Pre par godina bila sam na nekom rođendanu. Iznenada, u jednom ćošku, podigle su se tenzije i jedan, tada četvorogodišnji dečak, svojoj majci je rekao: "Ćuti, glupa si i nesposobna".
Ima taj neki skeč u kome vlast štrajkuje dok uzvikuje "Dosta nam je svega! Dosta nam je šuplje!" optužujući rudare za to što im lični dohoci kasne pet dana.
"Hoćete da sad nabrajamo koliko ko od vas niti je u braku, niti ima decu, nego umesto dece hrani kuče, hrani mače, zlatnu ribicu i tako dalje. Pa kako vas bre nije sramota?"
Pre par meseci sam se zaputila u bioskop da pogledam makar šta i da me želja mine. U moru nekih crtaća, trilerčića i gomile superherojskih priča, za sebe nisam našla ništa.
Jednom davno imali smo i mi poslednji dan škole: cela škola se okupila u dvorištu, muzika je treštala, sunce je udaralo po sred čela a pivo davalo svetu malo boje.
Neretko će prijatelji uz fotografije moje dece naleteti na opise poput "ova deca što žive kod nas", "deca kojoj plaćamo hranu i smeštaj", "vodite ih odavde" ili "jedva čekam da se isele".
U petak ujutru dok sam pila kaficu, a na TV-u išle najnovije vesti o masovnom ubistvu u Mladenovcu, nešto čudno se dešavalo u roditeljskoj Viber grupi mog trećaka.
Za oko mi je prošle nedelje zapao snimak horde mladih dečaka koji su usred Futoške ulice opkolili automobil Bake Praseta koji je pokušavao da se probije kroz barikade tinejdžera i stigne do tačke B.
Bilo je to vrelo leto 2013. i jedan petak ili kako mu samo ime kaže "e, i ova nedelja je došla kraju, vreme je za žurku". Bio je to definitivno najteži dan u mom životu - do sada.
