grada ima arapske korene „wal-ad hiđara“ sto znači „dolina kamenja“, mada mi se više sviđa nadimak „dolina ruža“, koji je trenutno u opticaju. Ovde se, kažu, rodila tekila i prvi marijači bendovi. A što se tiče lepote, Gudalahara nosi titulu najlepših žena u Meksiku.

Petak je, veče, i očekujem provod. Kad ono, glavna dešavanja su u šoping centrima. Život u Gudalahari funkcioniše po principu: kuća-posao-tržnjak-kuća. To je način života kao i u većini velikih gradova.

Uzeli smo proveren taksi koji će za tri dolara da vas odveze gde god hoćete. Andares je tržni centar je grad u gradu. Unutra ima sve: od golf terena pa do veterinarske bolnice. Na ulazu tip iz obezbeđenja nosi mašinku za glavu veću od njega. Na svakom ćošku kamere. Po buticima besplatno se toči šampanjac. Posle par čaša na račun kuće završili smo u restoranu „La Moreska“. Zalizani konobar na perfektnom engleskom preporučuje nam tartar od sabljarke sa prženim susamom sa barenim šparglama.

Dok sediš među Mehosima koji bar za sada nemaju nameru da imigriraju, gledaš na krcat voz koji se kreće ka severu. Čak i na krovovima vagona sede „putnici“ sa školskim rančevima u kojima im je ceo život. Zna se, svima je cilj - SAD. Ali, pravi izazovi tek predstoje, pre svih: kako preći meksičko-američku granicu. Ilegalno, dakako.

Ponovo smo uskočili u taksi i napravili krug kroz Centro Historiko, koji odlikuju prelepe bašte, kolonijalne građevine, hoteli i kafei. Univerziteti su jača strana grada. Najveći mozgovi medicine i arhitekture studiraju ovde kako na španskom tako i na drugim jezicima.

Mi smo ponovo završili u nekom tržnom centru, ali ovog puta to je bila najveća zatvorenih pijaca u zemlji. San Juan de Dios je buvljak koji se prostire na na 4000 kvadrata. Krcat, šibicu ne možeš da baciš‘. Svi se deru: „Pasale amigo“ (ovuda, prijatelju) prema svojoj tezgi. A ovde, nema šta nema. Tu su neizbežni Kinezi, Filipinci, Japanci, pa čak i Rusi. Svi „valjaju“ nešto. Jedino nedostaju Rumuni da upotpune ovaj ambijent.