Dr Stanislava Nikolić iz Univerzitetskog Kliničkog centra Vojvodine kaže za 021.rs da se imunološke laboratorijske analize mogu primeniti ne samo u inicijalnoj dijagnostici, već i u daljem praćenju pacijenata kod kojih postoji sumnja na različite infekcije, alergijska stanja i neželjene reakcije posle transplantacije tkiva ili organa.
"Tu pre svega mislimo na autoimunske bolesti, na imunodeficijentna stanja, na reakcije preosetljivosti, odnosno različita alergijska stanja i na neželjene reakcije koje mogu da nastanu kao posledice transplantacije nekog tkiva ili organa", ističe ona.
Doktorka Nikolić navodi da, ukoliko se sumnja na akutno zapaljenje koje je posledica teške bakterijske ili gljivične infekcije, maligniteta, operacije ili komplikacije osnovne bolesti tada se određuje C-reaktivni protein ili CRP koji je važan saveznik u praćenju toka bolesti i odgovora našeg organizma na terapiju.
"Kada u organizmu dođe do zapaljenske reakcije, aktiviraju se određene ćelije imunskog sistema, a sve sa ciljem da se taj uzročnik zapaljenja eliminiše iz organizma. Jedan od takvih mehanizama ima za posledicu povećanje produkcije C-reaktivnog proteina u našoj jetri. U zavisnosti od vrste uzročnika ili u zavisnosti od intenziteta zapaljenske reakcije, njegova koncentracija raste od nekoliko puta do nekoliko hiljada puta", naglašava sagovornica 021.
Ona navodi da, u zavisnosti od visine povećanja C-reaktivnog proteina ali prateći i druge parametre, pre svega kompletne krvne slike, mi možemo spekulisati o tome koja infekcija je prouzrokovala zapaljenje u organizmu.
“Primera radi, mi možemo da pravimo razliku između inicijalno-akutnih bakterijskih i virusnih infekcija, kada su vrednosti ovog markera značajno više i veće u bakterijskim infekcijama u odnosu na virusne infekcije. Sa druge strane, C-reaktivni protein ima izuzetno veliki značaj i u praćenju dinamike kretanja, odnosno, toka oboljenja, tojest, zapaljenja kod pacijenata. Tu se pre svega misli na određivanje C-reaktivnog proteina, sukcesivno, svakog dana tokom trajanja neke zapaljenjske reakcije, odnosno, oboljenja”, kaže dr Nikolić.
Doktorka Nikolić kaže da se CRP analiza ustalila posle pandemije virusom Covid I među “laboratorijskim svetom” I među opštom populacijom.
“C-reaktivni protein je tada bio neizostavna komponenta u laboratorijskoj inicijalnoj dijagnostici i u praćenju pacijenata, kod kojih je postojala sumnja ili je postavljena dijagnoza COVID infekcije. Mislim da naša populacija i naši građani prilično dobro barataju sa terminom i značajem C-reaktivnog proteina”, objašnjava ona.
Pet činilaca imuniteta: Imunoglobulini G, M, A, D i E
Imunoglobulini su specifičniji laboratorijski parametri koji se koriste u dijagnostici autoimunskih oboljenja.
“Imunoglobulini nam služe za procenu, pred svega, funkcionalnosti jedne specifične grupe ćelija koje su nam bitne u imunskom sistemu, a to su B-limfociti. To su specijalizovane ćelje imunskog sistema koje imaju zadatak da produkuju imunoglobuline. Znači, oni se u njima sintetišu, oslobađuju cirkulaciju i praktično razlikujemo pet klasa Imunoglobulina a to su klase G, M, A, D i E”, navodi doktorka.
Imunoglobulin M ili IgM, kako se čita na rezultatima imunološke analize, čini 10 odsto svih imunoglobulina u krvi čoveka. On se prvi sintetiše od svih imunoglobulina, ima velike molekule I svoju aktivnost ispoljava uglavnom intravaskularno.
“Rutinski i laboratorijski se određuje ukupna koncentracija imunoglobulina klase G, imunoglobulina klase M i imunoglobulina klase A. Zašto su nam značajni ti parametri? Pre svega, značajni su u dijagnostici različitih oboljenja imunskog sistema. Pre svega mislim na imunodeficijentna stanja, zatim za dijagnostiku autoimunskih oboljenja i onoga što je isto tako bitno u dijagnostici određenih formi ili limfoproliferativnih oboljenja a to je određena grupa hematoloških malignih bolesti”, ističe ona.
Sagovornica 021 objašnjava da, u zavisnosti od vrste oboljenja, koncentracije ovih imunokompleksa mogu da budu ili snižene ili povišene.
“Vrednosti koje su ispod granice referentnog opsega, mogu da ukažu na eventualno postojanje nekakvog imunodeficijentnog stanja, dok nam povišene vrednosti, u najmanju ruku govore u prilog aktivacije imunskog sistema, što može da pokazuje da u organizmu postoji autoimunski proces koji se odvija u pravcu autoimunske bolesti”, objašnajava dr Nikolić.
Šta nam govore povećane vrednosti imunoglobulina G ili M?
"S druge strane, postoji opcija u kojem imamo samo povećanje jedne izolovane klase imunoglobulina, recimo, samo imunoglobulina klase G ili M. To mi zovemo monoklonskom hipergamaglobolinenijom, što znači da u takvoj situaciji možemo čak spekulisati u pravcu limfoproliferativnog oboljenja (hematološke maligne bolesti)”, kaže doktorka.
Ona objašnjava da Imuni kompleksi u stvari predstavljaju krupne molekule izgrađene kao spoj antitela i odgovarajućeg solubilnog* antigena u krvi.
“U normalnim fiziološkim okolnostima, taj proces je u stvari prirodan i predstavlja jedan od načina na koji se štetni antigeni eliminišu iz organizma. Međutim, u izvesnim okolnostima, ovi kompleksi mogu da aktiviraju imunski odgovor i da dovedu pre svega do reakcije preosetljivosti, a ta reakcija može se onda kasnije manifestovati ili lokalno ili sistemski. Zašto nam je ovo bitno? Zato što upravo prema ovom mehanizmu mogu da nastanu oštećenja u organizmu koja su svojstvena određenim autoimunskim oboljenjima, kao što su autoimunska zapaljenja i oboljenja zidova krvnih sudova, odnosno vaskulitisa, zatim glomerulonefritisa, ali isto tako i razvoja zapaljenja zglobova”, kaže ona.
Povišena koncentracija imunokompleksa može ukazivati na aktivan imunološki odgovor tela na određene antigene u organizmu. S druge strane imamo i Autoantitela koja su kao grupa antitela sposobna za interakciju sa antigenima u našem telu. Ona se formiraju ili spontano ili kao odgovor našeg organizma nakon ozdravljenja posle neke infekcije.
"Postoje dve grupe autoimunskih oboljenja: organ specifična i sistemska autoimunska oboljenja. Kod organ specifičnih, kao što je, na primer, autoimunsko oboljenje štitaste žlezde, Grejvs Bazedovljeva bolest, tu postoje određena specifična autoantitela, tačnije TSH receptorska antitela, koja su nam jako bitna zato što ih koristimo u inicijalnoj dijagnostici. Sa druge strane, imamo takozvana sistemska autoimunska oboljenja i praktično tu vrstu autoimunskih oboljenja karakteriše čitav profil različitih autoantitela. U tom slučaju, laboratorijska dijagnostika se zasniva pred svega na detekciji prisustva takozvanih antinuklernih antitela. To je, istovremeno, prisutstvo različitih autoantitela koja su usmerena ka sopstvenim antigenim strukturama, a koji su normalno ili fiziološki deo normalne građe i jedara ćelija”, pojašnjava dr Nikolić.
Naša sagovornica objašnjava da se pozitivan antinuklerni test ili pozitivna antinuklerna antitela mogu sresti u različitim autoimunskim bolestima I ona mogu da budu deo kriterijum za postavljanje dijagnoze autoimunskih bolesti poput sistemskog lupusa, sistemske skleroze, mešovite bolesti vezinog tkiva, sjogrenovog sindroma I drugih.
“Tu krećemo od opšteg ka specifičnom što znači da nakon dokazivanja pozitivnosti antinuklernih antitela dalje ispitujemo prisutstvo autoantitela na dvolančanu DNK molekulu ili tzv. anti-DSD na antitela, zatim anti-SMIT antitela, anti-SSA, anti-SSB itd. Važno je da napomenem da svaka od analiziranih laboratorijskih analiza u kontekstu ispitivanja imunskog sistema mora biti isključivo tumačena u skladu sa simptomima i kliničkom prezentacijom i to svakog pacijenta ponosob, naročito u slučaju pozitivnosti antinuklernih antitela odnosno tzv. Anatesta”, naglašava ona.
Sagovornica 021 objašnjava da se takav pristup koristi jer određeni procenat zdrave populacije može da ima nespecifično pozitivne rezultate koji su u najvećem broju slučajeva prelaznog karaktera a koji se, kako naglašava, nikako ne smeju pogrešno interpretirati u kontekstu postojanja autoimunskog oboljenja.
"Svakako bih preporučila da se inicijalna konsultacija uvek uradi sa odgovarajućim lekarima i kliničarima koji će spram specifičnih simptoma posumnjati na neka od stanja i onda formirati odgovarajuću kombinaciju laboratorijskih analiza koje pacijent treba da uradi, odnosno da ode u laboratoriju i da izvadi uzorke krvi za određivanje laboratorijskih parametara. Znači, nikako samostalno, nikako samoinicijativno bez konsultacije odgovarajućeg lekara-kliničara”, ističe ona za 021.
Laboratorijska medicina ima ogroman značaj kada je reč o pravovremenoj diagnostici svih oboljenja zato što se oko 80 odsto svih dijagnoza svih oboljenja u današnjoj medicini zasniva na nekom od rezultata laboratorijskog ispitivanja, naglašava dr Stanislava Nikolić iz Kliničkog centra Vojvodine.
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar