Mapa sveta će izgledati drugačije nakon rata u Ukrajini

Slika koju već decenijama imamo o svetu oko nas uskoro će biti muzejska; sukob u Ukrajini sve će temeljito promeniti. Nije reč o jednom od uobičajenih ratova kakvih širom globusa u svakom trenutku ima i po tridesetak.

Stepa između Evrope i Rusije suviše je značajna za obe strane i svaka promena reflektuje se i na susede i šire. Borbe i razaranja se događaju bezmalo u centru razvijenog sveta, tamo gde od Drugog svetskog rata, ako se izuzme lokalizovani militarij u bivšoj Jugoslaviji, sukoba nije bilo.

Nesreća Ukrajine je upravo u tome što se našla u fokusu interesovanja najjačih. I to u vreme kada veliki menjaju intezitet i forme međusobnih odnosa. Takve promene nikada ne prolaze bez spora i destrukcije, pri čemu posebno loše prolaze mali i siromašni, nemoćni da izbegnu bes najvećih i najmoćnijih.

Američki politički strateg Zbignjev Bžežinski je još šezdesetih godina upravo Ukrajinu video kao ključnu teritoriju za dalje širenje uticaja i moći Sjedinjenih Američkih Država. Podsetimo se, bilo je to vreme u kome je nekadašnji Sovjetski Savez izgledao vojno moćan, a Ukrajina bila njegova najrazvijenija republika. Hladni rat je ulazio u najžešću fazu, dok su Amerikanci zapreteli nuklearnim oružjem u slučaju da Moskva rakete locira na Kubu.

Sa pozicije savetnika predsednika Džona Kenedija, Bžežinski je, univertzitetski profesor politikoloških nauka, kreirao politiku najmoćnije države sveta, po mnogima jedine pobednice Drugog svetskog rata.

Učitelj Medlin Olbrajt

Tri i po decenije kasnije, 1997. godine, u knjizi Velika partija šaha objavio je viđenja koja su i danas neka vrsta uputstva američkoj strategiji. Iste godine pojavljuje se i članak Geostrategija Evroazije u kome Rusiji predlaže da se preobrazi u konfederaciju tri dela, Evropske Rusije, Sibira i Dalekog istoka. Kao penzioner mogao je stanovišta da iskazuje otvorenije i u brutalnijoj formi nego kao aktivan, mada običnom svetu gotovo nevidljiv, diplomata.

Svakako je činjenica da je Bžežinski rođen i vaspitavan u poljskoj diplomatskoj porodici uticala na razvoj i stavove mladića, posebno nakon što mu je otac, posle dolaska komunista na vlast u matičnoj zemlji, ostao u Kanadi, gde je službovao. Mladi Zbignjev je brzo otišao na studije u SAD, nastavio da živi i izgradio impresivnu profesorsku i diplomatsku karijeru.

Jedna od poznatijih studentkinja sa njegove katedre je Medlin Olbrajt, državna sekretarka SAD u vreme kada je NATO pakt bombardovao Srbiju.

Tri preduslova američke moći

Zbignjev ističe da je Evroazija najveći kontinent na kome živi tri četvrtine stanovništva, odakle se crpi tri četvrtine sirovina i energenata, a koji stvara 70 odsto svetskog bruto proizvoda. Stoga za Ameriku smatra kljčnim kako će, nakon što je posle Drugog svetskog rata uticajem postala dominantna, upravljati ovim prostorom. Smatra da je za dalje širenje uticaja SAD neophodno obezbediti tri preduslova.

Prisutnost SAD na Zapadu, pod kojim podrazumeva veći deo Evrope, mora biti znatno veća nego bilo koje druge velesile, dok je za južni deo Evroazije bitno da ne bude pod dominacijom niti jedne veće zemlje pojedinačno, niti bilo koje grupacije. Na Istoku Evroazije ne sme se dopustiti da se dve najveće sile, Rusija i Kina, ikada približe do formiranja čvršćeg saveza. Samo u slučaju da se ispune sva tri preduslova može se nastaviti širenje i snaženje američke dominacije.

Bžežinski tri države smatra značajnim u Evropi - Nemačku, Francusku i Rusiju. Prve dve vidi kao nosioce razvoja celog kontinenta, dok bi Rusiju trebalo što više izolovati i oslabiti.

Iz današnje perspektive uočava se da je poprilično potcenio Kinu smatrajući da nikada neće dostići svetski značajan razvojni nivo, te Rusiju stoga, ali i zbog ideoloških predrasuda, uvek smatra glavnim i najvećim američkim protivnikom. Ukrajinu, što zbog prirodnih bogatstava, što zbog izlaska na Crno more, smatra ključnim za političku ali i ekonomsku poziciju Rusije. Sa Ukrajinom Rusija je evroazijska veleseila, bez Ukrajine je odbačena na istok i posve izolovana.

Ograničeno širenje NATO pakta

Viđenje Bžežinskog je i danas kamen temeljac američke političke strategije, tim pre što je slično stanovište ispoljio i Džordž Kenan, drugi veliki kreator američke spoljnje politike i tvorac strategije Hladnog reta. Među najpoznatijim sledenicima viđenja Bžežinskog svakako je i Henri Kisindžer, ministar spoljnih poslova SAD u dva mandata, potom izuzetno uticajni savetnik.

Odnos prema svakoj evroazijskoj državi SAD formiraju tako da se primeri osnovnom pravcu, što većoj prisutnosti unutar Zapada i što intezivnijem širenju na ostale teritorije najvećeg kontinenta. Sve ostalo je od sekundarnog značaja i može se samo privremeno, sticajem okolnosti, naći u žiži američke politike.

Bžežinski daje na značaju NATO paktu, videći alijansu kao neophodnu, mada ne primarnu, pratilju politike najjače države. Zalagao se za ograničeno širenje saveza, ceneći da bi bivše zemlje Varšavskog pakta vremenom mogle postati članice, ali je bio skeptičan prema eventualnom članstvu država nastalih raspadom SSSR. Još izrazitiji protivnici ulasku istočnih evropskih država, posebno Gruzije ili Ukrajine, u moćni militarni savez su i Kenan i Kisindžer.

Rusija je suviše bogata

Kada se na početku drugog mandata bivši predsednik SAD Bil Klinton definitivno odlučio za širenje alijanse na istok, Kenan piše predsedniku da je to "greška sa mogućim katastrofalnim posledicama". Ukrajina je suviše blizu Rusije, sa izuzetno isprepletenim međusobnim odnosima, i svrstavanje u vojni savez je iritirajuće po najvećeg američkog protivnika, ali sa kojim Amerikanci ne žele nikada da zarate. Takav stav, pak, podrazumeva, uočava Kenan, da se ne čine potezi koji žestoko pogađaju drugu stranu.

No, nadobudni Klinton se ne obazire, te 1997. godine poziva Poljsku, Češku i Mađarsku da pristupe vojnom savezu, što je i učinjeno godinu i po dana kasnije, mesec, dva pre bombardovanja Srbije. Istovremeno, sekretar za spoljnu politiku Medlin Olbrajt izjavljuje kako je nepravedno da se Rusija prostire na tako velikoj teritoriji, te time i raspolaže izuzetno velikim resursima.

Uravo su ruski resursi, pre svega energenti i minerali, u središtu pažnje SAD. Aktuelna dešavanja su i započela remećenjem raširene evropsko-ruske saradnje na energetskom planu. Kako bi plasirala sopstvene viškove gasa, nastalih primenom ekološki sporne metode, SAD su procenile da im je potrebno evropsko tržište, na kome je, pak, Rusija suverena.

Evropa 40 odsto potrebnog gasa, 30 odsto nafte, gotovo 50 odsto uglja, ali i velike količine metala značajnih za najsloženije tehnologije, poput titanijuma, uranijuma, neona, paladijuma, rubidijuma i aluminijuma, nabavlja u Rusiji, pri čemu izvoz u Evropu povremeno iznosio i 70 odsto ukupnog ruskog inoplasmana.

Prekid dotoka gasa

Amerikanci su, međutim, procenili da je uzajamnost interesa prevelika i zasmetala im je. Počela su da "rovare", Ukrajina kao države preko koje prolaze najveći gasovod i naftovod poslužila je kao tačka u kojoj je započeto razbijanje sardanje dva međusobno idealna partnera, od kojih je jedan izraziti izvoznik, drugi uvoznik gotovo svih energenata.

Prvi ozbiljniji incident bio je desetodnevni prekid dotoka gasa januara 2008. godine. U to vreme gasovodom kroz Ukrajinu je Evropi slato i do 100.000 kubika gasa, dok je sama Ukrajina naručivala i po 42.000 kubika. Previše za Ukrajinu, ali tamošnji oligarsi su od Rusije leti ugovarali kupovinu po nižim cenama, potom viškove prodavali po skupljim, zimskim cenama.

No, tržište je te zime pokazalo ćudi i u Evropi nije bilo potreba za većim zimskim količinama ovog energenta. Izostale su porudžbine od ugarskih trgovaca, a ovi su došli u situaciju da su Rusima prestali plaćati nadoknadu. Gasprom je reagovao tako što je prvo umanjio, potom i prekinuo isporuku gasa za Ukrajinu. Naravno, u celosti je nastavio sa isporukom evropskog gasa, ali su Ukrajinci počeli da sebi preusmeravaju znatan deo evropskih količina.

Međutim, Evropljani su, bez ikakovog osnova, ljutnju i krivicu locirali prema Gaspromu. Danas je vidljivo da takva reakcija, ne samo što je bila početna tačka kasnije rastućih nedaća u međusobnoj trgovini, već nije bila ni slučajna.

Budućnost koja nastaje

To je bio prvi jasniji signal da dolazi do promena, Rusi se reagovali izgradnjom dva gasovoda severom i jednog manjeg južnim delom Evrope. No, nedaće su učestalile, a kada su se prenele i na širi političko-ekonomski teren, druga reakcija Rusije bila je učestalije oslanjanje na istok i umanjenje trgovine sa Evropom.

Tako je godine 2013. Ruska razmena sa Evropom iznosila 440, sa Kinom tek 38 milijardi evra. Prošle godine sa Evropom je razmenjeno roba i usluga vrednih 250, sa Kinom 147 milijardi. Promena je više nego upadljiva.

Završetak rata u Ukrajini neće biti i završetak teških odnosa među najjačima. Raspada se energetska saradnja Evrope i Rusije i ta kolosalna promena će u vremenu koje dolazi oblikovati odnose između najmoćnojih na sasvim drugačiji način od donedavno aktuelnih. Malima preostaje da što bolje sagledaju i uklope se u globalnu budućnost koja nastaje.

Pročitaj još

Izvoznici najviše pogođeni zbog rata u Ukrajini, "pripremiti privrednike za ono što dolazi"

Bugarska najavila da odustaje od ruskog gasa - ima li Srbija razloga za brigu

Supermarketi u Belgiji "preventivno" ograničili kupovinu ulja, brašna i konzervi