Mirisi Štranda

Duško Bogdanović

Novi Sad

18.07.2023.

10:58 > 11:15

Od trenutka kada sam prvi put povezao imenicu Štrand i mesto koje ona označava, započela je očaranost njime. Moje obožavano mesto.

Foto: 021.rs

Odlazak na - mnogi se u to zaklinju - najlepšu rečnu plažu u Evropi, kao sasvim malog dečaka, bio je komplikovaniji nego za mnoge moje vršnjake. Boravak na Štrandu, avaj, bio je moguć isključivo u dane vikenda, kada mi roditelji nisu odlazili na posao.

Plus, da otac Vaja, tada "tehniko" u Fudbalskom klubu Vojvodina, bude u Novom Sadu, u danima bez utakmica, treninga, putovanja ili priprema. Što će reći, vrlo retko.

Štrand, juhuuuu! Presvlačili smo se u drvenim kabinama, vojnički precizno poređanih u dva reda, između kojih je carevao najdeblji mogući hlad, sačinjen od prebujnih krošnji visokih, više decenija starih stabala, topola i jablana. Pesak u toj oazi svežine, po tamno sivoj boji, ali i po mirisu, razlikovao se onog kristalno svetlog, blizu obale.

Onog - u vrelim danima usijanog do nesnosnih saharskih temperatura - koji je zahtevao posebnu tehniku hodanja po njemu. Kabine su nam otvarale "kabinerke", uposlenice Štranda. Bez njih i njihovog kalauz-ključa, nije bilo moguće ući u kabinu. Čak ni u kao, "svoju", koju smo nekoliko sezona, delili sa prijateljima.

Uz budno oko mame Jelice - udaljene od mene tek desetak metara, na tom vrelom pesku - ulazio sam, vrlo oprezno u plićak i zadivljeno posmatrao kako su, tome vični majstori, na samoj obali, od vlažnog peska, gradili tvrđave, zamkove, ili oblikovali tela ljudi i životinja... I sam sam pokušavao da nešto "gradim" materijalom iz svoje kantice, ali oduvek su mi ruke bile nepouzdan pomagač, za sve ono što bi glava smislila.

Opet oprezno, bauljao sam kroz vodu do balvana, koji su omeđivali prostor za neplivače. Debeli, vlažni, klizavi od vodenih algi i drugih nanosa na njima, međusobno povezanih debelim lancem, vrlo su me privlačili. Pokušavao sam da se popnem na njih. Dabome, bezuspešno. Ali sam tako pobedio strah od vode i gnjuranja. Udarao sam rukama i nogama po površini reke, padao pod površinu, opet se ustajao i ko zna koliko puta pokušavao da ukrotim klizavu drvenu neman.

Potom je stizala pauza za ručak, na predivnom drvenom restoranu. Konobari čim su me videli, znali su narudžbinu: "bečka" šnicla sa krompirićima. Nisam mario za kolače, ni za sladoled. Samo sok od maline i šnicla veličine "slonovskog uva", tako da se preliva van oboda tanjira. Tada nisam bio preterano ješan, štaviše, bio sam prilično mršav klinac, ali te šnicle protiv mog apetita nisu imale nikakve šanse.

Prelepi restoran je nečijom (ne)pažnjom, do poslednje daščice, izgoreo 1964. Nikada nije obnovljen, iako je bio simbol Štranda. Neko je očito imao drugačije ugostiteljske planove. Ko zna...

Da se vratim balvanima. Nakon drila na njima nekoliko leta, jednog od sledećih, ali u Biogradu na moru, dok se mama spremala da zajedno uđemo u vodu, ja sam u plićaku bućkao, udarao rukama i nogama po vodi i, neverovatno, od bilo koga naučen, počeo da plivam. Da plutam, zapravo. Zahvaljujući veštini rvanja sa štrandovskim balvanima!

Svih budućih letovanja, posebno onih koje sam provodio u pionirsko-omladinskim odmaralištima u Puli i na Malom Lošinju, uz pomno imitiranje raznih veština starijih drugara, ali i uz njihovu nesebičnu pomoć, naučio sam vrlo dobro da plivam, da se gnjuram, ronim u dubini i skačem sa molova ili skakonica.

Tako obučen, tek svršeni osnovac, bio sam spreman za poznatu turu na Štrandu. Dakle, oštro kraul od "Špica" - po mogućstvu sa nekim u trci - do splava sa toboganom i skakaonicom. Tu su se igrale "vije" ispod pontonskih buradi - u čemu sam bio baš dobar - i, potom, skok sa trambuline.

Obično sam skakakao "bombu", i - puvajući se pred devojčicama - "prelom". Recimo, solidno. Ali ni približno dobro kako su to činili moji drugari Saki Ćosić, Kmeza Knežević i, naročito, Lale Patrnogić. Oni su okretali salta, napred, nazad, uvrnuto. Čak salto i po. Fenomenalno su skakali.

Potom je sledilo plivanje do "globusa", metalne kugle šareno obojene, prečnika oko dva metra, labavo pričvršćenog lancem za dno. Bilo je to prilika za laki odmor, čavrljanje sa prijatejima, udvaranje i po koji skroviti poljubac. Ko je imao kome. Priznajem, ja jesam.

"Globus" je imao i svoje tri "paralele", metalne šipke, koje su ga optočivale i preko kojih su se, retko spretni, uspinjali do "severnog pola" i odatle, slavodobitno skakali. Nikada mi taj štos nije uspeo, ali sam jednom sa Žikom Aćimovićem, asistirao Zigi Šašiću - spretnom poput mačke, majstoru za takve egzibicije - da to učini.

Dunav, preciznije Dunavac, bitno je uticao na moje fizičko, pa i mentalno odrastanje. Negde pri kraju prvog razreda gimnazije "Jovan Jovanović Zmaj", Nikola Midić, naš drugar iz osnovne škole "Žarko Zrenjanin", javio nam je da Vatrepolo klub Vojvodina, iz nekih organizaciono-takmičarskih razloga, osniva juniorsku sekciju. Buva, kako smo ga zvali - koji se već nekoliko godina ozbiljno bavio plivanjem - setio nas iz kraja, koji smo svakodnevno u školskom dvorištu igrali fudbal. Pozvao nas je da probamo sa vaterpolom.

Fudbal i vaterpolo, sem lopte i golova, nemaju ništa zajedničko. Iz znatiželje, otišli smo na Dunavac, u kućici na vrhu nasipa, javili se Beli, koji je bio klupski ekonom, domar, a povremeno, i trener plivača. Popodne istog dana, sačekao nas je trener Umberto, pristigao, ako se dobro sećam, negde iz Boke Kotorske.

Buva, Cvekla Cvetkov, Kreca Bošković, Živa Cvetićanin, Ronac Ronai, Vanja Kanazir, Patak Jovanović, nešto stariji od nas, ali sa "izgorelom" krštenicom, tako da je registrovan kao naš vršnjak, potom još nekoliko momaka, tu sa oboda Telepa, odraslih na Šodrošu.

I krenuli su treninzi. Prvo plivački. Ko zna koliko puta smo išli do Ribarca i nazad. Kraul, prsno, pa rad nogu sa daskom ispred sebe. Onda rad sa loptom na splavu, privezanog za obalu: dodavanje, šutiranje, igrač više, igrač manje... i, nanovo, Dunavac.

Jednom prilikom je Cvele primetio da nam svima jedan deo lica, suprotan od onog koji je iznad vode, po dijagonali, znatno tamnije boje od nafte i benzina, koju smo plivajući, kupili sa površine vode. Jer, uz stotine ribarskih čamaca, tamo parkiranih, leta 1963, Novosadsko brodogradilište je bila ozbiljna firma, sa mnogobrojnim radovima na brodovima, izvođenim baš na Dunavcu. Prisustvo nafte i benzina se, pritom, podrazumevalo.

Stigle su i prve utakmice. U početku smo bili "topovska hrana" za klubove za dugom tradicijom u radu sa mladima. Mislim na Partizan, Spartak ili Bečej. Onda smo počeli i mi da pobeđujemo slabije vršnjake iz klubova u Malom Iđošu, Beloj Crkvi, Zrenjaninu... Uskoro je nas nekoliko priključeno prvom timu. Sledio je još ozbiljniji rad.

I tako sve do jeseni 1966. i mog odlaska na studije u Beograd. Jedna sportska stranica je zatvorena. Ali, sa sjajnim benefitima. Za tih nekoliko leta, zahvaljujući plivanju i specifičnim treninzima, narastao sam desetak centimetara, fizički ojačao i shvatio važnu životnu pouku: ma koliko čovek bio - u bilo kom poslu ili aktivnosti - autsajder, limitiran fizički ili ograničenog talenta, uz rad i samopregor, rezultati će doći. Možda ne vrhunski, ali u datim okolnostima, biće izvesno blagorodni za telo i psihu svakog pojedinca. Hvala, vaterpolo!

U kasno proleće 1965. godine, lepi, plavi Dunav je naprosto podivljao. Bukvalno. Tradicionalni "zeleni talas", koji u njegov srednji i donji tok donosio vodurine od otopljenih alpskih snežina i znatno podizao vodostaj, ovoga puta je bio ojačan višesedmičnim jakim kišama u srednjoj Evropi. Zlokobno je pretio izlivanjem. Iz dana u dan, sve opasniji.

Umesto da se pripremamo za još jedno divno leto na Štrandu, moji školski drugari i ja, članovi gimnazijskog odbrambenog odreda, kao i hiljade naših sugrađana, branili smo grad. A pustahija, ružni, sivi, neobično talasast, stigao je do Novog Sada, sa - do tada nezabeleženih - 778 centimetara! Užas. Počeo je da se izliva. Prvo oko Bačke Palanke, pa redom nizvodno. Uništavao je mnoga dobra. Kuće, polja, stoku, divljač, domaće životinje...

I Štrand! U potpunosti. Sve - ono na njemu i u njemu - lepo i zavodljivo.

Sledećih godina izgrađen je novi. Ali, nikad više onog mog. Starog.

Toliko decenija docnije, mogu precizno da ga prizovem u sećanju. I to, neverovatno, čulom mirisa. Nosom svojim opet nanjušim miris balvana, miris peska, miris kabina i svlačionice na nasipu, miris Dunava, onog "čistog" pod buradima ispod skakaonice i onog u Dunavcu, sa naftom i benzinom. I, pre i posle svega, miris omiljenih mi šnicli.

Da, da... mirisi su to dečaštva. Mirisi mladosti. Mirisi zadovoljstva i uživanja...

Mirisi nezaborava.

Teme

Komentari 16

Hronološki Najpopularniji

Marija

10.01.2024 • 18:17

moj i nas strand nekada

Nas jedini i najlepsi strand koji je divno opisan u tekstu. Zao mi je sto je sve manje prostora na pesku zbog nepotrebno mnogo kafica, te se gube divni mirisi vode, cistog vazduha i lepote Dunava. Ovo nije zal za mladoscu nego istinska steta sto se lepe stvari bespotrebno kvare

1 0 +1
Crbi

20.07.2023 • 23:27

Zao mi konja

Zao mi onih sto ne kapiraju tekst :)

15 6 +9
Tihi Boban

18.07.2023 • 16:54

Utorak moj omiljeni dan

Ah, da, mirisi nezaborava... Kada se znalo ko je ko, kada su deca govorila "ljubim ruke" i sve ostalo a ne ovo danas kada ništa ne valja. Najviše volim utorkom da pročitam autorove reminiscencije o boljim vremenima jer ništa nema lepše od mlake nostalgije, kukanja za "dobrim staaarim Novim Sadom" i listanja memoara bez poente da ušećeri to što ste politički i socijalno apatični toliko da jedan suštinski divan grad činite sve gorim. Svaka čast.

21 1 +20

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.