Piše Emanuel Ruben: Đir bajsom uz Dunav

Uz dozvolu izdavačke kuće Akademske knjige, 021.rs donosi vam odlomak iz ovog uzbudljivog i nagrađivanog dela.

 

U biciklističkoj odiseji kroz Evropu koju nose struje, duž Dunava i njegovog čudesnog priobalja, Emanuel Ruben stvara snažnu i opipljivu sliku evropskog mozaika. U leto 2016, Ruben kreće s jednim prijateljem biciklom kroz Evropu. Za četrdeset osam dana popeće se uz tok Dunava, od obala Crnog mora do izvora u Crnoj šumi. Ovaj putopis nadahnut je tom epopejom kroz močvarnu deltu Dunava i evroazijske stepe Ukrajine, ostatke Čaušeskuove Rumunije, preko bugarskih plaža što se rumene u sumrak, Đerdapske klisure u Srbiji, mađarske granice opasane bodljikavom žicom...

Uz Novi Sad

 

S Frankom, Ivom i Zipom, koji trčkara za nama s njuškom uz tlo njušeći svaki ugao i obeležavajući teritoriju kod svakog kolskog prolaza, hodamo kaldrmisanim uličicama starog grada oronulih fasada – dvadeset četvrta etapa putovanja razvlači se u letnjem, starovremskom vojvođanskom mrtvilu; sad je sve spokojno i sporo, napustila nas je opijenost brzinom, Frank i Iva pridružili su nam se na biciklima, sa žutom pudlom koju vukljaju u korpi, opušteno vozimo po aluvijalnom nanosu držeći se tik uz Dunav, predeo je tipičan za panonsku ravnicu, u prvom planu žuta divlja trava, ispod nasipa veliko kopneno-vodeno prostranstvo gde se mešaju sve nijanse zelenog i smeđeg, močvare prekrivene sočivicom, plutajućom mekčinom i lokvanjima, ostrvca svetlucave site, trščaci s crvenkastim metlicama, mrtvaje istačkane panjevima i deblima uhvaćenim u zamku; nešto dalje, čupave svetlucave rese pepeljastih vrba posutih belim mrljama u vidu belih čaplji; u pozadini, peruške topola trepere na vetru – Iva nam s leve strane pokazuje nekadašnje bojište kod Petrovaradina i crkvu podignutu u slavu poslednje pobede krsta nad polumesecom, i priča nam legendu koja kaže da je u noći 5. avgusta 1716. palo nekoliko snežnih pahulja, dobri stari lažov Minhauzen nije se tog dana borio uz Austrijance, ali što da ne, verovatno je bilo neobičnih klimatskih pojava u tom malom ledenom dobu; u svakom slučaju, legenda kaže da je princ Eugen u pomenutoj pojavi video znak od Bogorodice, pa je preduzeo iznenadan napad na skočanjene Turke, rokajući ih na spavanju. Turci su u povlačenju ostavili tešku artiljeriju i vojnu blagajnu. A veliki vezir, teško ranjen, umro je nekoliko dana kasnije u Beogradu.

 

Pod svojom kulom nalik štangli nugata, pred nama se, evo, konačno pomalja poslednja stanica putovanja: posredi je Petrovaradinska tvrđava, smeštena sučelice gradu Novom Sadu, na vrhu stene, i često nazivana dunavski Gibraltar, ali večeras, dok vozimo po kejovima, ja pomišljam na toledski Alkazar sa El Grekove slike, verovatno zbog kastiljanskih boja kakve u smiraj dana poprimaju zidovi, krovovi i bedemi, sve je žuto kao žumance ili crveno kao krv, sunce boje kajsije spušta se iza plavičastih titraja Fruške gore, Dunav je mnogo širi od Tahoa, ali ovde se naglo propinje i steže, spotičući se o škriljaste zidove ove predstraže Balkana. 

Crveno-plavo-bela vojvođanska zastava s tri zlatne zvezde leprša na najvišem bastionu pored transparenta s nazivom čuvenog rok festivala EXIT – Iva nam predstavlja istoriju svog grada, rođena je u Petrovaradinu, u hrvatskoj porodici, i dalje živi na porodičnom imanju, Petrovaradin je nekad bio staro hrvatsko selo, koje se na mapama pominjalo pod imenom Croaten Dorf, svi su u gradu dobro znali za naše poreklo, a ipak nismo nikad doživeli ni najmanju  uvredu, kaže ona, čak ni za vreme rata, opsade Vukovara i ekonomskih sankcija, bili smo Jugosloveni poput ostalih, Vojvodina je uvek bila najtolerantnija oblast u zemlji.

 

Petrovaradin, priča nam Iva, na mađarskom znači kameni grad, podignut je oko cistercitske opatije koju su francuski monasi sagradili u 13. veku na mestu jednog rimskog castruma – taj položaj je izabran jer se lako brani: tu, u podnožju Fruške gore, izlokana stena uzdiže se vertikalno i tvori  prirodni rt kao zaštitu od napadača, pa ipak, grad su 1526. osvojili Turci, a 1687. preoteli Austrijanci, često se govori da su Francuzi iscrtali planove današnje citadele, najstariji zapis pominje ime markiza Sebastijana Vobana, a markiz zapravo nikad nije kročio tu, arhitekte su verovatno bile austrijske ili italijanske, a među njima se našao veliki geograf Luiđi Ferdinando Marsilji, autor prve, šestotomne dunavske enciklopedije, Danubius pannonico-mysicus, observationibus geographicis, astronomicis, hydrographicis, historicis, physicis perlustratus et in sex tomos digestus, objavljene 1726. u Hagu.

 

Tvrđava čiju su izgradnju dovršili ratni zarobljenici, 1780. godine, mogla je da izdrži jednogodišnju opsadu zahvaljujući stalnom garnizonu od 4.000 vojnika i podzemnim prolazima od šesnaest kilometara, ali nikad nije poslužila za odbranu Novog Sada i Carstva od Turaka. Ironijom sudbine, jedini put kad je zaista nečemu poslužila, grad je sravnjen sa zemljom, a carska vojska raskomadana – bilo je to 1849, nedugo posle revolucije u Ugarskoj, mađarski vojnici pobunjeni protiv cara zabarikadirali su se iza zidina, Franc Jozef je poslao barona Josipa Jelačića, hrvatskog generala koji mu je ostao veran, da napadne Petrovaradin s jedinicom srpskih i hrvatskih vojnika pod svojim zapovedništvom, Mađari su uzvratili topovskom paljbom, u nekoliko časova zbrisano je s mape 2.000 kuća od 2.800 koliko ih je bilo u gradu, priča se da je 14.000 civila izgubilo život od mađarskih granata, i mogu vam reći, nastavlja Iva, kada su vek i po kasnije, u martu 1999, Novosađani saznali da će ponovo biti bombardovani, da će avioni NATO poletati iz mađarskih vojnih baza – Mađarska je taman ušla u NATO – uspomena na bombardovanje iz 1849. iskrsla je u kolektivnom sećanju.

 

Ovog puta, najveće žrtve bile su Cigani iz četvrti Šangaj, tamo, na severnoj obali – kad bombardujete zemlju s Himalaja, ljuti se Iva, brljotine su neminovne, sa 16.000 stopa od tla ne vidite crne tačkice koje su u stvari civili, brkate romski tabor i naftnu rafineriju. Tih dana marta 1999. tvrđava nije mogla da odbrani grad i zemlju: avioni NATO – koji su vodili prve vojne operacije od potpisivanja Severnoatlantskog pakta 1949. godine – bili su nevidljivi, nedodirljivi, neprimetni, američki general Vesli Klark, koji je iz VŠ u Briselu vodio taj rat iz ptičje perspektive, želeo je da prikaže čovečanstvu uzorno lice jednog rata s nula poginulih, nula poginulih Amerikanaca, ali hiljadama poginulih Srba i Kosovara, civila i vojnika. Hiljadama poginulih i nepopravljivom ekološkom štetom: za 78 dana bombardovanja, 37.000 bombi i raketa sa 11 tona osiromašenog uranijuma sručilo se na obale Dunava; usled uništenja fabrika i rafinerija u Novom Sadu i Pančevu, rekom se raširilo 7.000 tona nafte, 2.000 tone vinil-hlorida, 200 do 300 tona amonijaka, nitrata, fosfata i kalijum-hlorida, osam tona žive; u jednom izveštaju US Air Forcea tad je objavljeno: "Vazdušni rat protiv Srbije pružio je avijatičarima pogled u budućnost."

 

I dalje vozimo kejovima, s desne strane nam ostaje splet zarđalih nosača što bedno leže u vodama boje krvi, brodovi-bageri rade punom parom kako bi izvadili iz blata kostur železničkog mosta srušenog bombama u operaciji Noble Anvil, kao i tri ostala novosadska mosta, a novi most, koji još nije gotov i njegovo otvaranje, isprva predviđeno za 2015, stalno se odlaže, povezivaće dvostrukim metalnim lukom dve obale Dunava i simbolizovaće otvaranje zemlje koja je zvanični kandidat za pridruživanje briselskom klubu. 

 

Sada se penjemo strmim stazama jurišajući na tvrđavu, razglavljena kaldrma dere nam gume i primorava nas da siđemo s bajseva. Nastavljamo uspon pešice. Iva nam opisuje složen sistem fortifikacija. Na prvom nivou čine ga dve dvanaestokrake zvezde s tri reda protivopkopa sa zemljanim nasipima, šancima i ciglenim zidinama naslonjenim na strmu obalu. Plan donjeg grada predstavlja šahovsku tablu, u njemu  su crkva, krčme, pivnice, trgovine i vojna bolnica gde su se vršile amputacije vojnicima ranjenim 1991. u opsadi Vukovara. 

 

Na drugom nivou, do kojeg stižemo prošavši kroz baroknu kapiju, nalaze se gornji grad i njegova četiri bastiona sa imenima careva i žutim zidovima – tu je, otkriva nam Iva, Josip Broz, budući Tito, zatočen zbog izdaje i pacifističke propagande 1915. godine, kad još nije nosio belu odeždu jugoslovenskog maršala nego feldgrau uniformu austrijskih vojnika, bečka Kakanija morala je da saseče pobune koje su tinjale u njenoj šarolikoj armiji, pa je tvrđavu pretvorila u vojni zatvor za buntovne prašinare i unutrašnje neprijatelje, Srbe, Hrvate i Slovence koji više nisu hteli da se ubijaju između sebe zarad zulufa Franca Jozefa.

 

S vidikovca iznad Dunava i grada Novog Sada, tvrđava što uranja u sumrak oblikom podseća na dva kristala leda uglavljena  u  mrežu svojih iglica i dendrita, vazduh je svežiji, noć pada naglo, reka blista na mesečini i vrvi od svetala sa šlepova i brodova za rasuti teret, razaznaje se nešto svetliji trag koji oni ostavljaju iza sebe u velikoj ljubičastoj bujici balkanske noći, Frank se nalaktio na zidić i opisuje nam kako se Dunav zaledio prethodne zime, poslednjih dana januara živa u termometru pala je na –27 °C – propustili ste neviđenu scenu, prijatelji, počelo je s belim kockicama koje su prolazile neverovatnom brzinom, kao na ubrzanom filmu, onda su kockice poplavele, uvećale se, malecki ledeni bregovi sudarali su se, prevrtali, rasprskavali, nasukavali uz stubove mosta, koji su vraćali odjek njihovog zlokobnog cviljenja, Frank nam na svom tabletu pokazuje video snimljen u tim danima  potpunog zamrzavanja, onaj ko je stajao na mostu imao je utisak da ide kroz ledenu ploču na ledolomcu na putu ka Severnom polu, ali nije mogao dugo ostati nepomičan, zbog sibirske mećave što je probijala kosti – ko nije video zaleđen Dunav, nastavlja Frank, ko nije čuo praskove leda koji puca, zna ga samo polovično, jer je brzina struje što nosi led kad se stvara ledeni čep tolika da konačno ukapiraš kakvoj si prirodnoj sili poverio život, kakav je titan oblikovao ove predele, posle petnaest dana tog mimohoda haotičnih oblika reka se preobrazila u dugu neprozirnu traku načičkanu džinovskim kičmenim stubovima i kutnjacima, u dug plavičast, sedefast lednik od izvora do ušća, autobusi više nisu saobraćali, taksisti  više nisu išli mostovima pošto su ih zakrčili smetovi, mogli smo tu snežnu liniju da prelazimo pešice, ali nas je zadržavala neka glupava frka, kao da smo se plašili da ćemo prkositi nekoj zabrani, kao da je Dunav, koji, naizgled nepomičan, u tajnosti nastavlja da potkopava, postao neprelazna granica, tako da leva i desna obala više nisu povezane, ljudi su ostajali kod kuće, nisu izlazili, nisu napuštali svoj kraj grada, baš kao za vreme bombardovanja.

 

Kasno je. Iva predlaže da krenemo. Spavaćemo u njihovoj kući. Na povratku, u balkanskoj noći, reči, slike, epohe mešaju mi se u mozgu, bombardovanja iz 1848. i 1999, snežne pahulje princa Eugena i kristali leda s citadele, praskovi pucanja leda i eksplozije granata – da, na trenutak žalim što nisam video Dunav kako se zamrzava, pitam se ponekad šta me to opčinjava u ledu, kad se zna da hladnoća ubija, da su te zime stotine izbeglica izgubile život na kapijama tvrđave Evrope, takva bolesna naklonost prema severu jeste naklonost onoga ko voli sezonu ušuškanosti, naklonost onoga ko se raduje dolasku zime jer napolju živi malo ili nimalo i izlazi ubundan u zimsku jaknu, s kapom, rukavicama, pa mu zima nikad nije neprijatelj – mi Evropljani sa zapada zaboravili smo da hladnoća seče pete i članke na prstima, da led zarobljava tela i bljuje ih kad se otapa.

 

Graju u mom mozgu ubrzo zaglušuje lavež. Kako prolazimo, tako svi psi iz okoline navaljuju na ograde, jer Zipo i dalje trčkara za nama i razdražuje ih obeležavajući teritoriju. Njihovo kevtanje čuje se naizmenično kao jeka, čitav koncert od av-av objavljuje naš povratak u gnezdo – tek što se kapija imanja odškrinula, druga dva džukca skaču na nas mlateći repovima, Bleki i Marko njuše naše bakandže, ližu nam listove, pipkaju nam butine, a onda prolazi jedna bela mačka, Tito, napada je crna mačka, Franjo, tri petla se kolju u vrtlogu perja, jedan golub poleće, zečica hvata maglu, guske lepeću krilima budeći celo zadnje dvorište, desetine kokošaka i pilića kokodaču u noći, koza vreči i vrti se ukrug oko svog kočića.

 

– Dobro došli u Nojevu barku! – uzvikuje Frank bacajući slamnati šešir na sto na terasi.

Iva je spremila kuglof, vadi ga iz kalupa pred nama. Frank donosi četiri flaše rakije i otvara ih odsečnim pokretom:

– Popijte ovo, prijatelji, da skrenete misli s Dunava!

Bezbojna tečnost puni naše čašice. Čista je kao izvorska voda i mi- riše kao voćnjak. Vlad i Frank piju naiskap jednu, drugu, treću čašicu.

 

– Ostanite ovde, prijatelji, ne idite dalje! – nastavlja Frank gladeći se po jarećoj bradici – na drugoj strani nema šta da se vidi, izvor Dunava je ovde, boemski život je ovde! Kod Švaba će kuglof imati isti ukus, radža će biti lošija, ali će vas koštati triput skuplje, na kraju će vam naplatiti i vazduh oko vas, reka i nebo biće manje plavi, ovde, barem, kad zima prođe, ostatak godine imamo sunca i dani lete sporije, jer ljudi ne provode vreme jureći za njim. Ja već deset godina vodim miran život i nameravam tako da nastavim, nema šanse da se vratim u Francusku i da kružim skuterom po obilaznici, život je duga mirna reka upravo ovde, u Vojvodini!

 

Uz te reči obilazimo povrtnjak i upoznajemo stanovnike Nojeve barke. Potom veče protiče u sabijanju još čašica i pričanju naših zgoda i nezgoda. Na kraju nas Frank i Iva odvode u severno krilo imanja. Uprkos jari, zidovi okrečeni u belo zadržali su prolećnu svežinu. U dnu hodnika čeka me mali radni sto kod prozora s pogledom na Dunav. Frank me odvodi do njega i spušta moje bisage u ugao prostorije:

– Slobodno ostani ovde celo leto, ako hoćeš. Tako ćeš moći da završiš roman.

***

 

Emanuel Ruben rođen je u Lionu. Diplomirao je geografiju na lionskoj Ecole normale superieure, a potom je nastavio školovanje na Nacionalnom institutu za istočne jezike i civilizacije u Parizu. Prvi roman, Halte a Yalta, objavio je 2010. godine. Njegov treći roman, Snežna linija (Akademska knjiga, 2017) našao se 2014. godine u izboru za prestižnu nagradu "Gonkur". Ruben je više godina boravio u zemljama Evrope, kako zapadne tako i istočne, pa je tako proveo i godinu dana u Novom Sadu. Kao strastveni ljubitelj biciklizma, prokrstario je biciklom Evropu, crpeći nadahnuće za svoja književna ostvarenja. Jedan od njegovih najvećih poduhvata bila je vožnja uz tok Dunava, od Crnog mora do Crne šume, a dnevnik s tog putovanja upravo predstavlja knjiga Uz Dunav, za koju je dobio nagrade "Nikola Buvije" (2019), "Amerigo Vespuči" (2019), Veliku nagradu "Sport i književnost" (2019) i Nagradu "Amik" Francuske akademije (2020). 

 

Knjigu "Uz Dunav" možete da pronađete na sajtu Akademske knjige.