Vujke i Toza, zauvek
Todor Veselinović i Vujadin Boškov.
Foto: 021.rs (ilustracija/FK Vojvodina)
U 110 godina dugoj istoriji Fudbalskog kluba Vojvodina, događajima i ličnostima prebogatoj riznici, nije se ponovio, a vrlo teško da hoće, tako genijalan vršnjački tandem. Poput šipka prepun nepatvorenog talenta, izuzetnosti, drugosti, neuporedivosti...
Bilo je, decenijama docnije, nagoveštaja sličnog u, recimo, očekivanim karijerama Zvonceta Ivezića i Pere Nikezića. Ili još kasnije, u igrama Đoke Vujkova i Bobeta Pavkovića.
Sva četvorica su bili odlični fudbaleri, nosioci igre, reprezentativci, ljubimci publike... Ponikli u podmlatku, prošli su vrhunsko školovanje, okitili se čuvenom prerepoznatljivošću "Vošine" dece. Kao fudbaleri i kao ličnosti.
U povesti fudbala bilo je tek nekoliko izuzetno uspešnih vršnjačkih tandema, i to uglavnom blizanaca: De Burovi iz Ajaksa, Vujovići iz Hajduka... Čuvene "Mančesterske šestorke" su egzemplarni izuzetak koji potvrđuje stamenost pravila da se to dešava vrlo, vrlo retko.
Gigs, Bekam, braća Nevil, Bat i Skols, drugari iz juniorske svlačionice, vođeni genijalnom trenerskom rukom Aleksa Fergusona, postali su ključni delovi izvanredne kosmopolitske konstrukcije, koja je devedesetih godina prošlog veka, osvojila desetak najvažnijih nacionalnih, kontinentalnih i svetskih titula za Mančester Junajted - po mnogima, najpopularnijeg, globalno gledano - fudbalskog kluba.
Ali, Vuja i Toškara, to je, ipak, (bila) druga dimenzija. Definisana naročitim okolnostima. Derani iz Begeča i Salajke, sportski i ljudski stasali su u sveopštoj nemaštini, bez gotovo ikakvih uslova za bavljenje sportom. Vrhunskim, posebno. Behu to godine teškog života, neposredno nakon kraja Drugog Velikog rata.
Prepoznati su - ti nesvakidašnji talenti - od oštrog oka i još oštrijeg uma čuvenog Baneta Sekulića, člana one ponosne postave jugoslovnske selekcije iz Montevidea 1930, na prvom svetskom loptaškom prvenstvu. Odabrao ih je, obukao im dresove predratne Vojvodine - crvenobele sa zvezdom na srcu - ali tada već Sloge, kako su klub na silu, preimenovale aktuelne partijske glavešine, a sve u trendu svenarodnog pobedničkog poratnog entuzijazma.
Klubovima dugih istorija, nadevana su nova imena poput Pobeda, Sloboda, Proleter, Jedinstvo... Važilo je to i za novoosnovane, buduće velikane, kao što će biti Partizan i Crvena zvezda.
Bilo je tada u Novom Sadu velikih zaljubljenika u sportsku praksu Sovjetskog Saveza, te su hteli da imitirajući imena klubova kao Torpedo, Dinamo, Lokomotiva, Traktor, Motor... Vojvodini, nametnu novo - Kombajn! Nisu, na sreću, "kumovi", uspeli u toj nakani.
Kako god, u dresovima tada već nepostojećeg kluba, Sekulić je vrlo brzo, dvojicu omladinaca prekomandovao među prvotimce Sloge. Ostalo je istorija. Duga je lista fascinirajućih činjenica: više od decenije igranja za matični klub (u međuvremenu opet!) Vojvodinu, tridesetak puta - u tandemu - za nacionalnu selekciju, učešće na dva Svetska prvenstva, svaki sa osvojenom srebrnom olimpijskom medaljom. Toza je četiri puta bio najbolji golgeter jugoslovenske, tada jedne od najjačih evropskih liga, a Vujke je izabran u Tim sveta.
Obojicu sam - klinački zaluđen za njima - doživljavao kao pridružene članove porodice. Više od rođaka, zapravo. Otac Vaja, prvo kao tehnički rukovodilac, a potom i kao direktor Kluba, strogo se držeći pravila profesionalne korektnosti, libio se, makar javno, da ima posebne ljubimce među igračima. Tajna se, ipak, nije mogla sakriti. Mnogi su znali da su Vujke i Toza bili nešto posebno u našoj porodici.
Češće nego sa drugima, Vaja je, van zvaničnih priča u svlačionici, posebno razgovarao sa ovom dvojicom. Ređe u troje, češće u četiri oka, u zavisnosti od teme. Jelena i Smilja, još dok su bile devojke, potom i supruge dvojice saigrača, često su provodile dane i noći u našem domu, kao mlađe prijateljice moje majke Jelice. Za vreme gostovanja ili turneja ekipe, posebno. Obe sam naprosto obožavao.
Toza je nakon odsluženja vojnog roka - za kojeg je, kako je to bilo tada nepisano pravilo, odigrao fenomenalnu sezonu i po za Partizan - čekajući da se useli u garsonjeru u ulici Vase Stajića, delio sa mnom sobu. I docnije u braku - i Smilja i Toza, i Jelena i Vujke, posebno kada su stigla njihova jedinčad Sanja i Zoran - naše porodične relacije, sa puno ljubavi i prijateljstva, su se produbljivale.
Uostalom, 1961. godine, kada Vaja više nije bio u Vojvodini, ključno je doprineo - uz pomoć svog velikog prijatelja Alda Valentinija, Italijana sa argentinskim pasošem, a jugoslovenskog porekla, poznatog fudbalskog menadžera - da Vujke i Toza, "u paketu", potpišu za Sampdoriju iz Đenove.
Nije to bilo lako, bez obzira na prethodne blistave karijere, jer su obojica, tada tridesetogodišnjaci, po tadašnjim besmislenim rezonima, smatrani već "matorim" za ozbiljan fudbal. Tim odličnim ugovorima su - objektivno gledano, daleko od igračkog zenita - učinili važan korak za finansijsku bezbednost svojih porodica.
Njihov odlazak - mojim dečačkim očima i srcem doživljen - bio je katastrofa. Kraj Vojvodine. Kraj fudbala... Velika tuga, jer su obojica bili moji uzori. Svaki na svoj način. Vujke mi je bio "mlađi tata", Toza stariji brat.
Iako sam tek krenuo u školu, Vuja se prema meni ponašao kao prema odraslom momku, uvek naglašeno pedagoški. Edukativno, u svakom smislu. Naši razgovori su se obavezno završavali sa nekom poentom. Poukom. I, naravski, pričom o školi, što mi, priznajem, tada baš nije bila omiljena tema.
Njegov teniski reket marke "Slezindžer" - drveni, sa "krokodilskim" žicama - postao je moj, a ja zvezda na tenis-placu, popularan među starijim igračima, kao "onaj mali što igra sa Vujketovim reketom".
Kada je Jelena bila trudna, dobio sam njen fantastični svetlo zeleni bicikl italijanske marke "Stirija". Jeste da je bio "ženski", ali mene je opet učinio "važnim" među vršnjacima.
I konačno, zapravo najvažnije: Đilda, srebrnastobela ženka rase Engleski seter, odličan lovački pas, bio je "moj". Vujke je bio izvanredan lovac, od detinjstva praktično. Kad god je bilo prilike, išao je u atare. Novosadske, begečke, negde u "gostima", nije važno. Bitno je da ima divljači. I dok im se gradila kuća - takođe u ulici Vasa Stajić - Đilda je boravila u našem stanu. Kakva sreća! Zavoleo sam tada pse, za sva vremena.
Sa Tozom su bile drugačije relacije. Zvao me je Frend. I ja njega. A, rekoh, bili smo i "cimeri". Sa njim navek šala, štos, zajedničko pevanje, tada aktuelnih hitova, poput "Džambalaja" ili "Talimen banana", ali sa izmišljenim tekstom na njegov salajački način. Kakav je to šmeker i šarmer bio! Sa svakog putovanja mi je donosio poklon. Jednom i banane! Čim sam probao, namah sam se u to voće zaljubio.
Da, među Frendovima je uvek bila i lopta. Maltretirao sam ga, redovno mu pokazujući šta sam novo sa njom naučio. Strpljivo me je gledao i ispravljao greške. Jednom prilikom - e, ovo jeste ekskluziva - reprezentacija se pripremala u Novom Sadu.
Zapravo, igrači su boravili u hotelu u Čortanovcima, a trenirali na našem stadionu. Posle jednog treninga, sačekao sam ga sa loptom, koju mi je redovno davao čika Milan Orendi, ekonom Vojvodine i, kao, pokazao mu novi štos koji sam uvežbao. Iz svlačionice je izašao Šekularac, sa Tozom i Milutinovićem, veliki drugar. I na terenu i van njega bili su čudesni trio.
Umešao se u naš divan, uzeo je loptu, i kakav je već mađioničar bio, počeo da zeza Toškaru da li ume ovo, pa ono: lopta mu je išla petom preko glave, pa ramenima, kolenima, butinama, opet petom, pa na prsa, onda bi je čelom umirio, kao da je zaleđena...
Isprovociran, a na iznenađenje ostalih reprezentativaca, Toza je sve što je Šeki sa loptom učinio, bez greške, ponovio. Ostali igrači su odista uživali u nadmetanju dvojice majstora. Znali su za Šekijeve čarolije. Bezbroj puta su se uverili u Tozine nenadmašne golgeterske veštine. Ali do tog nadmetanja, onako u odelima i "civilnim" cipelama, nisu imali predstavu kakav je Veselinović prikriveni žongler.
O, kako sam srećan i ponosan bio. Moj Frend, a vešt sa loptom kao i Šekularac. Za mene, pristrasnog klinca, još i - bolji!
Da, Vuja i Toškara su mi bili idoli. Za mene makar, najbolji fudbaleri na svetu, ali i ljudi koji su sa velikom posvešćenošću i ogromnim ličnim doprinosom, uticali na moje rano detinjstvo. Učinili su ga, zapravo, predivnim.
NAJČITANIJE U POSLEDNJIH 72H
Ostalo iz kategorije Novi Sad - Novosadske priče
Novi Sad - Voša - Borovo: Fudbalska groznica
29.10.2024.•
3
Relativno rano, sa 12 godina, uključio sam se u pionirski sastav Fudbalskog kluba Vojvodina.
Jedno drugačije novosadsko detinjstvo
22.10.2024.•
0
Priča Duška Bogdanovića o jednom drugačijem novosadskom detinjstvu...
Kad led proključa u Novom Sadu
15.10.2024.•
3
Hokej na ledu je u Novom Sadu imao neverovatnu uzlaznu liniju.
"Pino Silvestre" pokret u Novom Sadu: Kako smo zamirisali
08.10.2024.•
12
Kada su muški primerci moje generacije i oni sa nekoliko godina starijim krštenicama - takozvani "bumeri" - počeli da (se) mirišu?
Kako su patike osvojile Novi Sad
01.10.2024.•
2
Patike. Prve sam dobio ranih pedestih kada sam pošao u zabavište.
Farmerke, pesnice i Džejms Din sa Podbare
24.09.2024.•
9
Farmerke ili farke - kako ih danas zovu mladi - kao klinac sam video u "kaubojskim" filmovima.
Novosadski sport nekad: Za koga se navijalo i zašto je ovo čudan grad?
17.09.2024.•
11
Tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, moje detinjstvo i rana mladost bili su u znaku totalne zaluđenosti sportom.
Najbolje ocenjena mesta u Novom Sadu: Restorani koje vam preporučuje internet
08.08.2024.•
50
Kada vas neko pita za preporuku gde da jedu u Novom Sadu, ponekad se nađete u dilemi - šta da odgovorite? Iz pozicije Novosađana, sva mesta su "izvikana".
Arhitekta kojeg Novi Sad nije želeo: Poznati objekti su mogli da izgledaju drugačije
31.07.2024.•
15
Ljubitelji likovne umetnosti u Novom Sadu ne mogu da se požale, u gradu podno Petrovaradinske tvrđave i tokom letnjih raspusta ima atraktivnih događanja.
FOTO: Pothodnik u centru Novog Sada čuva stare mape koje niko ne primećuje - o čemu se radi?
24.07.2024.•
28
U pothodniku ispod Bulevara Mihajla Pupina, blizu stepenica koje vode ka zgradi Pošte, nalazi se izlog, malo prljav, ali u kojem se mogu videti karte Novog Sada sa ponekom svetlećom lampicom.
Šta se o Štrandu pisalo pre 100 godina: Pesak nije uzoran, preterano skup bife i Šerlok Holms
19.06.2024.•
9
Tokom leta mnogi Novosađani pohrle na Štrand kako bi pronašli osveženje u Dunavu ili kraj reke.
Graditelj socijalističkog Novog Sada
03.06.2024.•
13
Ko se prethodnih dana prošetao do Muzeja savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) imao je priliku da se upozna sa radom čoveka koji je oblikovao izgradnju Novog Sada tokom socijalističkog perioda.
Novi Sad koji sanjamo
25.05.2024.•
19
Aktuelna vlast je preko svake mere izgradila i uvećala grad podno Petrovaradinske tvrđave.
Novosadska kultna mesta: Gde ste išli na koncerte i žurke?
21.05.2024.•
84
Novosadsku muzičku istoriju, ali i onu istoriju svakodnevnice i zabave, čine mesta u kojima se ona stvara.
VIDEO: Prepoznajete li ovaj grad - šta se radilo u Novom Sadu proleća 1939. godine?
18.04.2024.•
25
Pre 85 godina Novi Sad je bio znatno drugačiji grad. Najpre, u njemu je živelo gotovo sedam puta manje ljudi.
Bombardovanje 1999. godine - čega se sećaju Novosađani: Esmeralda, trčanje po čvarke, žurke...
24.03.2024.•
31
Povom 25. godišnjice od početka NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije, portal 021.rs vam donosi priče Novosađana o 78 dana 1999. godine.
Kako su Novosađani naučili NATO "red vožnje"
24.03.2024.•
7
Imao sam 11 godina. Tog dana se išlo prepodne u školu, popodne smo uobičajeno išli napolje da se igramo ubeđujući one koje su roditelji sprečili, da neće biti nikakvog bombardovanja...
VIDEO: Sećanje na "Žutu kuću" živi - trag Novog Sada kojeg sve manje ima
20.03.2024.•
25
Na lokaciji na kojoj se nekada nalazila kultna novosadska "Žuta kuća" gradska vlast planira izgradnju crkve posvećenoj stradalima u južnoj Bačkoj tokom Drugog svetskog rata.
FOTO: Znate li da u Veterniku postoji bosanska brvnara koja je spomenik kulture?
26.02.2024.•
18
Prava Bosanska brvnara sa etnografskom zbirkom predmeta starih i 200 godina može se pronaći u Veterniku.
Student nije zapalio žito
05.02.2024.•
5
Na fasadi kasarne u Ulici vojvode Bojovića jedna spomen ploča čuva priču o studentima koji su zapalili pšenicu. I to su platili životom.
FOTO, VIDEO Novosadski lekar čuva grad u starim mapama: Ovo je njegova priča
01.02.2024.•
3
Novosađanin Dušan Jovanović, lekar gastroenterohepatolog i onkolog, tokom februara imaće izloženu prvu izložbu starih mapa i grafika Novog Sada i Petrovaradina iz njegove velike kolekcije.
Komentari 10
Vuki
Batak
Po Tozi da se zove stadion, kada dodje normalnije vreme.
Predivna dva teksta, hvala Duci :)
Новосађанка
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar