Oktobar 1988 - od Valense do "jogurt" revolucije

Ili se, makar, nije mogla ta veza (pre)dvideti. Neko ili Nešto, izvesno, jeste. Sudbina?

Ne znam. Mala je glava moja za takva tumačenja. Evo, ipak, primera.

1988. je donela nove društvene turbulencije u Poljskoj. General Vojćeh Jaruzelski je formalno ukinuo vojno stanje - postao je u međuvremenu predsednik Republike - međutim, aktivnost političkih stranaka bila je i dalje suspendovana, a individualna ljudska prava i sloboda izražavanja, zakatančeni. Opozicione stranke i politički aktivisti radili su u dubokoj ilegali.

Policijska kontrola svakog i svačega bila je očigledna i sveprisutna. Privreda je bila na ivici kolapsa, a standard stanovništva sve niži. Inflacija je svakodnevno rasla, a crna berza je bila življa nego ikada... Izlivi nezadovoljstva građana su postajali sve jači, sa ultimativnim zahtevima opozicije: pravo na stranačko delovanje, sloboda javnog govora i okupljanja, štampa bez cenzure...

I ti su protesti - što svaki režim dodatno brine - bili preteći, sve masovniji. Iz meseca u mesec...

Prilika, znači, da Televizija Novi Sad prisustvom svoje reporterske ekipe, zaokruži kontinuirano celodecenijsko izveštavanje iz te zemlje. I bi tako.

Snimatelj i reditelj Slaviša Grujić, vozač Voja Radaković i ja, sa "Ladom karavan", poslednjeg dana septembra, stigli smo u Varšavu. Preko davno uspostavljenih profesionalnih veza i mojih, gotovo prijateljskih kontakata sa važnim ljudima poljske političke i intelektualne scene, pokušavao sam da dođem do intervjua sa Lehom Valensom, vođe zabranjenog sindikata "Solidarnost", ključne opozicione figure. U datim okolnostima, beše to najviši mogući zahtev. Čežnja svakog stranog izveštača u Poljskoj, tih godina.

Uz njihovo iskreno nastojanje da do razgovora dođe, prvih nekoliko dana, bio je to, nažalost, "hod u mestu". Valensa je, čuo sam, boravio u Gdanjsku, gde se krio i odakle je, u ilegali, rukovodio antirežimskim događanjima. Iz raznih razloga - kako mi je rečeno - bio je u "silencio stampa". Sa vrlo retkim kontaktima sa stranim novinarima.

Čekajući na odluku, obavljali smo druga snimanja po Varšavi. Trećeg dana, stigla je ponuda. Primamljiva, ali sa potpuno neizvesnim ishodom: da odemo u Gdanjsk i sačekamo na eventualni Lehov pristanak. Kao utešno rešenje, obezbeđen nam je razgovor sa nekim iz samog vrha "Solidarnosti". Pristali smo. Od Varšave do Gdanjska ima oko četiri sata vožnje. Pod uslovom da ne bude, negde na drumu, zaustavljanja od svuda prisutne policije.

Bilo koji razlog (brzina vožnje, razdaljina od drugog vozila, (ne)upaljena svetla...) bio je povod za temeljnu policijsku proveru: identiteta, dokumenata, akreditacija, detaljno raspitivanje za razlog posete i pretraga, bukvalno, svakog dela mnogobrojne teve opreme. U tom slučaju, put je bio znatno duži.

Stigli smo, bez problema, sat ranije. U zakazano vreme našli smo se sa sindikalnim aktivistom, za nas zaduženim. Provozao se sa nama, pokazujući nam, posvećeno i ljubazno, znamenitosti zanimljivog Gdanjska. U pogrešno vreme, avaj, budući da su mi nervozne misli bile daleko od pukog turističkog razgledanja.

A onda nas je, nakon što smo se parkirali, uveo u portu gdanjske katedrale. Ušli smo, prošli pored oltara, pa dalje, kao u romanima Dena Brauna, kroz uzane hodnike, dole u prilično mračni podrum, opet strmim hodnikom... I, odjednom, nestvarna slika: šljašteći pres-centar, zapravo prostorije službe za informisanje i odnose sa javnošću "Solidarnosti". Dvadesetprvi vek: gomila ekrana i umreženih kompjutera, mini televizijski i radio studio, mnogobrojna rasvetna tela, desetak zaposlenih, svako za svojim stolom. U katedrali.

Tada sam prvi put saznao da ću, ipak, razgovarati sa Valensom. Čekajući, vrteo sam u glavi saznanja o ovom čoveku. Na neke detalje, posebno. Recimo, nakon provedenih 11 meseci u režimskom zatvoru zbog "kontrarevolucionarnog delovanja, kao vođa pobune", dobio je Nobelovu nagradu za mir. Otac osmoro dece. Supruga Danuta je umesto njega primila to najprestižnije svetsko priznanje u Oslu. Leh nije hteo da ide na svečanost, bojeći se da mu vlast neće dozvoliti da se vrati u domovinu.

Mnogi su tih decenija želeli da napuste Poljsku, on je imao drugi plan: da sa zemljacima otadžbinu otrgne iz kandži komunizma i sovjetskog uticaja i da je uvede u "slobodni svet". Tačno je znao čemu stremi. O svemu tome smo razgovarali, gotovo prijateljski, u prelepom okruženju. Ljubazan, neopterećen svetskom slavom i globalnom poznatošću, heroj nacije, u duši je ostao električar iz brodogradilišta "Lenjin".



Ceo intervju, Slaviša je snimio u jednom kadru. Kombinacijom "zumova" i "švenkova", sjajno je pojačao dinamiku dijaloga, naglašavajući decentnu prisnost sagovornika. Nakon razgovora, bilo je već kasno veče, krenuli smo put Varšave. Usput, dok je Voja pažljivo vozio, izvrteo sam film neobičnog dana iza nas.

Intervju-kapitalac, a u katedrali. Služba bezbednosti izvesno je znala gde je Valensa. Znali su i za taj informativni centar. Ali, Katolička crkva, narod i vlast, ma koja bila, u Poljskoj su navek bili u delikatnim, specifičnim odnosima.

U tom trouglu snage i uticaja, ponekad je jedna stranica bila premoćnija, ali ne odveć, da bi se potpuno poništio uticaj druge dve. Kada je 1980. poljski kardinal Vojtila postao papa Jovan Pavle Drugi, vrhovni poglavar Katoličke crkve, ta stranica trougla, bez obzira na rigidnu komunističku vlast, postala je dominantna. Nedodirljiva, zapravo. Kao i najčešće u poljskoj istoriji.

Sutradan, petog dana oktobra, negde oko podneva, otišao sam u Klub inostranih dopisnika. Zamolio sam ljubaznu telefonistkinju da me spoji sa redakcijom, ponosan da javim detalje o obavljenom poslu. Linija je, reče mi, zauzeta. Dao sam joj i broj naše centrale, sa mnogo ulaznih linija. Posle nekoliko provera, isti odgovor: zauzeto.

Neobično. U jednoj od prostorija Kluba bio je uključen televizor. Vrteo se program CNN televizije. Ton utišan. U jednom trenutku, na ekranu ugledam svoju ulicu. Između zgrade Pokrajinskog komiteta i hotela "Putnik", stotine ljudi u nagurivanju sa policijom. Šta je ovo? Ponovo, ali vrlo nervozno, molim telefonistkinju da ponovi pozive. Identičan odgovor. Sve su linije zauzete!

Dao sam joj broj i mog kućnog telefona. Konačno, čujem glas ćerke Lene. Pri povratku iz osnovne škole, ostala je na ulici i posmatrala neobičan prizor. Uzbuđeno mi je preprečavala šta su sve demonstranti vikali. Pitala je da li sme da kaže još nešto jer je jako "bezobrazno". Dabome, osokolio sam je. Pauza, pa gotovo šapatom, reče: "Kruniću pizdo, što si narod izdo!".

Umreh od smeha. Ispričao sam se sa mezicom-informatorom i zamolio je da poruči mami da već popodne, ranije pre predviđenog, krećemo za Jugoslaviju. Pred polazak, iz hotela sam telefonom konačno dobio redakciju. Giša Stanković mi je ispričao detalje. U gradu ludnica. Svi su na ulicama. Kertes i Pankov, ključni Miloševićevi čauši, sa radnicima "Jugoalata", i dalje su pred zgradom Pokrajinskog komiteta. Traže ostavke svih pokrajinskih funkcionera.

"Antibirokratska revolucija" se zahuktavala. Zalivena jogurtom. "Dogodio se narod". Hm?

Znamo šta je bilo posle. Lenina "bezobrazna" reč, postala je, vrlo uskoro, mnogo više od toga. Metafora zla. Za tri godine, prelepa zemlja će se raspasti. U krvi i ognju.

Poljska je već sledeće godine dobila delimične parlamentarne izbore, a 1990. prave, demokratske. Prve, nakon Drugog svetskog rata. Leh Valensa je postao predsednik Republike. Domovina mu je postala članica NATO i EU.

Taj peti oktobarski dan, 1988. ostao mi je, za sva vremena, urezan u sećanje. Bez senki!

(In)direktno mi je najavio dramatično sudbonosne događaje. Jezivo loše u mojoj zemlji i veoma dobre u onoj, iz koje sam toga dana izveštavao. Pa, šta je kome dopalo...

Pročitaj još

Jakovina: Rušenje autonomije Vojvodine bilo je uvod u ratove, lakše bilo "slomiti" Novi Sad

Leh Valensa radio za tajnu policiju