Četrdeset godina u četiri slike: Novosađani, sećate li se?

Treća slika. Početkom leta 1981, snimatelj Vlada Gosarić i ja smo pratili sve dramatičnija zbivanja u Poljskoj.
Četrdeset godina u četiri slike: Novosađani, sećate li se?
Foto: 021.rs

Pročitajte prvi deo priče Četrdeset godina u četiri slike: Gde smo sada mi?

Prethodni boravak, nekoliko meseci ranije, pomogao mi je da preko nekih veza iznajmim deo stana u porodičnoj vili u rezidencijalnom, nekada najprestižnijem delu Varšave.

Zemlja je bila paralisana štrajkovima u organizaciji sve moćnijeg sindikata "Solidarnost", prodavnice su bile potpuno opustošene, u mnogim restoranima se nije služila hrana. 
 
Mi smo uz spavanje i boravak, imali obezbeđen i relativno solidan doručak, te smo mogli u akciju snimanja po gradu da krenemo punog stomaka. Pa šta tokom dana i večeri, od hrane ulovimo. A, jesmo.
 
Bolje i češće od većine Poljaka. U razne potresne scene, snimili smo na ulici starije žene kako sede na hoklicama i prodaju, recimo, pet krompira ili tri jabuke, četiri mrkve uzgajane u dvorištima svojih kuća, nekoliko flaša tek pomuženog mleka u štali kraj svojih domova, u okolini prestonice. Poljska, koja je po svom prirodnom potencijalu mogla da prehrani pola Evrope, tih meseci je gladovala. 
 
Jedne večeri razgovarao sam sa domaćinom. Beše cenjeni neurohirurg. Zanimale su me, "of rikord" uglavnom, razmišljanja ljudi koji nisu bili opterećeni dnevnom politikom, ali su bili dovoljno informisani, te imali širu, objektivniju sliku, o poljskom svakodnevlju. 
 
Saznao sam vrlo zanimljive detalje, uključujući i ovaj: taj cenjeni lekar, nakon što bi primio platu u zlotima, potom iste po crnom kursu promenio u stranu valutu, dobio bi oko 120 dolara. Tek za četvrtinu više od naše dnevnice! Jedva sam poverovao u tu priču. Gde je to moguće? Kako? Hmhm... odgovor me je čekao, deset godina docnije, u sopstvenoj zemlji.
 
Bilo je jasno da se nešto ozbiljno sprema u toj napaćenoj zemlji.
 
I, jeste! Sredinom decembra komunistički general Jaruzelski je uveo vojno stanje i suspendovao sav politički život, uz masovna hapšenja i ekspresne zatvorske osude. Zabranjene su stranke i sindikati, uvedena je totalna cenzura medija...
 
Prošlo je 40 godina. Malo? Mnogo?
 
Poljska, članica Evropske unije, stabilna je ekonomija, sa jakom industrijom. Prosečna mesečna zarada je oko 1100 evra. Ne znam koliko danas zarađuju neurohirurzi, ali 120 dolara? Davno beše. Ili, ako stavimo u istorijski kontekst, i nije bilo tako davno?
 
Slika četrvrta. Godinu 1978. smo ispratili u Budimpešti. Nas desetoro: Miša, Aida, Joca, Jela, Moca, Lidija, Šaca, Ankica, Mila i ja. Doček Nove, uplatili smo u hotelu "Hilton", verovatno tada najprestižnijeg i, izvesno, najskupljeg mesta za - meni makar, više ili manje nezanimljivo, bezbroj puta ponovljeno - zadovoljavanje obaveznog društvenog protokola. "Gde ćeš na Doček" - bilo je u to vreme najpopularnije pitanje za moje sudržavljane, od početka novembra, pa do obožavane večeri 31. decembra.
 
I onda, totalni obrt: skupo smo platili novogodišnji tulum, ali smo se odlučili po preporuci naše Lidoč, koja po svojoj senćanskoj vezi, "znala-nekog-ko-zna-nekog" u Pešti, te smo iznajmili tri stana u stambenoj zgradi u samom centru grada. Bilo je to trodnevno očigledno vraćanje u prošlost, od pre tridesetak godina. 
 
Pre svega u smislu stambenog standarda: od toaleta, kupatila, nameštaja, razvaljenih madraca, i što nam je bilo potpuno zaboravljeno "zadovoljstvo", da sami ložimo pećke, sa uredno složenim cepanicama, koje su naše gazdarice pripremile. Zašto smo se odlučili da za jednu noć u hotelskom restoranu platimo dvostruko više, nego za tri dana boravka u peštanskim stanovima, u zgradama prilično zapuštenim, građenim početkom veka? 
Odgovor je jednostavan: da imamo što više forinti - po predobrom crnom kursu dobijenih za dolare ili marke - za "kerenje" po tamošnjim kafanama. OK. Odluka jednoglasno doneta i sprovedena do detalja. Iliti, do potrošenog i poslednjeg metalnog filera!
 
Kasno popodne 31. decembra izašli smo, po prvobitnom planu, u laku šetnju po centru. U čuvenoj "Vaci" ulici, avaj, naleteli smo na poluprazan bistro "Remi Marten". I krenuli smo sa narudžbinama. Već načetu bocu tog prvoligaškog francuskog konjaka - u čast imena lokala - okrenuli smo u prvoj turi. Sledila je još jedna. Ne tura, nego boca. Posle treće, ljubazna domaćica nas je obavestila da je to piće za domaće prilike, vrlo skupo, te da stoga, nema razloga da u lokalu imaju više od tri boce. Tako da... 
 
Sva sreća, jer bi - da smo nastavili - naš svečano okićen sto u "Hiltonu" te noći ostao prazan. Da pojasnim: nismo mi bili nekakve ispičuture, devojke naročito, ali zavela nas euforija trenutka.
 
Doček je bio očekivano nikakav. Orkestar za sve muzičke žanrove - od arija iz operete "Kneginja čardaša", hitova grupe "ABBA", i, naravski, do džipsi bande koju su odmah preuzeli Jugosloveni - te noći u ubedljivoj većini u sali - tako da smo do tri ujutro, bar četiri puta čuli cimbalo verziju "Marša na Drinu".
 
Sutradan, ili bolje kazano sutra uveče, kada smo se povratili od odličnog, ali prekomerno doziranog konjaka, krenuli smo u potragu za restoranom za večeru. Većina je bila zatvorena ili su imali rezervisane "reprize" novogodišnjeg slavlja. Čak ni drugog januara, po tada komunističkom ritmu praznovanja Nove godine, gotovo ništa nije radilo. Čak ni marketi, gde smo planirali da kupimo naramke "Pikovih" salama i kobasica, dimljenih sireva i boce fenomenalne trešnjevače. Ništa! Ostala nam je još gomila nepotrošenog novca.
 
Osveta je sledila. Ne toliko "hladna", koliko gladna: ručak u čuvenom restoranu "Saz Eveš". Ono što su normalni gosti, za predjelo recimo, uzimali za četvoro, mi smo poručili po osobi. Guščija džigerica, žablji bataci, lovački specijaliteti, mesišta u poheraju ili klot... do galuški. Uz najbolje vino i podvučeno "čerešnje" rakijicom. U jednom trenutku smo videli kompletnu ekipu iz kuhinje, kako iz prikrajka, proverava ko su te jugoslovenske alamunje.
 
Nismo mi bili nikakvi lovaroši. Radili smo u državnim firmama i zarađivali relativno solidno za ondašnje jugo-prilike. Eto, imali smo u tom času mnogo forinti, koje je trebalo potrošiti. I jesmo! Za te novce, bilo gde u Jugoslaviji, posebno u, recimo, Dubrovniku, Opatiji, Zagrebu, Ljubljani, ili u izvikanim beogradskim kafanama, ne bismo dobili ni trećinu svega pojedenog i popijenog. O ceni neću ni da pričam. Neuporedivo, u korist peštanske kafanske jeftinoće. I kvaliteta! I usluge!
 
Četrdeset godina. Malo? Mnogo?
 
Poslednjih godina Mila i ja često u adventskim danima, obilazimo mađarsku prestonicu. Budimpešta je postala jedna od najposećenijih evropskih desetinacija. Blista! Prodavnice, restorani... Mnogo je novih hotela i prelepo opremljenih stanova za izdavanje. 
 
Gastronomska ponuda je internacionalno razuđena: od dalekoističnih do mediteranskih ponuda, svake vrste. Najmanje je, nažalost, klasične mađarske kujne. Ono, riblje čorbe, paprikaši i gulaši... Govorim o ponudama u većini restorana u centru Pešte. 
 
OK, ima mnogo lokala uz trotoare, sa hranom-za-poneti, po vrlo pristupačnim cenama.
 
Sve je više, međutim, eksluzivnih restorana, koji ne zaostaju za onim najskupljim u Londonu, Berlinu ili Parizu. Cene za drmanje plombi, posebno onih na kutnjacima, ako su starijeg porekla. 
 
Varijanta da danas neko raskalašnije novosadsko društvo opustoši kafe ili bistro u ulici "Vaci"? Ma dajte, budimo ozbiljni. Četvoročlano društvance, ako ne obrati pažnju na cene - gotovo obavezno vidno istaknute na jelovnicima u svim izlozima lokala - može da ostane, zaluđen ponudom i alavošću, bez mesečne plate. One normalne srpske, naravski.
 
Četrdeset godina...
 
Ove slike ne nude nužno po(r)uke. (Pod)sećanja, izvesno da. Pa, kako kome (bilo) drago...

Ostalo iz kategorije Novi Sad - Novosadske priče

Graditelj socijalističkog Novog Sada

Ko se prethodnih dana prošetao do Muzeja savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) imao je priliku da se upozna sa radom čoveka koji je oblikovao izgradnju Novog Sada tokom socijalističkog perioda.

Novi Sad koji sanjamo

Aktuelna vlast je preko svake mere izgradila i uvećala grad podno Petrovaradinske tvrđave.

Kako su Novosađani naučili NATO "red vožnje"

Imao sam 11 godina. Tog dana se išlo prepodne u školu, popodne smo uobičajeno išli napolje da se igramo ubeđujući one koje su roditelji sprečili, da neće biti nikakvog bombardovanja...

Student nije zapalio žito

Na fasadi kasarne u Ulici vojvode Bojovića jedna spomen ploča čuva priču o studentima koji su zapalili pšenicu. I to su platili životom.