Zašto je vakcinacija važna

Još davnih dana se znalo da unošenje male doze virusa dovodi do stvaranja imuniteta, ali medicina nije bila na nivou na kom je sada pa su i imunizacione procedure bile jednostavne, često opasne za izvođenje, nedovoljno zastupljene u populaciji, ali uvek efektne.

Zato se svet više ne suočava sa procentima smrtnosti od pojedinih bolesti poput dečje paralize, velikih boginja ili tuberkuloze. Vakcinacija je vid "veštačke imunizacije", stvaranja imuniteta u ljudskom organizmu tako što se imitira prirodna bolest.

"Putem vakcine se unose umrtvljeni ili oslabljeni uzročnici ili njihovi delovi s ciljem da se stvori imunitet u ljudskom organizmu i razvije otpornost na određenog uzročnika - slično kao da preležite neku bolest. Od prve vakcine protiv velikih boginja u 18. veku pa do danas, razvijeno je na stotine vakcina koje su dosta usavršene u smislu da stvaraju bolji imunitet, a ne daju toliko izražene neželjene reakcije kao što je nekad bio slučaj. Eradikacija bolesti je cilj vakcinacije - to je učinjeno protiv variole vere, ali je cilj i eliminacija bolesti u populaciji, što znači da uzročnik i dalje postoji negde u prirodi, ali ne među populacijom. Cilj medicine je da na svetskom nivou eliminišemo dečiju paralizu i određene bolesti stavimo pod kontrolu, naročito one koje su u prošlosti odnosile veliki broj dečijih života", objašnjava za 021.rs epidemiološkinja dr Snežana Medić.
 
Srbija je među prvima u Evropi u 19. veku uvela vakcinaciju protiv velikih boginja. Dr Medić dodaje da je vakcina protiv besnila kod nas uvedena dvadesetih godina prošlog veka, a vakcine protiv difterije i tetanusa uvedene su neposredno pre Drugog svetskog rata. Polovinom prošlog veka stigla je vakcina protiv dečije paralize.
 
"Sve ove bolesti danas nemamo - velike boginje i humano besnilo duže od pola veka, dečiju paralizu smo eliminisali, takođe kad je reč o drugim vakcinama koje se kod nas dugo primenjuju npr. vakcina protiv tuberkuloze, mi danas spadamo u zemlje s niskom učestalosti tuberkuloze, ispod 10 na 100.000 i tome je doprinela ne samo vakcinacija, već i rast standarda tokom vekova. S druge strane još uvek se borimo da neke bolesti eliminišemo. Male boginje su problem, a nadamo se i da će u budućnosti biti proizvedena bolja vakcina koja će duže štititi ili će se kalendari vakcinacije menjati kako bi se uvela vakcinacija u nekim starijim uzrastima, na primer vakcine protiv velikog kašlja, difterije i tetanusa. Vakcina ptotiv hepatitisa B, koja je uvedena kod nas devedesetih godina prošlog veka i koja je u sistematskim programima vakcinacije od početka 21. veka već je dala rezultate u smislu da više nemamo u registrima akutni hepatitis B u dečijem uzrastu. Slučajevi hepatitisa u drugim uzrasnim grupama takođe je smanjen u odnosu na prethodne godine", otkriva naša sagovornica iz Instituta za javno zdravlje Vojvodine.

Imunizacija je deo obavezne preventivne zaštite dece i u zakonskoj je regulativi zato što je efikasna, kaže za 021.rs pedijatar dr Slobodan Maričić. Kako pojašnjava, prva vakcina koju dete dobija je vakcina protiv hepatitisa B i dobija je na rođenju, već u porodilištu, ukoliko ne postoji neka privremena kontraindikacija - razlog da vakcinu ne može da dobije tada.
 
"Tada će dete primiti vakcinu prilikom prve posete pedijatru. Drugu dozu iste vakcine dobija u prvih 30 dana o otpusta iz porodilišta, a treća doza se daje u šestom mesecu života i tada se smatra da je dete potpuno vakcinisano od zarazne žutice, odnosno od hepatitisa B. Sledeća vakcina koja se daje u porodilištu, na rođenju ili pri otpustu je BSŽ vakcina, koja se daje protiv tuberkuloze. Ona štiti od teških oblika tuberkuloze - nekada ima zabune jer ima tuberkuloze među populacijom, ali mi se vakcinišemo da bismo se zaštitili od teških oblika. Ako postoje kontraindikacije, ta vakcina daje se u prvih mesec dana po otpustu, a najkasnije do navršene prve godine života deteta. Sa navršenih dva meseca života daju se kombinovane vakcine, a razlog zašto se daju baš kombinovane su bezbednost, sigurnost i komfornost, da se sa što manje uboda i poseta pedijatru da najveći broj vakcina koje mogu da ispune sve preduslove da dete bude potpuno zaštićeno. to je petovalentna vakcina protiv difterije, tetanusa, velikog kašlja, dečije paralize i infekcije izazvane bakterijom Haemophilus influenca tipa B", navodi dr Maričić.
 
U poslednjih nekoliko godina u Srbiji se daje i vakcina protiv streptokokusne pneumonije, koja nije sadržana u petovalentnoj vakcini, ali se daje paralelno s petovalentnom vakcinom u drugom, trećom i četvrtom mesecu života. Treba, kaže naš sagovornik, znati da razmak između dve doze vakcine ne sme biti kraći od četiri sedmice, a poželjno je između četvrte i šeste sedmice.
 
"I ta vakcina se daje u tri doze, s tim da postoji i četvrta doza godinu dana od poslednje primljene doze. Sledeća vakcina daje se s navršenih 12 do 15 meseci i to je vakcina protiv malih boginja, zaušaka i rubela i ne predstavlja apsolutno nikakav rizik po zdravlje deteta. Tu se smatra da smo završili kompletnu vakcinaciju do 18. meseca života. Prva sledeća vakcina daje se pred polazak u školu, i to je ponovljena MMR vakcina, kao i ona protiv difterije i tetanusa. S obzirom na to da je veliki kašalj ponovo u porastu u čitavom regionu, istakao bih da se i ova vakcina daje u tom uzrastu. Dete sledeću vakcinu dobija u 14. godini, protiv difterije, tetanusa i dečije paralize, a uz preporuku još jednu dozu protiv velikog kašlja", navodi dr Maričić svaku dozu svake vakcine koju dete dobija, uključujući školski uzrast.
 
Zbog čega su neke vakcine obavezne, a druge nisu?
 
Svaka zemlja za sebe odlučuje koja će vakcina biti u kalendaru imunizacije i s kojom oznakom. To zavisi od, pojašnjava dr Snežana Medić, epidemiološke situacije u svakoj zemlji i zato u Srbiji, recimo, ni deca ni odrasli ne dobijaju vakcinu protiv žute groznice ili japanskog encefalitisa.
 
"Mi vakcinišemo protiv onih zaraznih bolesti za koje očekujemo da će se pojaviti ili su se pojavljivale u prošlosti. Daje se prioritet onim bolestima koje su česte, imaju visoku smrtnost i za koje država može da sprovede vakcinaciju velikim brojem doza jer nisu sve vakcine jeftine. Država mora da redovno osavremenjuje kalendar vakcinacije i uvodi nove vakcine vodeći računa o tome kakva je opasnost od tih bolesti u našem podneblju, kakvi su kapaciteti zdravstvenog sistema i mogućnost da se sprovede sistematska imunizacija. Preporučene vakcine su one koje izabrani lekar ili pedijatar preporučuje pacijentu. Na primer, ako je neko hronični bolesnik, nema slezinu ili ima transplantiran organ, postoje vakcine kao što su mengokokna i pneumokokna koje bi bile od značaja za te pacijente, ali nisu obavezne", navodi naša sagovornica.
 
Koje su opasnosti ukoliko dete ne primi neku od predviđenih vakcina?
 
Pojedini roditelji često komentarišu da su neke vakcine "suvišne jer tih bolesti više nema". Bolesti o kojima se govori ne postoje više jer su upravo pobeđene zahvaljujući vakcinaciji, ali se mogu vratiti ukoliko opadne kolektivni imunitet.
 
"Zahvaljujući tome što već godinama unazad mi vakcinišemo decu protiv određenih zaraznih bolesti, naravno da će procenat tih bolesti u populaciji biti daleko manje nego ranije. Stekao se lažni utisak da neke bolesti više ne postoje ili pak da, iako postoje, nemaju težu kliničku sliku - naravno da nemaju, klinička slika je laka upravo zbog imunizacije. Kažemo da 95 odsto populacije mora da bude vakcinisano jer imate i decu koja imaju neke hronične bolesti ili stanja koje ih sprečavaju da prime vakcinu i ona nisu zaštićena. Imate pet odsto populacije koja nije zaštićena i nju štiti 95 odsto, zato vakcine 'rade'", pojašnjava pedijatar dr Slobodan Maričić.
 
Epidemiološkinja dr Snežana Medić navodi primer s kojim se Vojvodina susrela prošle godine i koji je primer kako nevakcinisani ljudi ugrožavaju ostale - čak i bebe.
 
"Prošle godine zabeležili smo ponovo jedan smrtni ishod od velikog kašlja i to kod nevakcinisanog novorođenčeta, koje nije ni moglo da bude vakcinisano u tom uzrastu. To nam govori da je virus koji izaziva veliki kašalj bordetella pertussis i te kako prisutan, cirkuliše i nosioci mogu da nemaju nikakve simptome. Najčešće su to bake, deke ili drugi članovi porodice, čak i majke koje prenose virus na dete. Kad dete oboli ishod je vrlo neizvestan, dakle nije istina da ne treba da se vakcinišete jer vi mislite da neka bolest više ne cirkuliše. To što se neka bolest ne registruje je posledica minulog rada na dobroj vakcinaciji i velikom obuhvatu u proteklim periodima. Kako pada obuhvat, naročito u ovim kriznim vremenima, opasnost je sve veća".
 
Ona podseća da nas je takav stav - neću da vakcinišem dete, doveo do epidemije malih boginja 2014/2015. i 2017/2018. godine, kad su infektivna odeljenja bila puna dece obolele od malih boginja, koje dovode do smrti.
 
Problem nepoverenja u vakcine, zbunjenih roditelja i "hardkor" antivaksera
 
Naši sagovornici se slažu da u društvu razlikujemo tri tipa ljudi: one koji imaju poverenje u imunizaciju, one koji imaju određene sumnje i nedovoljno znanja i oni koji su kategorično protiv vakcinacije. Poslednja grupa ljudi je, pritom, izgubljeni slučaj i sa njima se ne vredi uveravati - oni najčešće nisu iz medicinske struke, ne pružaju ni priliku da razumeju osnove imunologije, veruju u teorije zavere i ne prate kredibilne medijske izbore.
 
Druga grupa ljudi je ona s kojima stručnjaci rade i od koje ne odustaju - ti ljudi su obrazovani, ali nedovoljno informisani ili informisani iz loših izvora koji deluju dovoljno kredibilno da bi bili uverljivi. Njih su u "štetnost" vakcinacije uverili možda neki prijatelji ili poznanici (neki su često iz medicinske ili kvazimedicinske struke), mediji ili treći izvor koji sadrži dezinformacije upakovane u vrlo pitku priču.
 
"Procenat tvrdokornih antivaksera se kreće kod nas od jedan do dva odsto, međutim oni su vrlo bučni i aktivni na društvenim mrežama i veoma fanatično zastupaju svoje stavove, pritom delujući na mnogo veću grupu neodlučnih roditelja koji su zbunjeni različitim informacijama koje stižu do njih jer su zabrinuti za zdravlje svog deteta. Činjenica je da tvrdokorne antivaksere vrlo teško možemo bilo kakvom edukacijom ili bilo kakvim merama ubediti da nisu u pravu i prosto, iz mog iskustva i iskustva mojih kolega, vrlo su gluvi za naučno obrazložene činjenice koje stoje iza vakcina. Često manipulišu, iskrivljuju naučne podatke, ali kad je reč o ovoj mnogo većoj grupi neodlučnih roditelja tu svakako ima prostora i za edukaciju i za razgovor. Tu je najvažnija uloga izabranih lekara, odnosni pedijatara jer roditelji imaju poverenja u pedijatra kad je reč o bolestima. Nažalost, ugroženo je poverenje u institucije i u lekare koji na neki način predstavljaju zdravstveni sistem - antivakseri su oduvek postojali, čak i u doba vakcinacije protiv velikih boginja, ali se obaveznom vakcinacijom stanovništva omogućavalo da se vakcinacija sprovede s visokim obuhvatom", navodi Medić.
 
Prema njenom mišljenju, pitanje ličnih sloboda, odnosno pravo na odlučivanje, ugrozilo je odgovornost pojedinca prema društvu u celini i ovo pitanje se sada nameće kao goruće u pandemiji.
 
"Kod nas je prisutno 10-15 godina unazad, na primer za MMR vakcinu. Lično smatram da država ne mora da nametne obaveznu vakcinaciju, ali mora da nađe način da uslovi roditelje, odnosno odrasle da ipak dozvole vakcinaciju. Velika većina roditelja koji su neodlučni ne odbijaju vakcinaciju već se prosto ne odazivaju ili prosto dolaze samo kada je dete bolesno. Međutim, ako odete u SAD ili neku drugu zapadnu zemlju, nevakcinisano dete niti će moći u vrtić, u školu, u studentski kamp, neće prisustvovati nastavi, niti će ostvariti mnoga druga prava. Dakle, mnoge države koje su samoproklamovane kao demokratske su i te kako našle način da se zaštite od zaraznih bolesti uslovljavajući određene stvari vakcinacijom. Podsetila bih da, kada je sedamdesetih godina prošlog veka izbila epidemija variole vere u bivšoj SFRJ, kod nas je sprovedena masovna, obavezna imunizacija i to s visokim obuhvatom, iako je ta vakcina bila visoko reaktogena, s dosta neželjenih reakcija. Vakcinaciju je tada kontrolisala vojska i policija, ali zahvaljujući vakcinaciji epidemija se nije proširila po Evropi i svetu, a poznato je koliko je variola vera smrtonosna bolest. Danas smo svedoci da se više veruje neproverenim informacijama koje plasiraju neobrazovane ali popularne ličnosti kojima se daje medijski prostor za to, što je nedopustivo", smatra primarijus dr Snežana Medić.
 
Nažalost, dodaje, jedan broj lekara se pridružio antivakserima, ali njih se medicina faktički odrekla jer nisu ni blizu kompetentni da pričaju na te teme - na primer, neuropsihijatri.
 
"Dakle, uvođenjem zdravstvenog vaspitanja u osnovnoj školi i pričom o vakcinaciji ćemo napraviti promenu, ali isto tako ne treba davati prostor u medijima antivakserima i treba sprečiti njihovo vrlo agresivno delovanje na društvenim mrežama", navodi dr Medić.
 
Njen stav deli i dr Slobodan Maričić. Kako kaže, sama struka je zakazala kad je reč o pojašnjenju potrebe za vakcinom.
 
"Nismo dovoljno objašnjavali ljudima, na pravilan način, nismo davali prave informacije, pedijatri ni nemaju puno vremena za svakog pacijenta i sve je to uticalo da ljudi gube poverenje, da čitaju neke neproverene izvore i portale na internetu - čak smo imali lažne radove objavljene u vodećim medicinskim časopisima devedesetih i iako su oni vrlo brzo demantovani, to je bila vest koja nije smela da bude objavljena u jednom časopisu, a da nije bila proverena. Pacijenti se i dan-danas pozivaju na taj rad o MMR vakcini koji je bio potpuno besmislen. Ako pedijatri pristupe na pravilan način, odvoje dovoljno vremena i posvete se pacijentima, pokušaju da odgovore na sva pitanja koja pacijenti imaju i bez obzira na to što nemamo vremena i polako počinjemo da gubimo strpljenje u celoj priči, siguran sam da bi vakcinalni obuhvat bio daleko veći nego sada. Svi mi, kao lekari i predstavnici zdravstvenih službi, moramo imati uniformni stav po tom pitanju i mi nemamo pravo na lično mišljenje. Ako postoje dokazi da su vakcine bezbedne, mi nemamo pravo da dajemo inidivudalno mišljenje. Ovde se ne radi o pojedincu, već o ukupnoj populaciji i kad roditelji kažu: 'dobro, pa svi su vakcinisani u grupi u kojoj je moje dete, ne plašimo se - ne, apsolutno treba da se plašite", stava je naš sagovornik, pedijatar u novosadskom domu zdravlja.
 
Dr Maričić naglašava da postoje dva ključna elementa za imunološki sistem deteta - dojenje i imunizacija.
 
"Kad roditelji pitaju šta mogu da urade povodom imuniteta deteta, uvek kažem da dete treba da je dojeno ukoliko postoji mogućnost za to, kao i da je kompletno imunizovano. Vrlo je česta dilema roditelja zašto se ovoliko vakcina daje, ali istina je čoveku možete istovremeno dati i 100.000 vakcina, imunološki odgovor će biti isti. Imunitet će to izdržati. Zato nema razloga ni da sumnjate u petovalentne ili bilo koje druge vakcine - ništa se neće desiti osim buđenja imunološkog sistema u najboljem mogućem opsegu", zaključuje dr Slobodan Maričić.

Projekat "Dete mora biti zdravo" finansijski je podržala Gradska uprava za kulturu. Stavovi izneti u sadržaju nužno ne odražavaju stav gradske uprave.

Pročitaj još

Nastavnici fizičkog moraju da budu posvećeni nespretnoj i nesigurnoj deci

Gojaznost - ozbiljan problem kod dece

Šta je rani razvoj deteta i zbog čega je bitan?