Postoje li torbe koje nisu prevelik teret za decu poput rančeva sa točkićima ili su i one jedan vid opterećenja?
Suština problema je težina školskog ranca koja se svake godine povećava dodatnim udžbenicima i sveskama. Pojašnjenja ovog ozbiljnog problema daju specijalista fizikalne medicine dr Samra Pjanić koja se, osim rada sa pacijentima koji imaju problema sa krivom kičmom, bavi i edukacijom lekara na ovom polju ispred nemačkog Schroth instituta.
Svoje viđenje problema s kojim se bori sve više dece daje i terapeut Nikola Jevtić, internacionalni Schroth instruktor koji, osim svog rada u Scolio Centru u Novom Sadu, drži edukaciju fizioterapeutima širom sveta kako da najefikasnije koriguju skoliozu i kifozu kod dece i odraslih.
Kako naši sagovornici navode, prvi naučni članci koji su pokušali da daju odgovor na pitanje da li je torba štetna pojavili su se pre dvadesetak godina. Mnogi su se tada usaglasili da, ako torba pređe od 10 do 15 odsto telesne težine, moglo bi da izazove bol u leđima kod dece.
Ove informacije su povećale zabrinutost i broj upotrebe rančeva sa točkićima koje deca vuku pored sebe. Međutim, novija naučna istraživanja su delimično uspela da vrate ranac u upotrebu. Da bi ranac stvorio problem, on mora biti poprilično težak i mora se dugo nositi.
Međutim, kako naši sagovornici napominju, danas je sve drugačije nego ranije - rančevi jesu teži, ali isto tako decu najčešće roditelji voze u školu.
Torba na točkiće – kome odgovara?
Upotreba rančeva sa točkićima definitivno ima svoje prednosti, ali isto tako i mane. Jedna od problema koje mogu stvoriti rančevi sa točkićima je upravo vučenje istih po neravnomernom terenu, što automatski predstavlja problem za decu iz ruralnih sredina koji nemaju adekvatan trotoar.
Ovakvi rančevi prave probleme deci i pri penjanju uz i silaženju niz stepenište. Ovakav način korišćenja torbi sa točkićima znatno opterećuje deci ramena i ruke, što dugotrajno može biti ozbiljan problem.
Kako sagovornici navode, problemu je neophodno ozbiljno pristupiti i naći način da se reši u najboljem interesu zdravlja dece i mladih.
Ukoliko ste pred dilemom - da li detetu uzeti ranac ili torbu sa točkićima, odgovor zavisi od nekoliko faktora.
"Dobro dizajniran ranac omogućuje deci da se lakše kreću, ravnomerno je raspoređena težina na leđima i lako se mogu popeti uz stepenice, samim tim prednost bismo dali rancu. U slučaju da je put do škole dobro popločan i da nema stepenica u školi, onda prednost dajemo torbi sa točkićima. Kada pričamo konkretno o posledicama kod dece, pre svega možemo reći da postoje sve detaljnija i temeljnija istraživanja koja nam otkrivaju da jedan od glavnih faktora za povećanje rizika za bol u leđima jeste dugotrajno sedenje", kaže dr Samra Pjanić.
Naša leđa su, naime, dizajnirana tako da se krećemo, a ne da dugo sedimo, čak i u najboljim uslovima za sedenje.
Mr Nikola Jevtić dodaje da decu treba motivisati da se što više kreću kad god imaju priliku.
"Primer su pauze između časova u školi, kad je najbolje da se deca kreću u vidu kraće šetnje sa drugarima, umesto što će nastaviti da sede i provode vreme na telefonu. Ovo je samo jedan od brojnih jednostavnih načina da deca utiču na smanjenje štete od dugotrajnog sedenja, pa tako možete da, kao roditelji, motivišete decu da manje vremena provode za računarom i igricama kod kuće, a da češće idete u šetnju, da se bavite nekim drugim fizičkim aktivnostima u kojima će deca uživati i tako vremenski kraće sedeti", priča osnivač novosadskog Scolio centra.
Naši sagovornici ističu da je, prema svim glavnim preporukama i međunarodnim smernicama, neophodno da deca imaju minimum jedan sat dnevno fizičke aktivnosti, što kod sadašnjih generacija nije slučaj. Kod mnoge dece se fizička aktivnost, naime, svodi samo na onu u školi, ali se često i ona zaobilazi.
"Drugi problem koji je dosta ređi od smanjene fizičke aktivnosti je povećana fizička aktivnost, pa su tako deca preopterećena - što isto nije dobro za njih", kaže Jevtić.
Stoga se ne može sa potpunom sigurnošću tvrditi da baš i isključivo teška torba krivi kičmeni stub. Potrebno je sagledati celokupan životni stil i pronaći način da deca svaki dan provode tako da se umanji šteta po kičmeni stub, u školi i izvan škole, zaključuju naši sagovornici.
