"Greh" moje majke: Odakle joj drugačije prezime?

Ovim zatucanom i ograničenom svijetu bih savjetovala da putuju malo dalje iz svoje palanke. U Francuskoj, Španiji, Italiji.. postoje cjelovite i skladne porodice, i ljudi koji se vole i tako odgajaju svoju djecu i žive neuporedivo bolje od vas, a već 200 god im je zakonom zabranjeno da mijenjaju svoje prezime. Zamislite tog kulturnog šoka za vas!

Kako sam se rodila, tako ću se i kopati.

To je apsolutno individualna odluka. I ama baš niko ne treba da se pita za mišljenje, ili da ga nudi ako nije pitan/-na. Isto kao religioznost: postoje ljudi koji nisu religiozni niti tradicionalisti. Ispoštovaće vaš izbor da se venčate u crkvi, krstite dete i tako dalje. Ali nemojte da namećete svoju "duhovnost" svima ostalima. 21. vek je!

Zašto onda ne napravite još jedan korak unazad, ako će se već sigurno razvoditi pa je to razlog, zašto da se onda uopšte i venčavaju?

Какав је ово коментар? Шта значи жртвовање зарад нас, изазов у одрицању себе, па све то подведено под хришћанство? Зашто би себе неко жртвовао, у животу бити пожртвован не значи бити жртва! Пожртвоваваност у браку треба да је обострана. Одрицање од себе, шта то значи, губљење интегритета? Одрицање у хришћанству је одрицање у односу на Бога а не на мужа...Промена презимена на крају крајева у целом овом контексту не значи ништа, једно испразно наклапање ! И како каже апостол Павле: ”Дела ваша говорће о вама.” Презиме сигурно, НЕ!

Nije li baš sjajno što makar u ovom pogledu svako može da izabere da uradi onako kako smatra da treba. Sad, verovatno to malo odražava i različite poglede na svet, život, brak, decu...ali to i jeste suština, nema razloga da neko traži odobravanje sopstvenog stava kroz nametanje "moranja" drugima. Nismo svi religiozni, zamislite. Nismo svi ni opterećeni potrebom za potvrđivanjem patrijarhalnog obrasca. Neki su se venčali i ne žive u porodičnoj zadruzi. Okanite se moralisanja.

Jako, jako davno (neću da kažem pre koliko decenija jer ću otkriti koliko dugo pamtim) prevrćem novosadski Dnevnik. Dođem do čitulja. Primetim i pitam mamu zašto ženskoj osobi kada se objavljuje čitulja niže uvek piše rođ. TakoITako. Odgovara mi - pa, to je njihovo prezime. Pitah, kad je njihovo, što su ga odbacili. Mama ne odgovara.
Nastavljam divan i pitam je što ona nije zadržala devojačko i dodala svoje. Kaže, ne znam, to niko nije radio. Na pitanje zašto, odgovor je bio "Ne znam. Zakonski smo mogle. Bile smo glupe i spremne da se odreknemo nečeg svog. Da se sada udajem, dodala bih prezime, a i to samo zbog vas (dece)".
I mojoj mami je u čitulji stajalo ono "rođ. TakoITako". I nije mi bilo mnogo licemerno, jeste devojačko prezime odbacila, ali je bar meni priznala da je to bilo glupo.
I da, ne zaboravite da se do druge polovine 18. veka dešavalo da u jednoj kući tri generacije imaju različita prezimena jer je većina stanovništva nosila prezime po imenu oca i menjala su se kroz generacije, a da se do nepromenjivosti prezimena došlo Ukazom vladara Srbije.

Ako se venčaju dve osobe sa dva prezimena, dete bi moglo da uzme jedno prezime od majke i jedno od oca. Tako se broj prezimena ne uvećava a ostaje jasna veza i sa precima i sa potomcima.
Ime porodice, loze, nasledstva šta god hoćete se na taj način postepeno menja. To ima mnogo manje besmisleno nego da se ženi i njenoj deci udajom oduzme celokupan identitet koji je vezuje za pretke.

Ranije nisam ni obraćao pažnju na to, ali čitajući tekst i komentare mogu samo da kažem:
Koja je moja mama bila carica! :D
Kada je pre 50 i kusur godina zadržala svoje prezime.
I koji je moj ćale bio laf! :D
Kada mu to uopšte nikada nije smetalo.

A koji sam ja tek bio car kada sam sa ponosom gde god je trebalo ime oca da se ostavi, ostavljao uvek ime i prezime majke. (Koje je btw manjinsko u Srbiji.) I uživao kada su se razne šalteruše zgražavale kada sam odbijao da dam ime oca "jer tako mora".
Ponosno nosim očevo prezime, ali kako vreme odmiče često razmišljam da sa ponosom dodam i majčino. Ipak je i to jedna časna familija. ;)

Ne menjate prezime, svakako ćete se razvesti. Zar nije posle glupo nositi muževljevo prezime zbog dece, a razvedena?

Pitaš zašto nisam uzela prezime majke- kada se ona udavala ja nisam postojala, kada sam se rodila nisam mogla da biram hoću li njeno ili tatino prezime, sa time sam odrasla, to je moje bilo od rodjenja! Zaista si se lepo pronašao u onom preglup! Majke-žene su oduvek nipodaštavane! Mi nosimo tu decu u nama, radjamo, a sve zasluge i sve je očevo! Jesam nosila tatino prezime jer su oni tako odlučili,ali shvatam ulogu majke i cenim. Tatama svaka čast, ali mama je mama!

Два пута сам се удавала и нисам мењала презиме, то је мој идентитет. Деца носе презимена својих очева, тако да су код нас у кући у опцији три, и нема збрке. Шпанци су то решили најбоље.
Промена презимена је код мене увек изазивала осећај неког насилног присвајања, промене идентитета и губитка интегритета, зато нисам никад мењала презиме. Ја сам ја, од свог рођења, именом и презименом.

Zovete se Ljubica, prezivate Bobic, muz Peric. Sada ste Ljubica Bobic Peric. Vase dete je isto Bobic Peric. Vase dete stupi u brak sa osobom Rakic Babovic i dobiju dete, sada je to dete Bobic Peric Rakic Babovic. Nastavite jos koje koleno slobodno... Borite se protiv za prava zena, sto je lepo i treba, ali neke stvari su besmislene.

Mislim da se samo dokoni i nesrećni ljudi bave time kako se neko drugi preziva. Žene, šta god da uradite, ali bukvalno šta god, niste pogrešile ako je to ono što ste želele. Ne postoji pogrešna odluka u vezi s ovim ako vaše srce misli da tako treba. Kraj priče! Uzeti, zadržati, dodati - ništa od ovog nije loše niti problem niti sramota. Dokle više da se bavimo mišljenjima jadnih ljudi koji od života imaju samo da se bave tuđim!

"Zašto nismo nosili svi prezime mojih roditelja ili neko treće?"
Zašto nisi onda uzela slavu i prezime svoje majke, jer ono "roditelja" podrazumeva oca.
Pomodarstvo najpre i prihvataju "preglupi"

@Промена презимена...

Sve mi je receno u "zbog zrtvovanja". To je neki trip u narodu da stalno neko ili nesto mora da se zrtvuje. Ne znam ko vas je ucio hriscanstvu, ali valjda je poenta kako je Hrist ziveo i voleo, a ne samo kako je umro ili kako se zrtvovao. Stalno neka muka, zrtva, podnosenje do smrti zarad neceg navodno uzvisenog koje vam niko nije ni trazio. Pa nije ni cudo sto se mnogi raduju zagrobnom zivotu kao poslednjem utocistu. Malo je paganski, ali dobro, hriscanstvo je kod nas samo adaptirani paganizam, ocigledno. Moja supruga nosi njeno prezime, niko nije morao da se zrtvuje ni zbog cega. Deca nose moje prezime, ako budu zelela da uzmu majcino kad odrastu, samo napred. Nemam tih etnografskih, geopolitickih ili religioznih pretenzija ili neke fiks ideje da ce mi sujeta biti povredjena zbog komsije Pere koji misli nesto svoje. U pravu si, u brak se ne ulazi sa tih hiljadu gluposti i zrtvi, vec iz ljubavi. Pa mi tako sigurno ne treba neki nepoznati cudak, uniformisan sa smesnom kapom, da mi odobrava kako cu i koga voleti i koliko je ta ljubav prava po njegovom kanonu ili zakonima ili drustvenim okvirima. Ne uzimam se ja za crkvu, drzavu ili drustvo, a sta radimo supruga i ja, to je pitanje za nas dvoje. Ukoliko je obostrano, koga briga sta misle ostali? I eto, nema zrtve.

Ja se bavim naukom ali to nije primarni razlog zašto sam zadržala prezime (inače nije baš da plata zavisi od prezimena, uz odgovarajuće papire se lako saberu reference iste osobe pod oba prezimena, ali kad neko samo gugla vaše reference, onda jeste problem). Osnovni razlog za zadržavanje prezimena je što je to jedan komplikovan i neprijatan korak te ne vidim nijedan razlog zašto bih to radila ja a ne muž.
A što se tiče dece, problem je rešen tako što dete ima dva prezimena, i posle dosta godina i dalje voli što je "dobila jedno od mame i jedno od tate"

vekovima deci bilo kog pola daju oba prezimena, zašto se novokomponovani срби-православци prave blesavi ?
2. postoje i praktični razlozi: promena svih dokumenata, koju u ovoj megabirokratskoj državi niko ne može da uradi brzo i jeftino.

Ništa gluplje ne postoji od pravila da žena uzima suprugovo prezime i ne znam šta bih opsovala tom kretenu koji je to pravilo izmislio i nametnuo! Volim svog muža,tada momka, ali volela sam svoje devojačko prezime,svoje poreklo, jer prezime je ono što si, ko si od kako si rodjen, a ne od kad se zaljubiš!!! Promenila ga jesam, jer se eto podrazumeva da moramo, jer je skoro u celom svetu tako, skoro 20 godina ga nosim, nikad se neću pomiriti sa tim! Imamo decu, i ok, jesmo mi sada jedna porodica, ali zašto moramo biti njegovi??? Zašto nismo nosili svi prezime mojih roditelja ili neko treće? Zašto kada stupamo u brak 90% nas uzima suprugovo prezime, zašto deca nose tatino, zašto ne bismo formirali novu porodicu sa nekim našim novim prezimenom??? A kad mi je stigao Izvod iz mk rodjenih nakon udaje sa novim prezimenom kad nisam umrla!!! Dole sitna napomena promenila prezime stupanjem u brak! Idioti,rodjeni smo i zauvek smo kao rodjeni sa tim prezimenom, a izvod iz mk venčanih je nešto drugo! A sad me napljujete što više volim svoje nego tudje prezime i svoju slavu! Kakve veze ja imam sa njegovom lozom,prezimenom ako samo njega volim!?

OK, slažem se, poštovanje je važno. Može se iskazati i tako što će muškarac promeniti svoje prezime, zar ne? A može i onako kako Španci rade: dete dobija i prezime majke i prezime oca, pa niko ništa ne menja. Svašta može, samo baš ništa od toga nije pokazatelj poštovanja.

Zašto bi se bilo koji čovek odricao dela sebe kada ulazi u brak i smatrao da promenom prezimena doprinosi promeni sebe i da je to nešto pozitivno. Ja sam zadržala svoje prezime i dodala suprugovo, pre skoro 40 godina, tada je to bilo čudno, ali ja sam smatrala da promenom prezimena gubim deo svog identiteta. Dan danas živim u skladnom braku i nijednog trenutka se nisam pokajala zbog svoje odluke. Naravno smatram da je odluka da se promeni prezime duboko lična i da niko ne treba da podleže pritiscima okoline.

...је први показатељ да је неко спреман да се одрекне сопственог идентитета, да преко ноћи постане неко други, одрекне се оних који су је родили, мазили, пазили, бдили над њом онако како неће и не може ни један муж или његова фамилија.
Онај ко је спреман да се одрекне себе, спреман је да се одрекне и других, по истим "изговором" - ја се жртвујем ради општег добра, или како се то данас каже - ради раста.
Презиме нисам мењала нити бих, јер то је мени остало од оца. Муж је отац мојој деци, мени није.

Bravo, bravo, bravo. Uzivao sam citajuci. Mozda nesto iz ovog teksta i dopre do nekog ko se mozda dvoumi.

Zadržala sam svoje prezime, sin nosi muževljevo i niko nikad nije imao problem. Venčali smo se kasno, sin je išao s nama, i to samo da bismo imali manje administrativnih problema (tipa: nismo morali zajedno da idemo da upisujemo dete u vrtić). Uopšte formu ne smatram važnom, nisam ni protiv nje - jednostavno je nebitna, pa radim ono što je trenutno zgodnije i lakše za svakodnevni život. Takođe, svaku raspravu na tu temu smatram gubljenjem vremena. Kako je kome bolje, tako neka radi, sve dok ne soli pamet drugima.

Промена презимена можда јесте одлика патријархата, али ја је нисам посматрала тако, када сам мењала презиме, већ као први изазов у одрицању од себе, у мењању себе, у жртвовању нечег свог зарад Нас (на почетку само нас двоје, а касније и нас више, кад и ако дођу и деца). Јер то јесте суштина брака, схваћеног у хришћанском смислу и склопљеног пред Богом. И не постоји лепши задатак који се пред човека може поставити. Ако неко није спреман на то (или га мрзи и то мало да уради), може се запитати да ли ће бити спреман за далеко веће и озбиљније промене које га у браку чекају. (То да не треба мењати презиме јер је извесна особа затруднела с другим у браку, па је био проблем да ли ће се дете родити пре званичног развода, није вредно озбиљнијег коментара. У брак се не улази са хиљаду шта ако, резервних варијанти и покрића за сваку случајност, већ свом душом, умом и срцем, дајући себе у потпуности, једном и за свагда. У таквом браку онда и љубав расте и стално се преображава, постајући све дубља.)

Kad se Spanovicka udala, jedno godinu dana nisam skapirao ko je zena. Mislio sam da imamo neku bas dpbru atleticarku, dok u jednom tekstu nije stajalo u zagradama njeno debojacko prezime. Mislim da to sve govori o ovoj temi. Svako treba da radi kako oseca. I ne vidim zasto neko smatra da je zenino prezime manje vredno od muzevljevog.

Tvoja drugarica (pitam za druga xD) je kontraverzna osoba.

Nema razloga da supruga zadrzi svoje prezime, naravno ta koja zadrzi dace 1000 razloga. Osnova porodice je postovanje, a to je osnovni vid postovanja. Dakle zadrzis svoje, svoje postujes, volis cenis, a "tudje" je bzvz, marginalno, nepotrebno?! Da ne sirimo pricu i ulazimo u tradiciju,veru itd.

Mene iskreno mrzi da menjam gomilu dokumenata samo zbog promene prezimena.Moja koleginica se udala i promenila prezime,tokom braka zatrudnela sa drugim pa bila frka sa vremenom da se dete ne rodi pre zvanicnog razvoda.Tako da ona ako vrati svoje prezime devojcice i ona ce imati tri razlicita prezimena.Nisam za osudu bilo cije odluke,vazno je da postoji izbor.