Strepnja i kako protiv nje

U zapadnom svetu procenjuje se da ih dozivljava svaka deseta, a prema drugim procenama svaka treća osoba. Jedan od razloga za porast njihove učestalosti je to što danas ljudi spremnije priznaju da su žrtve panike. Drugi razlog je sve brži tempo života, zbog kojeg je sve veća i izloženost stresu.

Javlja se strah od spavanja, naročito ako je osoba sama u stanu i često u takvim trenucima želi da je uvek neko uz nju. Čak i kada napad prođe, strah od sledećeg je uvek prisutan. Osoba misli da gubi kontrolu nad svojim životom i često razmišlja o napuštanju fakulteta, posla ili čime se već bavi, zbog stalnog osećaja pritiska i anksioznih misli.

“Anksioznost ima četiri dimenzije: to je pre svega vrsta emocije koja utiče na naš misaoni proces što predstavlja kognitivnu komponentu ovog stanja. Izraz svega toga je osećaj strepnje i stalne brige. Anksioznost ima i svoju somatsku komponentu gde se osećaj tenzije ispoljava kroz telesne simptome. Pacijenti osećaju lupanje srca, nedostatak vazduha, razne senzacije u stomaku, tresu im se ruke, napetost u mišićima.

Anksioznost ima i bihejvioralnu komponentu, ispoljava se u ponašanju gde pacijent nije u stanju da sedi na jednom mestu, ima grčeve i slično,” kaže za B92 dr Nataša Šikanić, psihijatar i šef odseka za psihosomatiku i konsultativnu psihijatriju u Kliničko bolničkom centru dr Dragiša Mišović.

Dakle anksioznost predstavlja jednu složenu funkciju, i može postati patološka. To je jedno stanje straha, a strah je nešto što ima svoju filogenetsku evolucionu komponentu. Strah je nešto što je korisno jer ima odbrambenu funkciju jer se javlja na neku spoljašnju pretnju.

“Kod anksioznih poremećaja do straha, međutim, dolazi bez ikakve spoljašnje pretnje i u tom smislu se ona razlikuje od straha kao normalnog osećanja. Postoje samo unutrašnje pretnje koje bude čitav niz reakcija,” kaže dr Šikanić.
Svi ljudi su pod nekim stresom, ali gde je granica između nekog “dozvoljenog” straha i anksioznosti. Kako to prepoznati?

“Pacijentima koji pate od anksioznosti značajno je narušen kvalitet života. Kada god oni žele nešto da urade pribegavaju raznim mehanizmima koji će ovakakvo stanje držati pod kontrolom. Pacijenti uglavnom izbegavaju situaciju za koju misle da će im doneti tu vrstu straha. Oni se boje da idu sami ulicom, boje se da odlaze u prodavnice, pozorišta; na sva mesta gde postoji mogućnost da će dobiti panični napad i za koja misle da će im biti otežano pružanje pomoći.”

“Ako se stanje ne leči oni vremenom postaju zatvorenici sopstvenih rešetaka i na kraju ne izlaze iz stana, a u najdrastičnijim formama ne ustaju ni iz kreveta” objašnjava dr Šikanić.
Lečenje ovih poremećaja uspešno je kod 90% pacijenata, dok kod ostalih stanje može prerasti u hronično. Međutim, pomoću terapije i oni vremenom nauče da lakše žive sa tim i svakako poboljšavaju kvalitet života.

“Proces lečenja se bazira na psihoterapiji i medikamentima.Oblici psihoterapije su brojni, naravno i vrsta lečenja zavisi od pacijenta i procene njegovog stanja.”

Kada je reč o lekovima koji se prepisuju uglavnom se radi o savremenim antidepresivima koji podižu nivo hormona serotonina, ali se koriste i benzodezopini koji se uzimaju kraće.

Vrlo je bitno da se pacijent radi u ranom stadijumu poremećaja jer je svako izgubljeno vreme dragoceno.

“Bitno je jer ovi poremećaji utiču i na ponašanje. Pacijent učvršćava neke obrasce ponašanja koji su pogrešni. Ako to traje dugo, oni tek dolaskom kod nas shvate koliko su toga sebi uskratili u životu. Što kasnije počnu sa tretmanom oni će duže trajati jer je potrebno vreme da se neki načini ponašanje iskorene,” kaže dr Šikanić.

Ako ste i vi među osobama koji pate od anksioznih poremećaja znajte da niste sami. To je vrlo česta pojava, a razgovor sa stručnim licem će vam pomoći da se vratite normalnom životu.