Zašto doživljavamo "deža vu" momente?

Naučnici su više puta pokušavali da utvrde o čemu je tu zapravo reč, ali do dana današnjeg to niko zasigurno ne zna. Međutim postoji nekoliko potencijalnih objašnjenja.

Istraživanje koje je rađeno 1888. godine kod pacijenata sa epilepsijom, pokazalo je da oni češće imaju taj osećaj nego ljudi koji nemaju tu bolest. Po nekim istraživanjima, dolazi do promene aktivnosti u medijalnom temporalnom režnju, delu mozga za čulne percepcije, govor i memoriju.

Tokom napada, neuroni šalju poruke različitim delovima tela mada se nekim pacijentima posle operacije mozga ovaj osećaj gubi. Neki naučnici ističu da bi slično ponašanje neurona - greška u sistemu - takođe izazvalo osećaj bliskosti sa nekim mestom ili situacijom kada nema razloga za to.

Druga hipoteza uključuje drugu moždanu grešku; ovaj put, problem je u našem sećanju, kaže En Kliri, profesor kognitivne psihologije na državnom univerzitetu u Koloradu. Nešto u novoj situaciji aktivira sećanje sličnog iskustva iz prošlosti, ali naš mozak ne uspeva da ga se seti.

"Zamislite da boravite u Parizu po prvi put i došli ste u Luvr. Pogled vam padne na ogromne staklene piramide i to vam probudi čudan osećaj. U tom trenutku, vaš mozak ne uspeva da preuzme memoriju koja bi mogla to da objasni. U filmu "Da Vinčijev kod" imate izbliza pogled baš na te piramide. U nedostatku sećanja iz prošlosti koja bi dala objašnjenje za osećaj "kao da ste već bili ovde", Vama je samo ostao osećaj poznavanja trenutne situacije", kaže Kliri.

Jasno se sumnja da ovaj osećaj familijarnosti dolazi od naše sposobnosti da osetimo prostornu konfiguraciju okruženja. Da bi testirala ovu hipotezu, ona je odlučila da podstakne deža vu u laboratoriji.

Korišćenjem simulacija života iz igrice "The Sims", Kliri i njen tim izgradili su dve različite scene, u različitim karakteristikama, ali identične u svom rasporedu. Prva je dvorište koje karakteriše drvo u centru, okruženo raznim biljkama, i korpe sa visećim biljkama po zidovima. Druga je muzejska postavka u kojoj su zamenili drvo za veliku statuu, a viseće biljke sa visećim ćilimima. Kada su učesnici eksperimenta bili u drugoj sobi, oni su prijavili osećaj već viđenog, ali nisu mogli da se sete gde se to zapravo desilo.

"Ljudi imaju povećan osećaj već viđenog kad scena ima sličan raspored, ali oni ne uspevaju da se sete izvora tog poznatog osećaja", kaže Kliri.

Još jedno moguće objašnjenje za deža vu, datira iz 1928. godine, kada je psiholog Edvard Tičener opisao osećaj na primeru dok je prelazio ulicu. U trenutku dok prelazimo ulicu, mi instinktivno pogledamo levo, ali ako nešto privlači našu pažnju sa naše desne strane, mi ćemo se okrenuti u tom pravcu. Do trenutka kada ponovo pogledamo u levo, već smo zaboravili onaj prvi put. Ovaj drugi pogled izaziva osećaj bliskosti, jer, u ovom slučaju, mi smo zaista videli nešto ranije.

U mnogim slučajevima, ljudi koji imaju deža vu ne mogu tačno odrediti zašto se to dešava. Kao na primer kada nam je "na vrh jezika" kako se zove neki glumac ali ne možemo da se setimo. Kao da nam naš mozak govori da to nije sve i da tu ima još nešto da se istraži.