Kada su se sreli Bata Pežo i Miloš Crnjanski

Duško Bogdanović

Novi Sad

18.04.2023.

10:48 > 11:15

Retko koji aktuelni stanovnik Novog Sada, uključujući i "starosađane", zna ko je (bio) Đorđe Stanisavljev.

Kada su se sreli Bata Pežo i Miloš Crnjanski

Foto: 021.rs

A, Bata Pežo? E, tu će krenuti lavina priča o jednom od najpoznatijih gradskih ugostitelja. I takav je opričan. Od mnogih. Bati vrlo znanih, ali i apsolutnih autsajdera, koje nikada u životu nije sreo, a nekmoli u nekoj od svojih kafana, ugostio.

Kako god, iza spomenutog imena, prezimena, naročito, nadimka, deponovana je ogromna urbana zaostavština. Bata Pežo je snažna alka u lancu znamenitih varoških kafedžija: Pera Moljac, Mica Lovica, Paja Točak, Mile Pica, Bora Fleka, Milan Plejof, Bata Kamila...

Pre ugostiteljstva, Đorđe se bavio raznim stvarima, ali navek se u varoši o tome govorilo. Pohvalno ili ne, nebitno, jer Novi Sad tako funkcionisao. Važna je priča, pa makar bila lepa...

Kao tinejdžer je bio član hokejaškog kluba Mladost. Zli jezici su govorili da mu je mesto u ekipi bilo obezbeđeno zato što mu je otac, poznati varoški kolar, izrađivao hokejaške palice, u ono doba, vrlo redak sportski rekvizit. Pa po klinačkoj logici i formuli - čija je lopta, taj i igra - i Đorđe je bio hokejaš. A možda i nije (baš) sve tako bilo? Ko mari. Efektno je...

Bio je popularan kod devojaka, docnije kod žena. Posebno nakon što se s početka šezdestih prikazao film "Varalice", Marsela Karnea, novotalesne francuske filmske ikone. U njemu je predstavljena grupa mladih glumaca koju je čekala velika svetska popularnost: Paskal Peti, Žak Šarije, Žan-Pol Belmondo i Loren Terzijef. E, ovaj poslednji, bio je "pljunuti" Bata, te je junak ove priče svoje kotrljajuće "r" u izgovoru, dodatno potencirao. Francuski štih, naravski.

Ali Batina varoška poznatost je eksplodirala kada je kupio automobil marke "pežo". Model 203. Tada to beše teška ekskluziva. I, stigao je nadimak za sva vremena.

Sa tim kolima je učestvovao u auto-relijima. Sport samo za odabrane. U svakom smislu. Bata Stoja i Zec Horoško, poznati novosadski lekari, veliki kozeri i šarmeri, i naš Bata, u zavisnosti od aktuelnih obaveza, sastavljali su tandem koji je išao na takmičenja. Jednom zgodom na reliju "Sutjeska", na kontrolnom vremenskom punktu, zvaničnik trke je primetio da samo vozač ima, tada već obaveznu zaštitnu kacigu, a suvozač klasičnu rusku šubaru.

Pretila im je diskvalifikacija, ali neko iz vickastog novosadskog dvojca je pojasnio: "Vidi braćela, ovo ti je šubara od krzna specijalnog sibirskog neprcanog pacova. Životinja retko osetljiva. Čim nasluti opasnost, dlake se nakostreše i sačuvaju glavu. Kapiraš?"

I čovek, šta će, vidi sa kim ima posla i pusti ih. Da li je baš sve tako bilo, nije ni važno. Tek priča je stigla u bircuze i kafane i ostala za sva vremena...

Družio se Bata sa ljudima različitih profesija, iz raznih generacija. Recimo, bio je prisan sa društvom moga oca, iako petnestak godina mlađi od većine. Iz tog vremena potiče i sledeća anegdota. Jedno popodne, telefonom je pozvao naš stan, budući da otac nije bio kod kuće, javila se moja baka i kasnije prenela poruku: "Tražio te neki auto bata". Za razliku, valjda, od "Auto Vojvodine" u kojoj mi je otac svojevremeno radio. Docnije je ta pričica dobila nove detalje, ali ključni zaplet je ostao autentičan.

Onda je došlo vreme da se Bata viđa i sa mojom ekipom, iako je bio desetak godina strariji od nas. Jednom zgodom, mislim da je bila proslava rođendana Radoja Cvetkova, poznatog novosadskog arhitekte, mog drugara, još iz klupe Osnovne škole "Žarko Zrenjanin". Uz pažljivo odabranu klopu i njoj odgovarajuće piće, Bata nam je pričao o detaljima iz svojih londonskih dana, gde je boravio, bežeći od neuspešnog studiranja medicine.

Tako je u neko kasno popodne u šepardsbuškom "srpskom" pabu, za šankom, onako neobavezno, čavrljao sa starijim gospodinom, naglašeno finih manira, dugih vojvođanskih vokala, sa poput Bate, kotrljajućim "r" u izgovoru. I rečenica po rečenicu, ko je odakle, čime se ko bavi, šta je ko radio u Jugoslaviji, tek Bata upita sagovornika, šta sada u Londonu radi. Gospodin mu odgovori da ponešto piše, ništa posebno...

Tu ga Bata upita za ime, a gospodin će - gotovo stidljivo, ne očekujući da mu njegovo ime nešto znači - reći:

- Ja sam Miloš Crnjanski.

- E, jesi kuRRRRac - odgovori novosadska mangupčina.

Dabome da je tu uspostavljeno prjateljstvo koje je trajalo u zajedničkim londonskim danima, a i docnije, kada se jedan od najvećih evropskih romansijera, vratio u otadžbinu. I tako sve do piščeve smrti.

Kafana je bila Batin život. Kao gost i kao domaćin. Svih šest - ma gde bile, u zenici grada, na periferiji ili na dvadesetak kilometra od Novog Sada - imale su posebnost. Nije Bata jurio za ekskluzivnom ponudom, za prestižnim stavkama u jelovnicima ili listama pića, nije držao do "Dom Perinjona" ili "Mišlenovih zvezdica", ali su sve one, neizostavno, "ličile" na gazdu. Jer, davno je Bata naučio da kafane nisu zidovi ili nameštaj, već ljudi. Gosti! I kafedžija, naravski.

Ne znate ko je Đorđe Stanisavljev? A Bata Pežo? Pa, dabome...