Što si tako porastao?

10 godina se nejcete ovoga sećati ili kao kroz maglu dok se deca isto nejce sećati da se ne lažemo.

Koliko lep tekst, majku ti, ne smem plakati.

Draga Hatorčice, hvala na divnom tekstu. Moji mišići lica nisu toliko u treningu pa sam se rasplakala čitajući vaš tekst. Imate moje preporuke za dalje čitanje, pa ću ga rado proslediti dragim ljudima.

kad si mama. Nadjes razlog da places dok si ziva - za sve lepo i za sve ruzno. I pozelis da sve uradis umesto njih, da odbolujes umesto njih i da se porodis umesto njih. Sutra je veliki dan. Poradjam se uz moje "porodjeno" pre 30 godina.

Mišići lica su kao najbolja vojska ponovo odradili posao i zaustavili me u nameri da trenutak doživim baš onakvim kakav jeste. - SVE JE TU.

Hvala, Hatorčice.

Prosle godine moje srednje dete isto zavrsilo zabaviste. Po poslednji put izlazimo napolje iz "dugogodišnjeg gnezda vrtićkog", sa pokloncicima od vaspitacica i njegovom tasnicom u rukama. Vrata se zalupise za nama, pomislim - Po poslednji put..., i iza nas ostavljamo to sigurno i bezbedno mesto gde se on igrao sa svojim drugarima, naucio mnoge vestine, bio nestasan, smejao se i jurcao...I velika skola nas ceka u septembru, veliki svet, i samo jedna uciteljica. Zasuze mi oci i bas u tom momentu naidje upravnica zabavista, divna osoba, i tu se ja pred njom rasplacem kao malo dete. Godinu dana kasnije, moj decak cita i pise, ima nove drugare i jako je srecan u skoli. Jos jedan korak ka neophodnom odrastanju i osamostaljivanju. A pamtim ga kada se rodio, kada je prvi put zaplakao. Ja sam mu i pupcanu vrpcu presekao. Eh sta ti je zivot...i roditeljstvo.

Na priredbi sam oplakala za sve srećne trenutke tokom svih godina u vrtiću za koje sam uspevala da suzdržim suze, tad su dosli na naplatu