Piše Emanuel Ruben: Biciklom uz Dunav... od Beograda do Novog Sada

Uz dozvolu izdavačke kuće Akademske knjige, 021.rs donosi vam odlomak iz ovog uzbudljivog i nagrađivanog dela.

 

U biciklističkoj odiseji kroz Evropu koju nose struje, duž Dunava i njegovog čudesnog priobalja, Emanuel Ruben stvara snažnu i opipljivu sliku evropskog mozaika. U leto 2016, Ruben kreće s jednim prijateljem biciklom kroz Evropu. Za četrdeset osam dana popeće se uz tok Dunava, od obala Crnog mora do izvora u Crnoj šumi. Ovaj putopis nadahnut je tom epopejom kroz močvarnu deltu Dunava i evroazijske stepe Ukrajine, ostatke Čaušeskuove Rumunije, preko bugarskih plaža što se rumene u sumrak, Đerdapske klisure u Srbiji, mađarske granice opasane bodljikavom žicom...

 

U prvom delu čitaćete o putu od Beograda do Novog Sada, a o ulasku u Novi Sad čitajte naredne subote... ili posetite Akademsku knjigu i uživajte u putopisima uz Dunav.

Uz Dunav

 

Kako bi se biciklom prešao stari most na Savi, potrebno je ući u lift. Ali valja se tamo nacrtati rano. Pre osam ujutro, savski liftboj Bane ne radi, već svoju noć privodi kraju na drvenoj klupi, sa štapićem sladića u zubima, gunđajući polako, polako, što je lozinka za Vojvodinu. 

 

Reka pak danonoćno teče bez sna, stvarno se možemo zapitati u kojem smeru, jer nema talasa, nema virova pod tamnom senkom  velikog  metalnog luka Starog mosta, zelenkaste i umrtvljene vode već najavljuju Vojvodinu, velik usporen film o jugoslovenskim idilama i pastoralama, još smo u predgrađu Beograda, ali rustična čarolija koju je opisivao Nikola Buvije nije izgubila ništa od svoje privlačnosti, uprkos ratovima i višestrukim bombardovanjima.

 

Ovde istorija nema uticaja na geografiju, ništa se ne menja pod širokim nebom bez oblaka, ništa nije ostalo od Sajmišta, koje je za vreme rata služilo kao koncentracioni logor, jugoslovenska Palata federacije, gde se nalazi više ministarstava, i dalje izgleda jednako pusto, zemunski kejovi nisu se promenili od naše poslednje posete, iste krčme, iste kafane, isti splavovi, isti restorani sa stereotipnim firmama iz jugoslovenske ere, Balkan ekspres, Kod kapetana, Šaran, Dunav bašta, isti labudovi prave bele krugove u vodi, velika siva čaplja poleće uz promukao krik i svojim telom u vidu oborenog Z ostavlja zebrastu šaru na površini reke, kopljasta čaplja sada jedri nad Velikim ratnim ostrvom, pitaj boga zašto su se, kako, kojom ironijom sudbine, te reči mogle spojiti, na Balkanu čak ni ostrva ne uspevaju da izmaknu ratu, oko ovoga su se dugo otimala dva carstva koja su ovde, na ušću dveju reka, povlačila svoju granicu – beogradska vreva nestaje u bledoljubičastim daljinama, možemo reći zbogom poslednjim balkanskim strminama  i  dobar  dan  Mitteleuropi, ali zasada nas iznova čeka stepa, pomislili bismo da smo se vratili na početak, u Ukrajinu, pod široko plavo nebo Istoka, kao da je ova odiseja od dve hiljade kilometara po neutabanim stazama kroz Evropu bila samo dug san od dvadeset četiri dana i dvadeset četiri noći. 

 

Doduše, pre nego što se ponovo nađemo u stepi treba da se popnemo uz kaldrmisane ulice Zemuna, cilj će nam biti neovizantijski zvonik crkve Svetog Dimitrija i strogi vrh kule Gardoš, svetionika reke i državne međe – Zemun je srpsko ime nekadašnjeg pograničnog grada Zemlina, gde se završavalo Austrougarsko carstvo, gde su putnici pristigli sa Orijenta stavljani u karantin u lazaretima, zbog straha od kuge. Kuga više ne hara Orijentom, nećemo biti podvrgnuti tom režimu, nego ćemo uskoro stići u Novi Sad i naposletku odlučiti da tamo provedemo poslednjih četrdeset dana leta, dok ne nastavimo put ka severozapadu.

 

Vlad, koji dobro poznaje tu oblast jer je u njoj živeo dve godine, a sem toga, vodi poreklo iz neprestanih transkontinentalnih seoba srpskog naroda, prepričava mi usput letopise s granice. Da, pred nama je čuvena vojna granica – na nemačkom Militärgrenze, na srpskom Vojna krajina: dugačka tampon-zona koja se pružala sa zapada na istok, od Jadrana do Karpata. Svako jutro zemlje što se niže pod našim gumama bilo je bojno polje, svaki struk pšenice na koji nailazimo uranja koren u zemlju prepunu leševa. Taj deo današnje Srbije uvek je bio pogranični pojas.  

 

Sava je ocrtavala razmeđu Istočnog i Zapadnog rimskog carstva, u ravni Sirmijuma – današnje Sremske Mitrovice, koja je nakratko proizvedena u carsku prestonicu. Godine 395. n. e., na dan velike podele, Beograd, koji smo napustili jutros, našao bi se na istoku Carstva, a Novi Sad, u koji ćemo stići večeras, na zapadu. Vojna krajina uspostavljena je 1541, ubrzo nakon prve opsade Beča i podele Ugarske između cara i sultana: valjalo je ubuduće slamati turske ofanzive i regulisati promet ljudi i robe između zemalja Habzburgovaca i novoosvojenih osmanlijskih oblasti; pravoslavni srpski seljaci, koji nisu želeli da budu u položaju dhimmija na islamskom tlu, pozvani su da se nasele u hrvatskoj i katoličkoj Vojnoj krajini, čime je stvoreno žarište iredentizma koje će četiri veka kasnije postati bure baruta.

Posle austrijske reconquiste krajem XVII veka i potpisivanja mira u Passarowitzu (današnjem Požarevcu) 1718, granica je pomerena do Beograda, a Habzburgovci su sve hrišćanske narode podstakli da se nastanjuju u porečju Dunava; tako su se Švabe na improvizovanim splavovima spustile niz tok reke, a Srbi su se uz njega popeli na zaprežnim kolima; car Leopold I ukazom je dozvolio Srbima da ubuduće biraju sopstvenog ratnog vođu, vojvodu – doslovce onoga koji vodi rat – otud ime koje će kasnije dobiti autonomna pokrajina Vojvodina. Ali Habzburgovci su pogazili obećanje i oblast je postepeno uključena u Carstvo; godine 1881. Militärgrenze je ukinuta carskim ukazom, a celo pogranično područje stavljeno je pod ugarsku upravu, što su Srbi doživeli kao izdaju. 

 

U jesen 2015, kad je razmotao bodljikave žice duž srpsko-mađarske granice i rasporedio vojsku s naređenjem da puca na izbeglice koje pokušaju da prođu, Viktor Orban samo je vaskrsnuo avet vojnih krajina – ali zaboravio je da austrougarska Vojna krajina nikad nije bila hermetički zatvorena, ništa više nego rimski limes: po brdovitim markgrofovijama Carstva operisali su hrvatski i crnogorski uskoci, srpski i rumunski hajduci dragi Panaitu Istratiju, dunavski šajkaši, prebezi, pirati i plaćenici, oni su tvorili narod za sebe i opčinjavali tolike francuske romantičarske pisce, od Žorž Sand do Merimea, preko Nodijea, Nervala i Lamartina, koji su ih opisivali kao živopisne pustolove, drumske razbojnike, pljačkaše što se ne boje ni boga ni ljudi.

 

I mi smo, kaže Vlad, hajduci na biciklima, budući da svakih pet dana prelazimo neku granicu. Vlad gaji čudnovatu ljubav prema ljudima iz pograničnih područja – Znaš, kaže mi dok ostavljamo iza sebe Zemun, mojim telom prolaze granice, rođen sam u Kijevu, rastao  u Odesi, Bukureštu i Bakuu, živeo u Parizu, Strazburu i Novom  Sadu, preci su mi Srbi, Rusi, Ukrajinci, Tatari, možda čak imam nemačke krvi, a sad se osećam kao stopostotan Francuz, usvojio sam francuski jezik i dobro mi je tako. 

Uz te reči prolazimo kroz selo označeno žutom tablom na kojoj vidimo pet zvaničnih jezika Autonomne pokrajine Vojvodine (srpski, mađarski, slovački, rusinski i rumunski), starci što razglabaju  pod lipom već govore na mađarskom, na preko trista pedeset kilometara vazdušnom linijom od Budimpešte – nešto dalje, Cigani pognuti nad zasadima duvana pevaju iz sveg glasa na svom zaboravljenom jeziku, mi zavijamo nadesno i zapućujemo se kroz voćnjake i požnjevena polja stazom zaraslom u visoku travu – sada pratimo veliku krivinu koju  Dunav opisuje kroz Vojvodinu, ali ne vidimo njegove vode sklupčane ispod aluvijalne terase, reka je nataložila ogromne količine sedimenata, čini se kao da se tlo izdiglo, ocrtavši lepu zlaćanu i zelenu dinu gde zajedno žive žito i vinova loza, kukuruz i suncokret, zahvaljujući mapi znamo da reka ovde preseca tok Tise, tajanstvene pritoke što se skriva tamo, u daljini, u podnožju ljubičastoplave padine Titelskog brega.

 

Penjemo se ka vrhu nasipa kako bismo malo dobili na visini, ali pritoka se i dalje krije, trebalo bi da se nađemo u sportskom aviončiću čije drndanje čujemo gore, na nebu, da bismo videli hitre, plave vode Dunava i zelene, spore vode Tise kako se mirišu, udvaraju, izbegavaju i skrivaju jedne od drugih da bi se naposletku sparile – Tisa, koja rasprostire svoje meandre na preko hiljadu kilometara, najduža je pritoka Dunava, dolazi iz Ukrajine, kao i mi, izvire u Karpatima, ucrtava granicu s Rumunijom, navodnjava Maramureš, vijuga sa severa na jug kroz mađarsku "pustu", da bi se ovde predala proždrljivoj reci koja je odavno privlači u mreže svoje široke ravnice, Tisa je prava pravcata mađarska reka, reka koju pelješe tragači za zlatom i opevaju pesnici – početkom leta išli smo da se kupamo u njenim zelenkastim i zamamnim vodama, skakali smo s drvenog pontona što spaja njene blatne obale i plivali s jedne na drugu, ponekad su barski ljutići tkali tepih na površini vode, pa smo morali plivati na čudnovat način,  razmičući  rukama  drvenasto  bilje što nam se kačilo za ramena, Vlad mi je uvek govorio da dođem u proleće, kako bih nad rekom video "cvetanje" vilinih konjica čiji život traje jedan dan, milijarde imaga što izlaze iz lutaka i pare se nekoliko sekundi u komešavom oblaku koji znači život – jednom ću možda doći u to doba, ali u međuvremenu Vlad i ja stižemo do spomenika Slankamenskoj bici.

 

Na četiri slonovske noge stoji obelisk visok šesnaest metara. Podignut po nalogu mađarskih vlasti – ne zaboravimo da je Vojvodina do 1919. bila mađarsko tlo – kako bi se obeležila dvestota godišnjica bitke, spomenik nosi simbol austrijske reconquiste: krst što krši polumesec. Hvalospev hrabrim ratnicima palim na bojnom polju, s potpisom Jovana Jovanovića Zmaja, srpskog nacionalnog pesnika, urezan je u kamen. Devetnaestog avgusta 1691. odigrala se tu, na bregu, jedna od poslednjih bitaka u neprestanim austrijsko-turskim ratovima, pričaju nam table postavljene oko spomenika. Carska vojska od 55.000 ljudi, pod zapovedništvom markgrofa Ludviga Vilhelma Badenskog, uz podršku 10.000 pripadnika srpske milicije, izborila se sa sultanovom vojskom, koja je brojala više od 100.000 ljudi, predvođenih velikim vezirom Mustafa-pašom Ćuprilićem. 

 

Tog dana je osmanlijska armija, nakon što je kod Beograda prešla Savu, okupila svoje snage u Zemunu. Glavnina austrijskog kontingenta, smeštenog blizu Petrovaradina, uputila se ka zidinama Zemuna, ali je morala da se povuče pred nadmoćnim turskim snagama. Tad je veliki vezir stao da goni hrišćane, odsekao ih je od njihove baze i rasporedio vojsku u Slankamenu – konjica u sredini, pešadija levo, artiljerija desno. Oko podneva je markgrof krenuo u napad, koji su turska pešadija i artiljerija odbile. Austrijanci su se grupisali, ponovo jurnuli, i veliki vezir je ubijen u protivnapadu. Vođina smrt pomela je Turke, pa su se u panici povukli ka Beogradu.

 

Prekidamo promišljanja o ratovanju. Vreme je da ubacimo u petu ako hoćemo na vreme da stignemo na sastanak dogovoren s našim prijateljima iz Novog Sada. Zato se zalećemo s vrha staze što se spušta padinom između vinovih loza i suncokreta, vozimo ravnicom u punoj brzini, kao vetar prolazimo kroz sela, sve jednaka, tipična vojvođanska - niske kućice, u belo okrečeni zidovi koji se ljušte i puštaju da se probije žuti ćerpič, nahereni krovovi s krljuštastim crepovima čija se valovita senka pruža po zidovima, cigleni dimnjaci fantastičnih oblika, barokni zabati koji kao da poigravaju u vetru, brzini i svetlosti, pa volute ocrtavaju talase što uzleću ka nebu. 

 

Uletevši kao neki divljaci u poslednje selo u nizu, krećemo na nov težak uspon, odakle se pruža lep pogled na plavičaste zamagljene obronke Fruške gore, nekadašnje Franačke planine koja je za Srbe postala sveto brdo, često smo na tom izdvojenom uzvišenju uteklom od balkanskog masiva pešačili pod velikim bukvama i zadubljivali se u misli pred neverovatnim freskama u manastirima – našavši u XVII veku utočište u skrivenim uvalama ostrvskog brega čije ime potiče od franačkog kraljevstva Karla Velikog, neki neznani monasi, koji su se vratili iz Španije, Grčke i Italije, iz Konstantinopolja i Jerusalima, ostvarivali su spoj Istoka i Zapada, italijanske renesanse i velike vizantijske umetnosti. Tri veka kasnije, sveto brdo poslužiće kao utočište partizanima tokom borbe protiv ustaškog režima.

 

Sad se put ponovo spušta strminom ka dolini, zveketav zvuk kaldrme pod gumama pokazuje nam da stižemo u grad, već smo u Sremskim Karlovcima, gde u jednom kafiću pronalazimo Franka i Ivu, uz koje je, kao i uvek, njihova pudlica ljubimica Zipo. Grad je u evropskim hronikama ostao čuven pod imenom Karlovic, priča nam Iva, tu je 1699. potpisan mirovni ugovor koji je učinio kraj neprestanim ratovima između dva suparnička carstva što su se svađala na obalama Dunava. Danas varošica životari u prašini, udaljena od obale, na bregu zasađenom vinovom lozom, s crkvama i palatama za nju prevelikim, i ostavlja utisak propale prestonice – Karlovic, gde se 1848. okupila velika srpska skupština, mogao je postati, ako ne prestonica zemlje, a ono bar glavni grad Autonomne pokrajine Vojvodine, nastavlja Iva, ali ga je istisnuo Novi Sad, nov grad koji je jednog lepog dana iskrsnuo iz dunavskih močvara, a na mapama će se pojaviti tek sredinom XVIII veka, pod imenom Neusatz oder Raitzen Stat, doslovce nova rečenica ili grad Rašana, kako su nekad zvali Srbe.

***

 

Emanuel Ruben rođen je u Lionu. Diplomirao je geografiju na lionskoj Ecole normale superieure, a potom je nastavio školovanje na Nacionalnom institutu za istočne jezike i civilizacije u Parizu. Prvi roman, Halte a Yalta, objavio je 2010. godine. Njegov treći roman, Snežna linija (Akademska knjiga, 2017) našao se 2014. godine u izboru za prestižnu nagradu "Gonkur". Ruben je više godina boravio u zemljama Evrope, kako zapadne tako i istočne, pa je tako proveo i godinu dana u Novom Sadu. Kao strastveni ljubitelj biciklizma, prokrstario je biciklom Evropu, crpeći nadahnuće za svoja književna ostvarenja. Jedan od njegovih najvećih poduhvata bila je vožnja uz tok Dunava, od Crnog mora do Crne šume, a dnevnik s tog putovanja upravo predstavlja knjiga Uz Dunav, za koju je dobio nagrade "Nikola Buvije" (2019), "Amerigo Vespuči" (2019), Veliku nagradu "Sport i književnost" (2019) i Nagradu "Amik" Francuske akademije (2020). 

 

Knjigu "Uz Dunav" možete da pronađete na sajtu Akademske knjige.