Piše Džozef E. Stiglic: Narod, vlast i profit

Autor: Džozef E. Stiglic

Info

02.04.2022.

09:30 > 19:20

"Ne žele svi kapitalizam na američki način, sa njegovom korporativnom silom i nejednakošću", piše ekonomista i nobelovac Džozef E. Stiglic u knjizi "Narod, vlast i profit".

Piše Džozef E. Stiglic: Narod, vlast i profit

Foto: 021.rs (ilustracija)

Knjigu je u prevodu na srpski jezik objavila Akademska knjiga, a uz dozvolu izdavača Portal 021.rs objavljuje odlomak. Stiglic identifikuje prave izvore bogatstva i povećanja životnog standarda u učenju, naučnom i tehnološkom napretku i vladavini prava. On pokazuje da napadi na pravosuđe, univerzitete i medije podrivaju upravo one institucije koje su tradicionalni noseći stubovi američke ekonomske moći i demokratije. Koliko god se osećali bespomoćno, uopšte nismo nemoćni.

Globalizacija u svetu sa raznorodnim sistemima vrednosti

Pretnje trgovinskog rata temelje se na dubokom nezadovoljstvu globalnim trgovinskim sistemom, koje ne osećaju samo oni koji su stradali od njegovog delovanja. Mnogi zagovornici globalizacije bili su ubeđeni da možemo imati režim slobodne trgovine koji obuhvata države sa znatno drugačijim sistemima vrednosti. Vrednosti utiču na našu ekonomiju – i na komparativne prednosti – bitno i raznoliko. Neko manje slobodno društvo može postizati bolje rezultate u važnoj oblasti kao što je, recimo, veštačka inteligencija. Veliki skupovi podataka su presudni, a Kina nema toliko inhibicija u prikupljanju i upotrebi podataka. Da li Evropljani mogu i treba li da se žale što upotreba zatvorske radne snage u Americi (zatvorenici čine skoro pet procenata američkih industrijskih radnika) daje Novom svetu nepravednu prednost, jer zatvorenici obično dobijaju daleko manje od minimalne plate? Ili što mu isto to pruža neusvajanje ograničenja za emisije štetnih gasova?

Pre četvrt veka, dok su Amerika i Zapad sve više razvijali trgovinu s Kinom, postojala je nada da će takvo delovanje ubrzati njihov proces demokratizacije. Kako smo pomenuli, Zapad, a posebno SAD, protumačili su pad Gvozdene zavese kao pobedu našeg ekonomskog i političkog sistema; bilo je samo pitanje vremena kad će svi, osim možda nekoliko odmetnutih zemalja poput Severne Koreje, shvatiti šta je dobro i prihvatiti demokratiju i kapitalizam po američkom modelu.

Ali to je bilo pre finansijske krize 2008. godine, koja je pokazala granice američkog modela kapitalizma; pre pobede Trampa, koja je razotkrila ograničenja američkog modela demokratije; i pre nego što je kineski predsednik Si ukinuo ograničenja svog mandata, što je nagovestilo da Kina možda neće tako brzo okrenuti leđa autoritarizmu kako smo se nadali i da bi čak mogla krenuti u drugom pravcu. Kineski posebni ekonomski model – neki to zovu državnim kapitalizmom, Kina ga naziva "socijalističkom tržišnom ekonomijom sa kineskim karakteristikama" – pokazao se izvanredno čvrstim, a zemlja je iz globalne krize 2008. isplivala lakše nego bilo koja druga. Iako se rast sada usporio, stopa kineskog rasta bila je više nego triput veća od evropske i dvostruko veća od američke. Njen uspeh, u kombinaciji sa velikim programima međunarodne pomoći, bio je privlačan mnogim zemljama trećeg sveta koje su se dvoumile kakav će ekonomski model izabrati.

Pre četrdeset godina, kad je Kina započela tranziciju ka tržišnoj ekonomiji, niko nije mogao zamisliti da će za manje od pola veka BDP te osiromašene zemlje moći da se poredi s američkim. Kineski uspeh u nekim naprednim oblastima, poput veštačke inteligencije i sajber bezbednosti, izazvao je zabrinutost ne samo zbog ekonomske konkurencije već i u pogledu nacionalne bezbednosti. I privredne interesne grupe izgubile su entuzijazam za Kinu: dok su nekad posmatrali tu zemlju kao zlatni majdan – više plate, jači ekološki i drugi regulatorni standardi i intenzivnija konkurencija kineskih kompanija – svi su izgledi da više nije tako profitabilna kao nekad, a da će budućnost biti još manje blistava.

Američke kompanije žale se kako nije fer što Kina zahteva zajednička ulaganja (koja obuhvataju deljenje intelektualne svojine) kao uslov za ulazak na tržište. Kina odgovara da niko nijednu kompaniju ne prisiljava da dođe kod njih; one ulaze znajući uslove. Iako velika, Kina je zemlja u razvoju gde je dohodak po glavi stanovnika pet puta manji nego u SAD. Uporno se radi na tome da se prevaziđe raskorak između nje i naprednijih zemalja, naročito u znanju, a u određenim oblastima, od kojih su neke vrlo značajne, Kina je u tome i uspela. Ne postoje međunarodni zakoni ili norme koji zabranjuju zajednička ulaganja, uz sve što to podrazumeva.

Međutim, današnji uspeh Kine temelji se na širokoj osnovi i ne zavisi samo od zajedničkih investicija sa zapadnim kompanijama ili od krađe intelektualne svojine. U nekim oblastima, poput društvenih medija i veštačke inteligencije, ona je već u vrhu. Broj patenata koje dobija dramatično raste. U mnogim drugim oblastima, već je uveliko sustigla zapadne zemlje u pogledu znanja. Trampova administracija u trgovini s Kinom pokušava da zatvori vrata štale kad su konji već pobegli.

Ako zaboravimo smešne ideje da će uzajamna trgovina ubrzo transformisati Kinu u demokratsku zemlju, postavlja se jedno stvarno pitanje: Kako može postojati istinski otvorena trgovina sa državom koja ima toliko različit ekonomski sistem? Šta znači, na primer, imati "ravnopravne uslove" sa državom koja ne mari mnogo za privatnost, ali koja je spremna na cenzuru i blokiranje veb-stranica koje smatra politički nepodobnim? O tom pitanju se dugo raspravljalo na uvijeniji način. Zemlje u razvoju tvrde da ne može biti pravičnog globalnog trgovinskog sistema sve dok SAD i EU insistiraju na subvencionisanju poljoprivrede – sektora od kojeg zavisi život milijardama siromašnih širom sveta.

Amerika tvrdi da kineska ekonomija vrvi od skrivenih subvencija; Kina tvrdi da su takve subvencije prisutne u svim ekonomijama – uključujući velike poljoprivredne subvencije, ogromna spasavanja finansijskog sektora i ogromne istraživačke izdatke za odbranu, od kojih neki (poput putničkih aviona Boeing) prerastaju u komercijalne proizvode. I Evropa se protivila tim skrivenim subvencijama za avione, baš kao što se Amerika žali na transparentniju evropsku pomoć Airbus-u.

Danas se suočavamo sa realnošću da će različite zemlje organizovati svoju privredu na suštinski različite načine, koji odražavaju njihove vrednosti i uverenja. Ne žele svi kapitalizam na američki način, sa njegovom korporativnom silom i nejednakošću. I svakako ne žele svi kineske razmere zadiranja u ekonomiju ili neobaziranja na privatnost. Sistem nesmetane globalizacije bez ikakvih vrednosti ne može funkcionisati; ali ne može funkcionisati ni sistem u kojem ova ili ona država diktira pravila igre. Moraćemo da pronađemo nov oblik globalizacije, zasnovan na nekoj verziji mirnog suživota, priznajući da čak i ako imamo bitno različite ekonomske sisteme, još uvek postoje velike oblasti u kojima možemo uspešno trgovati.

Trebaće nam minimalni niz pravila – neka verzija vladavine prava, koja bi se mogla smatrati osnovnim saobraćajnim pravilima. Ne možemo prisiljavati druge da prihvataju naš regulatorni sistem, ili obrnuto. I svima će biti mnogo bolje ako ta pravila budu globalna, multilateralna i ako se s njima mogu složiti sve zemlje.

Protekcionizam nije rešenje za probleme sa kojima se suočavaju Amerika ili druge zemlje sveta. Ali odgovor nije ni insistiranje na globalizaciji kakvu imamo danas. Ako radimo isto što i poslednjih trideset godina, nećemo imati bolje rezultate ni u narednim decenijama. To bi verovatno izazvalo još veća stradanja, još veća politička previranja.

Videli smo kako je ranije globalizacija sprovođena pomoću niza lažnih premisa: da su svi pobednici (bez državne intervencije, i te kako postoje veliki gubitnici) i da je globalizacija jednostavno pitanje dobre ekonomije (u stvari, način na koji je sprovođena podsticao je korporativnu političku agendu koja je oslabila pregovaračku moć radnika i uvećala korporativnu moć, naročito u određenim sekto- rima). U ime globalizacije – kako bi države ostale konkurentne – radnicima je rečeno da moraju prihvatiti niže plate, lošije uslove rada i kresanje osnovnih državnih usluga od kojih zavise. Kako takva politika može dovesti do rasta životnog standarda radnika? Danas znamo da su prednosti rasta u razvijenim industrijalizovanim zemljama preuveličane i da su distributivni efekti potcenjeni.

Naravno, tržišta u nastajanju, poput Kine, koja su dobro sprovodila globalizaciju, doživela su ogroman uspeh. Kina je izbegla nestabilnost kratkoročnog priliva kapitala – vrućeg novca koji može da uđe i izađe preko noći. Ona je podsticala strane investitore, i to na način koji joj je omogućio sužavanje jaza u znanju, koji ju je odvajao od razvijenijih zemalja. Podsticala je izvoz, uglavnom održavajući stabilan kurs u ranijim fazama svog razvoja (mada ne u poslednje vreme), držeći vrednost svoje valute nešto nižom nego što bi inače bila. Što je najvažnije, iako je dopustila porast nejednakosti, pobrinula se da gotovo svi imaju koristi od globalizacije (izvukavši, kao što smo naveli, 740 miliona ljudi iz siromaštva).

Bilo bi zgodno reći da je njihov rast ostvaren na štetu naprednih zemalja; ali to ne bi bilo tačno. Uobičajeni argument da trgovina može biti obostrano korisna za dve zemlje u velikoj meri je tačan (ako države dobro upravljaju rizicima i mogućnostima); ali velike grupe ljudi unutar jedne zemlje mogu stradati ako država ne preduzme određene preventivne mere. U Sjedinjenim Državama, država nije preduzela potrebne mere, pa smo loše rezultate mogli očekivati.

Uticaj globalizacije daleko nadilazi ekonomiju. Mnogo se pričalo o produžetku životnog veka uporedo sa širenjem medicinskog znanja; ili o globalnom priznavanju rodnih prava, uz širenje tih ideja svetom. Videli smo kako su usled globalnih utaja ili izbegavanja poreza države ostale bez prihoda za pružanje osnovnih javnih usluga. Istovremeno, način na koji se globalizacija sprovodila negativno je pogodio mnoge zajednice, a ponekad čak i nacionalne države. Lokalni prodavci su često stubovi zajednice. Ali lokalne prodavnice danas nestaju pod naletom velikih trgovinskih lanaca, koji imaju prednost u vidu kupovine jeftine robe u inostranstvu. Rukovodioci ovih lanaca lojalniji su kompaniji nego zajednici i često se ne zadržavaju u istom mestu dovoljno dugo da puste korenje.

Pravila globalizacije bila su daleko od idealnih. Ona su štitila interese korporacija na račun radnika, potrošača, životne sredine i ekonomije. Farmaceutski giganti obezbedili su jaču zaštitu svojih skupih lekova, na račun ljudskih života širom sveta. Velike korporacije su dobile režim intelektualne svojine koji im je dao prednost nad malim preduzećima i donosio zaradu na račun ljudskih života i životne sredine, pa čak i dugoročnog rasta i inovacija. Budući da smo multinacionalnim kompanijama olakšali izbegavanje poreza, veće poresko opterećenje palo je na radnike i mala preduzeća. Isto tako, nema logike u davanju sigurnijih imovinskih prava za strane inve- sticije nego za domaće, što omogućavaju naši investicioni sporazumi.

Postoji jednostavan spisak reformi: naši investicioni sporazumi treba da se fokusiraju na jednu stvar – da omoguće da američke firme ne budu diskriminisane. Odredbe o intelektualnoj svojini naših trgovinskih sporazuma takođe bi trebalo da se fokusiraju na dostupnost generičkih lekova, a ne na garantovanje visokih profita za farmaceutske gigante. Pored toga, trebalo bi povesti računa o upotrebi globalizacije za izbegavanje i utaju poreza.

Gotovo je sigurno da bismo dobili bolja pravila međunarodne trgovine da smo do njih došli putem otvorenijeg i demokratskog procesa. Danas sporazume sklapaju američki trgovinski predstavnici (USTR), iza zatvorenih vrata – ali ne potpuno zatvorenih. Predstav- nici korporacija praktično sede za tim stolom, dok se predstavnik USTR sa njima dogovara o temi pregovora – iako su predstavnici Kongresa često isključeni – pri čemu odbija čak i da im saopšti svoje pregovaračke pozicije.

Što je najvažnije, bez obzira na pravila, moramo pomoći obič- nim građanima da se prilagode izmenjenoj ekonomiji, bilo da promene dolaze usled globalizacije ili tehnologije. Tržište samo po sebi ne može da reši transformaciju ekonomije. Države koje su pomogle svojim ljudima u tranziciji, poput nekih skandinavskih (na primer, Švedske i Norveške), imaju dinamičniju ekonomiju, stanovništvo otvorenije za promene i viši životni standard svojih građana. To zahteva aktivne mere na tržištu rada koje pomažu ljudima da se prekvalifikuju i pronađu nova radna mesta, ali i industrijsku poli- tiku koja omogućava stvaranje novih radnih mesta istom brzinom kojom se stara uništavaju, te pomaže regionima koji su pretrpeli velike gubitke da pronađu nove ekonomske mogućnosti. To zahteva i dobar sistem socijalne zaštite kako niko ne bi propao kroz pukotine. Ali oni koji upravljaju globalizacijom i našim ekonomijama insistirali su na kresanju tih programa – navodno da bi se takmičili u globalizovanom svetu – upravo kad su nam oni bili najpotrebniji.

Lako je – barem iz ekonomske perspektive – ponovo napisati pravila globalizacije i bolje je sprovoditi. U nastavku knjige (u de- vetom poglavlju) objašnjavam kako se globalizacijom i promenama tehnologije može bolje upravljati – tako da svi građani, ili barem većina, imaju koristi i da malo ko ili niko ne bude ostavljen na cedilu.

***

Džozef E. Stiglic je američki ekonomski ekspert, pisac i univerzitetski profesor (Univerzitet Kolumbija). Dobitnik je Nobelove nagrade za ekonomiju (2001), predsednik Saveta ekonomskih konsultanata pri predsedniku SAD (1995–1997), zamenik predsednika Svetske banke i glavni ekonomista MBRR – Međunarodne banke za rekonstrukciju i razvoj – (1997–2000), strani član Ruske akademije nauka (od 2003. godine).

Knjigu Džefa E. Stiglica "Narod, vlast i profit" objavila je Akademska knjiga i možete je pronaći na njihovom sajtu.

Teme

Akademska knjiga Džozef E. Stiglic

Komentari 3

Hronološki Najpopularniji

Милош

02.04.2022 • 12:09

"Stiglic identifikuje prave izvore bogatstva i povećanja životnog standarda u učenju, naučnom i tehnološkom napretku i vladavini prava."
Дела, говоре супротно, вековима је пљачка и робовласничкии систем доносио огромно богатство а са друге стране потчињени нису у ситуацији да угрозе "над расу".
Од римског царства (у старом завету се види и пре рима ) као претече "запада" се спроводи "владавина права"..
Белгијски цар Леополд 2 је побио 11.000.000. људи у Африци, сада је Белгија позната по чоколади и дијамантима, Белгија има науку, технологију, демократију па је "богата" а земље базе сировина скапавају од глади и жеђи јер немају "науку, технологију, демократију"..
Продаја магле је најсигурнији начин да се одржи постојеће стање а да се потенцијални бунтовници у старту демонизују!

6 0 +6
Stole

02.04.2022 • 10:24

Pametno

1 2 -1
Skoro kao ekspert

02.04.2022 • 10:24

"Stiglic identifikuje prave izvore bogatstva i povećanja životnog standarda u učenju, naučnom i tehnološkom napretku i vladavini prava."
Kod nas naučni istraživači su naterani da se na ulici bore da se ispune njihova prava.
Država kadrira Univerzitetima, postavljaju lojalne, podržavaju otvaranje dokazano nekvalifikovanih univerzitetskih ustanova gde sama vlast doktorira na sumnjive načine.
Sudovi - .... šta reći.
Dakle TAČNO SUPROTNO!

I šta ćemo sad?

9 5 +4

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.