Knjigama protiv depresije

Pri vrhu lestvice u Srbiji i okolnim zemljama najtraženiji lekovi su antidepresivi. Značajan podatak, mada nije poseban; reč je o trendu tipičnom za moderna kapitalistička društva. Istovremeno, kultura čitanja doživela je takvu degradaciju da se ponekad čini da je na najnižim granama otkako se nakon Drugog svetskog rata narod ovih prostora počeo ozbiljnije opismenjavati.

'Nemam ti ja vremena za čitanje" jedna je od češćih fraza i mnogi je izgovaraju bez stida. Čini se da premalo ljudi shvata o kakvom je civilizacijskom porazu reč, kao što se premalo misli o posledicama kulture ležanja pred televizorom, cevčenja piva, gutanja reklama, fokusiranja isključivo na spoljašnju formu i materijalne vrednosti, besciljnog lutanja internetom ili šoping centrom itd. A kad se u takav život usele prvi tragovi depresije, psihijatri će pacijentima pre ponuditi tablete za smirenje, nego što će raditi na obnavljanju važne životne aktivnosti kao što je čitanje.

U svetu se, međutim, pomaljaju novi trendovi. Ruski Ogonjok piše da je na nedavnom godišnjem skupu Američkog udruženje sociologa pažnju privuklo predavanje sociologinje Dženiver Dejvd Bouman sa Univerziteta Sinsinati. Bouman je predstavila rezultate pozitivnih učinaka biblioterapije na decu koja pate od nedostatka koncentracije, hiperaktivnosti, zaostataka u psihičkom razvoju i sličnih problema.

Pozitivan učinak na psihičko stanje odraslih takođe je odavno poznat – zapravo još od vremena Egipta i antičke Grčke, gde je na vratima biblioteka znalo da piše "lečilišta duše". Međutim u modernoj medicini blagotvornost čitanja počela se proučavati tek u 19. veku, da bi u 21. biblioterapija postala svojevrsni trend među naučnicima.

U Velikoj Britaniji ministarstvo zdravstva donelo je popis od 30 knjiga iz sfere psihološke literature koje lekari mogu kao lek prepisati svojim pacijentima. Praktično za svaki psihički problem, poput stresa ili nesanice, ministarstvo je predvidelo knjigu.

Pacijentima koji imaju probleme, ali nisu mentalno bolesni, u nekim zemljama psihijatri znaju da prepišu neki klasik svetske literature. Cilja se na identifikaciju čitaoca s književnim likom, projekciju vlastitog ponašanja u aktivnosti tog lika ('siguran način ispitivanja vlastitog ponašanja') i na kraju na katarzu. Među 'biblioterapijskim hitovima' često se, na primer, navode dela Lava Nikolajeviča Tolstoja, čuvenog po dubokim analizama ljudske psihe i životnih izazova.

Biblioterapija je zapravo vrlo širok pojam, ponekad i neprecizan. Kliničke varijante provode se u bolnicama, zdravstvenim centrima i mentalnim ustanovama, a razvojne (sa zdravim osobama) u knjižnicama, školama i sličnim mestima. Često se koriste u trenucima društvenih kriza (recimo, rat u Hrvatskoj), a cilj im je razvoj ličnosti, samoostvarivanje i očuvanje mentalnog zdravlja.

U Rusiji, pak, postoji više instituta koji usavršavaju "bajkoterapiju". Primenjuje se u radu s traumatizovanom decom koja se na seansama navodi da na maštanje, pisanje bajki, čitanje i analiziranje sa psihoterapeutom. Stimulirajući čitalačko-imaginacijski dar u čoveku, ruski naučnici postigli su velike uspehe u, na primer, suzbijanju mucanja. Njihova metoda sastoji se u čitanju određenog književnog dela, ali ne do kraja – deci se ostavlja da izmaštaju i napišu svoj kraj. Zatim na grupnim terapijama koje vodi specijalista zajedno čitaju naglas svoje verzije raspleta.