Lekari misle da respiratori štete pojedinim pacijentima

Reč je o jednom od aktuelnih pitanja koje sada nije ništa manje važno od rasprave o delotvornosti hidroksihlorokina, rekao je američki lekar za agenciju AFP. 

U jeku pandemije studije su nepotpune i nemoguće je znati da li bi osobe koje su stavljene na respirator svejedno umrle zbog težine njihovog stanja.  

Međutim, brojni lekari konstatovali su da se stanje jednog dela obolelih od COVID-19 rapidno pogoršalo nakon intubacije i stavljanja na respirator, zbog čega već nekoliko nedelja američke bolnice odlažu taj postupak iako je, u strahu od nestašice, američka vlada nedavno naručila više od 130.000 ovih mašina za disanje.   

Prva upozorenja stigla su iz Italije gde je umrla velika većina pacijenata koja je završila na respiratoru. 

Statistike su jednako neumoljive i u Velikoj Britaniji i u Njujorku  gde je 80 odsto intubiranih pacijenata umrlo, prema rečima guvernera te države koji navodi da je smrt često nastupila nedelju ili dve nakon tog postupka.

To je dug period koji oslabi telo jer su svi pacijenti  uvedeni u veštačku komu i atrofirani su im mišići. 

Prema pacijentima koji su ostali bez daha na početku pandemije postupalo se prema dobro uhodanom protokolu za akutni respiratorni distresni sindrom (ARDS). 

To stanje, koje sprečava pluća da uzmu dovoljno kiseonika za snadbevanje organa, može da bude izazvano infekcijom ili fizičkom povredom. ARDS je vrlo teško stanje i smrtnost mu je oko 40 odsto.  

Uhodana je praksa da se takvi pacijenti relativno brzo intubiraju. 

Takav se protokol primenjivao i za obolele od koronavirusa sve dok lekari nisu ustanovili da sindrom COVID-19 nije identičan "uobičajenom" respiratnornom distresu, barem ne za deo obolelih.

Pluća nisu na jednak način oštećena, odnosno manje su kruta.  

Lekar Lućano Gatinoni i njegove kolege iz Milana opisali su krajem marta kako su prilagodili ovaj postupak.  

"Sve što možemo da učinimo ventiliranjem tih pacijenata je da “kupimo vreme” sa minimalnom dodatnom štetom", napisao je Gatinoni u časopisu “American Thoracic Society” i dodao da moramo da budemo strpljivi.    

Kevin Vilson, profesor medicine na Bostonskom univerzitetu i član Američkog torokalnog društva, slaže se da je potreban oprez.  

"Većina zdravstvene zajednice postala je nervozna zbog izveštaja da pacijentima ne ide tako dobro na respiratorima i pokušavaju da odlože intubaciju", rekao je Vilson.  

"Odlažemo koliko možemo, ali ne do tačke hitnosti", dodao je profesor.  

Lekari su ustanovili da ima pacijenata kojima je procenat kiseonika u krvi veoma opao, što bi u normalnim uslovima zahtevalo intubaciju, ali koji zapravo nisu u tako lošem stanju.   

Umesto da brzo intubiraju, lekari se koriste drugim postupcima davanja kiseonika: nazalnim kanilama (male cevčice koje se stavljaju u nozdrve), konvencionalnim ili sofisticiranijim maskama sa kiseonikom ili postavljanjem obolelog na trbuh jer to pomaže plućima. 

"Učimo u hodu", objašnjava Vilson. 

To se događa i u Njujorku gde je virus odneo više od 10.000 ljudskih života. 

"Pokušavamo malo duže da čekamo, ako je moguće, pa tek onda intubiramo", rekao je Daniel Grifin, epidemiolog za “ProHealth Care”, mrežu više od hiljadu lekara koji rade u dvadesetak bolnica u Njujorku. 

"Ako se oceni da pacijenti još mogu da izdrže, daju im se manje količine kiseonika i neki od njih tako uspevaju da se oporave bez respiratora", rekao je Grifin.  

Ako je pacijentu ipak potreban respirator, Grifin objašnjava da se mogu različito podesiti tako da snadbevaju pluća kiseonikom pod manjim pritiskom. 

Medicinska društva upravo rade na smernicama za najbolju upotrebu, ali nitko još nema konačan odgovor.