Na godišnjici mature - kad se mere poraženi

Prosle nedelje moja generacija slavila je 40 god.mature.Doslo se i iz daleka sa osmehom na licu da se vidimo ,zagrlimo prisetimo skolskih dana.I nista drugo nismo bili tog dana na skolskom casu ,i uvece na druzenju uz muziku i po koju casu vina nego djaci ,drustvo iz skolske klupe puni emocija lepih uspomena.Sa pozdravom vidimo se ponovo na45 godisnjicu.rastali smo se ponovo uz tople zagrljaje i zelje da se opet vidimo.

Bez godišnjice ništa. Treba se setiti upokojenih drugova. Videti drugarice babe. Napiti se. Dobiti batine od žene kad se vratiš kući.

Od svih godišnjica bila sam samo na petoj godišnjici.
Tad sam bila zadovoljna sobom. A onda, rat, sivilo, borba za goli život. I tako, jedva skrpih moj život, mnogo kasnije nego ostali i mnogo neuspješnije. Od odličnog đaka, od glavnog šaptača i pomaģača, od jedinog s fakultetom, doduše pograšnog, postadoh domaćica. I, iskreno, sramota me je da idem, jer bila sam odlična u školi, ali loša u snalaženju u životu.Moja sujeta mi ne da da se toliko sramotim.
Možete me i osuditi, ali ja tako patim zbog toga. A vrlo dobro se sjećam osjećaja da pravi život tek počinje, da ćemo raditi drugačije od naših roditelja, da ćemo sve izmijeniti na bolje. Ali prvo moraš krenuti od sebe.

Istina živa! Bili smo tako opuštena deca, radničke klase, pevali i šalili se svaki dan, obrazi, glava,sve nas bolelo od smeha. 5 godina mature, ostali smo isti, tek završili fakultete,tražili poslove, jako lepa godišnjica. 10 godina mature, ko su ti smor, ozbiljni,zavidni ljudi??? Jel to beše moj razred??? Da, ja jesam "ispunjavala sve kriterijume", znači udala se, rodila decu, fax završen, lep posao, dobar muž, ista kilaža :)))) ...ali ljudi, koga briga gde radimo, koliko smo ozbiljni na poslu,... taj dan je naš dan, da se vratimo u ono vreme bez brige i pameti!!! Toliko sam bila razočarana u njih. Te priče, to hvalisanje, ta arogancija i nadmenost i to od onih koji su bili najveći "ludaci" i šaljivdzije. Užas. Od tada ne idem više na ta okupljanja. Muka mi je od tog takmičenja ko je uspeo više, ko ima više para i ko bolje izgleda! Danas se sve vrti oko toga. I to ne kažem kao neko ko nije to sve ispunio pa sam kao zavidna već kao ostvarena osoba koja nikad nije imala tu potrebu da se sa nekim tako predi i da zavidi. Sve što radim radim sebi, za sebe, a ne zbog drugih! Ne slikam se i ne objavljujem svoj "savršen" život na druš.mrežama! Kad mi je lepo ja to znam, nemam potrebu da to vide drugi i komentarišu. Živite svoj život,budite srećni zbog sebe i svojih najmilijih. Koga briga šta kaže neka Slavica!?

Godišjice mature služe za to da se nikad ništa ne promeni. Da vam ne dozvole da postanete drugačiji, bolji, pametniji od njih. Da vas svake godine iznova podsete na to ko jedini ima prava da bude glavni frajer, najbolja riba, najpametniji. Nema veze što ste ih u međuvremenu sve uveliko prešišali. Nema, jer ste u gimnaziji bili mali, obični, dobri i skromni. I više vam ne dozvoljavaju. Zato, bežiti od godišnjica mature u svoj svet, svoj posao, svoje ljubavi, svoju slobodu. I nipošto se ne vraćajte se u gimnazijske k(a)lupe.

Zato odavno godišnjice mature idu bez mene. Bolje i njima i meni tako.
A izuzetno su retki oni kojima je vreme donelo uspeh u svemu.

Istinito do srži ,odlična analiza a nadam se u svrhu da progledamo i ne damo da nas život ukalupi i da budemo "penzioneri" u duši ,evo ja se usoešno borim iako imam 67 godina ,ne dam se godinama i ne tonem u depresiju i melanholiju
Idemo dalje !!!!

Jako lep tekst, bravo.

Svaka čast za tekst

Mene ta okupljanja podsećaju na film "Dan mrmota"... Stalno iste priče, isti fazoni (iz onih vremena) i ljudi koji se u suštini nisu mnogo promenili od tih dana osim što su omatorili. Dig’o sam ruke od toga, bolje mi je da ostanem kući i pročitam neku knjigu.

Lep tekst, autor je moja generacija očigledno, i mi smo kao maturanti protesvovali 2000. i nedugo zatim počeli lagano da gubimo taj entuzijazam. A i godišnjice mature sve više smaraju...

Е да. Свет мења, укалупљује, младост више него што младост мења свет. Компромиси су нам дошли главе. Конформизам и конзумеризам. Увек актуелна тема. Можда грешим али младост на крају деведесетих је последња младост са бунтом и бар понеким идеалима или бар идејама.

25.godina mature, za generaciju 1998. i za jednu posebnu, bistrooku...

Đorđe Balašević – Saputnik

Na granici sam bio posle ponoći.
Mrak je moja boja, tu nema pomoći.
Carinik, još dečak, klimnuo mi glavom zvaničan i krut.
I samo lupio pečat. „Sve u redu, laku noć i sretan put“.

Put se odmotava ko dugi sivi šal.
Sutra će se stare koke picnuti za bal.
Takav dan se pamti, petnaest godina u vetar poslatih…
Dolaze svi maturanti, al’ će neki neke teško poznati.

Dosadne proslave mi dođu kao kazna,
ali svejedno idem, možda najzad saznam…

Gde je moja Pegava? Dugo me izbegava…
Nije mi se javila nikad više.
Magija je prestala, negde mi je nestala kao leptiri pre kiše.

Gde je moja Pegi Su? – Nije ovde – rekli su.
– Oni su odselili, nemoj zvati.
Ostao je samo lik, mali verni saputnik,
mali svitac srebrni da me prati.

Promiču dani kao jablani uz drum.
Jutro već miriše na vanilu i na rum.
Gde su, kako se drže?
Baš da vidim šta je s dobrim đacima, oni se potroše brže.
Mi smo nekad bili generacija.

Dosadne proslave mi dođu kao kazna,
ali svejedno idem, možda najzad saznam…

Gde je moja Pegava? Dugo me izbegava…
Nije mi se javila nikad više.
Magija je prestala, negde mi je nestala kao leptiri pre kiše.

Gde je moja Pegi Su? – Nije ovde – rekli su.
– Oni su odselili, nemoj zvati.
Ostao je samo lik, mali verni saputnik,
mali svitac srebrni da me prati.

Allow only necessary cookies.

lepo