Novosadsko pravilo besne strane

Sine, uvek budi dobar čovek: pomaži drugima, imaj razumevanja, ne osuđuj. Uvek budi pravičan, dosledan, drži se nekog reda. Skini šešir kad se pozdravljaš, osmehni se.
Novosadsko pravilo besne strane
Foto: 021.rs
Sačekaj svoj red. Imaj strpljenja. Ne misli samo na sebe. Živimo svi zajedno i prožimamo se, uvek misli i na druge...
 
Osim kada je parking u pitanju. Tu nemaj milosti.
Problem parkiranja u Novom Sadu, kao i nadolazeći cunami loših praksi i katastrofalne kulture saobraćaja u gradu, postaje toliko velik da se svakodnevnica nekog ko je prinuđen da nekoliko puta dnevno sedne za volan u ogromnoj i sve većoj meri vrti oko istog. 
 
"Imaš gomilu obaveza i moraš biti na sedam mesta u kratko vreme. Kako ćeš? Pa, najlakše mi autom. Jeste, ali gde ćeš tamo parkirati? Pa ima parking. Nema Slađana, vrlo dobro znaš da nema. Pa dobro, možda bude bilo. Ok, u pravu si, neće biti, OKEJ. Ništa, peške ću. Sa svim tim kesama i gomilom dece? Pa ne znam, polako ćemo. Nemaš toliko vremena. Da, u pravu si. Ništa, taksijem onda. Važi, za sve to i nazad treba ti tipa dve hiljade, a to je samo danas, sutra imaš novih devet obaveza. Da brate, preskupo je." 
 
Sigurna sam da manje-više svi mi vozači koji živimo u stanovima bez obezbeđenog parkinga sa po nekoliko dece imamo tačno isti dijalog u sopstvenim glavama skoro svaki dan. I nema dana da, dok čekam parking ispred zgrade, ne pomislim na scenu iz filma "Tito i ja" kada mali Zoki odlazi u katoličku crkvu i, ostavljajući pare, kaže da se nada da će katolički bog vratiti novac "našem, pravoslavnom bogu". 
Razmišljam koliko bi samo bilo zgodno kada bi neko sabrao sve vreme koje sam provela čekajući da neko oslobodi mesto kako bih parkirala auto i stigla kući i koliko bi bilo super da mi Sveti Petar, kad već dođem gore na intervju, jednostavno produži vek za toliko. Sigurno bih poživela koju godinu i bila još malo "Old man yells at cloud", kud ćeš više? 
 
Živim u zgradi sa atraktivnim lokalom u prizemlju, pored jedne od najprometnijih raskrsnica u gradu. Hvala dokonosti, ali bila sam svedok brojnih krvavih borbi za parking ispred zgrade. Uglavnom to bude ili merenje čiji je veći auto, prepirki ko je spretniji vozač i redovno "mensplejningovanje" kako "ćurka" ne ume da izađe ili uđe negde, on bi to levom rukom, žmureći.
 
Jednom je neki razbacani lik parkirao auto na sredinu, između dva prilaza zgradi. Realno, može se proći al' nije mu fora. Komšija je bio toliko ljut što ne može komotno da utera auto u dvorište, već mora da se dovija i bude precizan (u svojoj kući je l'?!), da je prvo legao na sirenu onako muški, najsnažnije, da bi potom parkirao auto iza ovog razbacanog da on ne može da izađe jer što samo njemu da bude loše, neka bude i drugima. 
 
Kada je napokon uspeo posle dobrih 20 minuta sviranja da dozove razbacanog koji je bio u lokalu pored, prava drama je tek počela: unose se u facu jedan drugom, mašu rukama, prsa o prsa, psuju se majke, komšija dobije prvi udarac, reši da uzvrati još gore tako što je skočio (da, SKOČIO) na sporni beli mercedes ovog drugog i počeo da skače po njemu. Razbacani ulazi u auto i kreće (da, KREĆE) autom na trotoar da obori ovog. Komšija se u padu hvata za retrovizor i kida ga. Dok pada sa automobila, a razbacani daje gaščinu, izbija u punoj brzini na trotoar prometne ulice prepune pešaka i, konačno, bez ikakvog stajanja, sleće na put gde još jače daje gas i odlazi. Komša baca retrovizor na zemlju, briše prašinu i krv sa čela, seda u auto i ulazi komotno u svoje dvorište gde pronalazi ćup sa blagom.
 
Godinama slušam kako će da se pootvaraju neke silne podzemne garaže i kako će se snažno i efikasno i to vrlo brzo, samo što nije, rešiti problem parkinga u gradu. Vozač sam dve decenije i ono u šta se kultura saobraćaja u gradu pretvorila u poslednjih, recimo, pet godina, zaista predstavlja ozbiljan vaspitni izazov. 
 
Normalizovali smo "sva četiri" kao "gle, mogu da stanem gde hoću", normalizovali smo bahate kurirske službe koje kao da imaju veća prava od bilo koga i ograničenje brzine na 250 kilometara na sat - u naselju. Normalizovali smo onu najiritantniju moguću pojavu negledanja ka vozilu koje nailazi jer ako ga nisi pogledao da li je ono uopšte i postojalo?
 
Normalizovali smo pretrčavanje bulevara sa detetom u rukama, normalizovali smo upravo to da nam je traženje parkinga ozbiljan deo dnevne agende. Normalizovali smo i to da posle godina postojanja kružnog toka u Novom Sadu i dalje ne znamo pravila, pa u njemu vozimo random - pa šta bude. Normalizovali smo da je "uslovno" u stvari "apsolutno", i da za minimum dostojanstva i kulture nemamo vremena jer počinje mi film i džez balet - "skloni se pešak, vidiš da kasnim".
I to me vraća na jednu drugu situaciju iz života, u kojem baš ne znaš put, a uz to mnogi do kraja ni ne nauče da "voze". Mog najstarijeg dečaka u vrtiću je svakodnevno maltretirao drugi klinac. Vaspitačice su nebrojeno puta razgovarale sa njegovim roditeljima, ali ništa nije vredelo. Mi smo uvek govorili da nikada nikog ne udari. I to je trajalo sve dok jednom nismo došli po njega, a vaspitačice su uglas presrećne viknule: "Napokon je uzvratio! Pesnicom!"
 
Nismo znali da li je to bila dobra ili loša stvar ali problema više nije bilo. 
 
Osim scene u crkvi iz filma "Tito i ja" često mislim i na ovo dok strpljivo gledam kako se ispred mene, koja čekam celu večnost, jedni za drugim ređaju automobili na tek oslobođena parking mesta samo jer su bili centimetar bliže, bez ikakvog obzira, osnovne kulture i izvinjenja. Stiskam pesnicu tako i gledam u nju.
 
Možda da ipak dozvolim gradu da i mene prevaspita? 
  • Mali pas

    25.05.2022 11:24
    Nema parkingyy
  • Mila

    19.05.2022 10:59
    Kazne i samo kazne
    Cinjenica je da se svaka losa"navika" u saobracaju,najbolje iskorenjuje kaznama. Da neko kaznjava te ljude koji se parkiraju tako kao da je ulica njihova,voze 100 gde je dozvoljeno 50, prelaze van pesackog,parkiraju na invalidska mesta....ne bi niko vise pomislio na prekrsaj. Ovako u zemlji bezakonja,sta drugo da ocekujemo.
  • Vlada

    19.05.2022 09:03
    @Gale
    Čisto primera radi: kad je pre nekih godinu dana vozač u Zemunu na pešačkom prelazu udario psa koje i zamalo promašio dete koje ga je šetalo, jedno ⅓ beogradskih internet komentatora je tvrdilo da je potpuno normalno i pravilno da preletiš preko pešačkog sasvim ako je pešak koji ga prelazi “tek” u susednoj traci. Znči ne govorimo samo o odsustvu saobraćajne kulture, nego o ozbiljnim patologijama.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Da li je Tramp zaista pobedio?

Nekoliko dana nakon predsedničkih izbora u SAD, sa druge strane Atlantika stižu neočekivani glasovi da kandidat Republikanske stranke Donald Tramp - nije pobednik.

Tuga i bes

Neko je pametno napisao "Kad mnogo boli, ćutim". Nemanje reči, ostanak bez teksta, muk i tišina najčešće su tu kao deo one strašne ponavljajuće noćne more.

Terorizam optimizmom

Tokom prošle nedelje smejali smo se na internetu jednom videu: žena je na pijaci u zanosu neke sreće rekla kako voli da dođe tu i priča, kako kaže, o tako običnim i jednostavnim stvarima.

Vek Čkalje: Ne postoji lek za smeh

"Poseban aspekt Čkaljine komedije bio je njena asocijativnost: svaki put kada bi se njegovo lice pojavilo, pokrenulo bi se sećanje na sve njegove likove..."

Stotka

Konzolom u našim glavama u detinjstvu upravlja radost. To znamo i sami, a i videli smo u čuvenom Diznijevom crtaću.

Nestašice vode - možemo li ih sprečiti?

Paklena tromesečna suša primorala nas je da ovog leta i te kako povedemo računa o vodi, kako pijaćoj, tako i onoj koja se koristi za druge ljudske potrebe ili u industriji, poljoprivredi i rudarstvu.

Ko je ovde debeo?

Trendovi današnjice koji se bave diktiranjem onoga kako treba da živimo, kako da se ponašamo, da mislimo i da radimo nameću nekoliko ključnih stvari.