Izdajnik opšte prakse

Autor: Mijat Lakićević

Info

15.08.2022.

09:44 > 09:45

Ove godine obeleženo je 70 godina od rođenja Zorana Đinđić, te tim povodom objavljujemo odlomak iz najnovije knjige Mijata Lakićevića "Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj".

Uz dozvolu izdavačke kuće Akademske knjige, portal 021.rs objavljuje odlomak iz najnovije knjige Mijata Lakićevića, o filozofu i premijeru Srbije Zoranu Đinđiću.

Izdajnik opšte prakse

"U našoj zemlji je već dugo prisutna grupacija koja, pod imenom opozicione političke partije demokratske orijentacije, zastupa interese vlada koje su nosioci pritisaka na Jugoslaviju, a posebno na Srbiju. Ta grupacija se na ovim izborima pojavila kao Demokratska opozicija Srbije. Njen stvarni šef nije njihov kandidat za predsednika države (Vojislav Koštunica – L. P.). Njen dugogodišnji šef je predsednik Demokratske stranke (Zoran Đinđić – L. P.) i saradnik vojne alijanse koja je ratovala protiv naše zemlje. On svoju saradnju sa tom alijansom nije mogao da sakrije. Uostalom, čitavoj našoj javnosti je poznat njegov apel NATO-u da se Srbija bombarduje onoliko nedelja koliko je potrebno da bi se njen otpor slomio. Na čelu tako organizovane grupacije na ovim izborima nalazi se, dakle, zastupnik vojske i vlada koje su nedavno ratovale protiv Jugoslavije."

Tim rečima, "suočen sa mogućnošću da izgubi vlast", piše u Etici... Latinka Perović, "Slobodan Milošević se kao predsednik Republike, 2. oktobra 2000. godine, uoči drugog kruga predsedničkih izbora zakazanih za 8. oktobar, obratio građanima Srbije". Istoričarka posebno ističe Miloševićev "pik" na Đinđića. "Svaki protivnik Slobodana Miloševića bio je manje ili više ugrožen. Ovako direktno, bez rukavica, diskreditovan je samo Zoran Đinđić. Slobodan Milošević je nepogrešivo osećao da Zoran Đinđić nije samo jedan od konkurenata u borbi za vlast, već tvorac alternative koja podriva same temelje njegove vlasti, i dovodi u pitanje interese njenih brojnih korisnika" – zaključuje Latinka Perović.

To Miloševićevo "osećanje" – a moglo bi se komotno reći i saznanje, jer sigurno je bilo onih koji su ga o svemu (i) u opoziciji obaveštavali – nije bilo ni novo ni iznenadno. Inače bi Vuka Draškovića a ne Zorana Đinđića pozvao na razgovor onog 10. januara tri godine ranije. Znao je to i tokom ratnog proleća 1999. godine. I nije pokazivao nimalo skrupula.

Suočen sa ozbiljnom pretnjom smrću, o čemu je informacije dobio sa više strana, Zoran Đinđić je, posle ubistva Slavka Ćuruvije, vlasnika i glavnog urednika Evropljanina, bio primoran da napusti Srbiju.

Prema priči Zorana Živkovića, Đinđić je (istoimena knjiga, Vukotić media) odbijao da napusti Srbiju. "Jedva čekaju da odem... Proglasiće me kukavicom i izdajnikom... Stranka će biti demonizovana... Šta će biti sa vama koji ostajete...", govorio je. Na to mu je imenjak iz Niša odgovorio da je "korisniji kao 'kukavica' i 'izdajnik' nego kao žrtva državnog terora". Ipak, otišao je tek kada je "Predsedništvo stranke, na formalnoj sednici, donelo odluku da se preporučuje predsedniku da, suočen sa smrtnom pretnjom, napusti državu".

Napadi na Đinđića postali su još žešći kada se, po okončanju rata, vratio u Beograd. "Glavni target ovog puta je dr Zoran Đinđić. Pojedini SPS-ovci su sa takvim entuzijazmom, krenuli u njegovu demonizaciju, kao da su lično poginuli na Kajmakčalanu." Tako je, ironično, uvod u intervju sa Đinđićem, jula 1999, otpočeo novinar NINa Luka Mičeta. Naslov intervjua, "Sad ili nikad", bio je više nego indikativan. Milošević se nije džabe plašio.

"Narod gura napred", "narod više ne može da čeka", "narod neće čekati opoziciju", upozoravao je Đinđić Miloševića ali još više opozicionu koaliciju, Savez za promene, koja se, posle traumatičnog ratnog iskustva i pošto je Milošević proglasio pobedu nad NATO paktom, nalazila u "neznanju" i defanzivi.

Đinđić je, međutim, odmah formulisao alternativu: "Ne radi se sada o tome šta mi mislimo", odgovorio je na Mičetinu opasku da je Dragoslav Avramović, koga je Đinđić isturao kao kandidata opozicije, svojevremeno "u velikoj meri uticao na raspad koalicije Zajedno". "Reč je sada o tome šta bi većina ljudi mogla da prihvati kao neko političko rešenje. Nama su sada potrebni koncepti i ličnosti koji mogu da prevaziđu podele i sumnje u narodu koje su posejane u toku ovih deset godina", objašnjavao je Đinđić.

U tom trenutku to je bio Avramović, kada se ta opcija bude izjalovila, to će biti Vojislav Koštunica. To je bila taktika. Kao što je taktički potez bilo njegovo opredeljenje da kao glavnu temu, nasuprot Miloševićevoj "obnovi", nametne – promene. "Reč promene jeste reč koja se danas najviše koristi u srpskom jeziku. Svi pitaju – kada će promene. Mi smo nametnuli tu temu. Milošević je pokušao da nametne temu obnove, izdaje, patriotizma, nezavisnosti zemlje. Ipak glavna tema su promene" – rekao je Đinđić u razgovoru za Vreme ("Svi pitaju kad će promene") 27. novembra 1999. godine.

Strateški pravac, međutim, Đinđić nije menjao. Bila je to, naravno, modernizacija. Za njenu marginalizaciju u srpskom društvu okrivio je tom prilikom ne samo Miloševića, nego "pre svega intelektualce – one koji nisu videli budućnost Srbije u modernizaciji već u vraćanju na pitanja iz 1918. i koji su nametnuli tu temu". Srećom, politička "scena je deblokirana pre dve godine (protestima 96/97. – M. L.) kada je modernistička opcija prvi put dobila šansu". U međuvremenu, Đinđić je, kako je sam konstatovao – ponovo u jednom razgovoru za NIN, sa Stevanom Nikšićem, marta 2000. godine – postao "izdajnik opšte prakse". To nije bilo baš benigno kako je on sam o tome govorio.

A išlo je dotle da ga je 1998. jedna žena u Leskovcu, opet prema njegovom sopstvenom kazivanju, pitala da li je zaista Hitlerov unuk. Etikete "nemačkog čoveka", "nemačkara", "nemačkog špijuna" neće se osloboditi do kraja života. Za svega desetak godina prevalio je put od nemačkog đaka do Hitlerovog unuka.

Svestan okolnosti ("mi smo građanska stranka u političkom okruženju koje je suprotno svemu što je građansko") Đinđić je nastojao da smanji strah od promena. Govorio je: "Narod želi promene, što brže", ali "bez nasilja, bez rizika, bez rata". I zato je Đinđić obećavao "koncept mirne tranzicije" i da "neće biti revanšizma".

Verovatno je Miloševićeva koncentracija na Đinđića pomogla da se i u inostranstvu, naročito Americi, sklonoj "kralju trgova" Vuku Draškoviću, shvati ko je nosilac stvarne alternative u Srbiji. Američki nedeljnik Time 26. septembra 1999. godine uvrstio je Đinđića među 14 evropskih lidera za treći milenijum. Đinđić je bio na drugom mestu.

To je bio krupan nagoveštaj. Posle četiri meseca usledilo je i oficijelno priznanje: 2. februara 2000. bio je na Molitvenom doručku u Americi. Kao da je onaj misunderstanding sa Madlen Olbrajt, još uvek aktuelnom državnom sekretarkom SAD stavljen ad acta. I ne samo da je bio na doručku nego je sa predsednikom Bilom Klintonom lično razgovarao. I ne samo to nego je taj razgovor poprilično potrajao. Kada ga je neki službenik nakon susreta pitao "koliko ste minuta razgovarali" Đinđić je (prema razgovoru sa Milomirom Marićem za Profil 2001, Hipoteka) odgovorio da nije "gledao na sat". "Ako si ostao tri minuta, onda je to kurtoazna poseta. Sedam minuta znači da je već nešto ozbiljno, otprilike na nivou predsednika. A ako je razgovor i duže trajao, to je nešto sasvim neočekivano i suštinska je promena američke politike", objasnio je dotični. "Pa, ja sam siguran da je trajalo više od deset minuta", rekao je Đinđić.

Kako se sporazumeti sa Amerikancima bio je, međutim, manji problem. Mnogo je veći bio – kako se sporazumeti sa Srbima. Đinđić se i za to ozbiljno spremao. O tome svedoči anegdota Zorana Živkovića. Naime, prilikom posete Vašingtonu delegacije Saveza za promene krajem oktobra 1999. godine, njih dvojica su svratili u jednu knjižaru. "Kupio sam nekoliko knjiga, a Zoran je posle sat i po vremena izašao iz knjižare sa četiri kese pune knjiga i video kaseta u kojima je bilo reči o političkoj kampanji", ispričao je Živković.

Opozicija se posle rata sa Severnoatlantskom alijansom našla u vrlo teškoj situaciji; bila je, može se slobodno reći, dvostruko obezglavljena. S jedne strane – rascepkana, pri čemu se nije znalo ni ko s kim hoće ni ko s kim neće, bez vođstva; sa druge strane, bez ideje vodilje. Izgledalo je da njena pobednička parola "Beograd je svet" više ne igra. Kako izaći sa tom parolom kada nas je "taj svet" 78 dana – zanimljivo, tačno onoliko koliko su trajali protesti – bombardovao.

Posebno je sam Đinđić – optuživan da je "naručilac NATO bombardovanja" (dok je Vuk Drašković, kao ministar u Miloševićevoj ratnoj vladi, dobio "licencu" patriote) – bio u nezavidnoj poziciji. Ipak, uspeo je da nađe formulu. Pri čemu, naravno, zasluge za to nije pripisao sebi.

"Naši ljudi su uspeli da razlikuju NATO i njegove ludosti od Zapada, od demokratije, od kapitalizma. Jer, da je većina ljudi u Srbiji rekla, kao što je meni jedna žena na ulici rekla: 'Eto ti tvoja demokratija, oni te bombarduju', mi bismo danas bili Irak. Srećom, ovaj narod ima zdrave instinkte, i zato je i vekovima opstao, pa su ljudi napravili razliku i rekli: u redu, NATO je jedna stvar, a Evropa i Zapad, to je druga stvar. Mi smo za Evropu i Zapad, a ne volimo NATO. Potpuno se slažem." (2. mart 2000, NIN) Govorio je i sam da je bombardovanje bilo "suludo" i da intervencija NATO predstavlja "primer katastrofalne politike". Ali i naglašavao da sada nju "kritikovati ... je tako lako. Pola zemaljske kugle to čini, rade to i u Americi i u svim novinama. To je samo u Srbiji dokaz hrabrosti".

Hrabrost je za Đinđića bila "usmeriti pogled ka budućnosti i reći: to se desilo, hajde da svojom pametnom politikom obezbedimo da se to više ne desi". Za to je zaista trebalo smelosti. Jer time je, makar implicitno, glavne uzroke rata smeštao u politiku koju je Srbija vodila. To se u današnjoj Srbiji, ove na početku treće decenije trećeg milenijuma, više ne može čuti. Bombardovanje kao da je palo s neba – mislim simbolično, bukvalno je, naravno, zaista tako bilo – šta se pre njega godinama širom Jugoslavije dešavalo, a posebno nerazumno odbijanje sporazuma u Rambujeu, uopšte se ne spominje. "Mi moramo" – da se vratimo Đinđiću – "da tražimo koncepciju za budućnost sa tim zemljama koje su nas bombardovale, jer u tim zemljama većina ljudi je bila protiv bombardovanja".

Đinđić nije dozvoljavao da mu trenutne okolnosti zamagle vidike. "Srbija je puna dva veka neprestano na klackalici između Orijenta i Zapada. [...] Zapravo, svi najvažniji politički sukobi u Sr biji se prelamaju oko toga gde nam je mesto: na istoku ili zapadu?" Ali, ne u smislu "da li ćemo da budemo deo ovoga ili onoga bloka, nego kojem sistemu vrednosti pripadamo". "Mi nismo Orijent", ponavljao je. "Mi smo za Evropu i za Zapad", "Evropa je naše rod no mesto", "uključivanje naše zemlje u Evropu" bio je cilj.

Đinđić je i javno često govorio da je i lično "neskriveno proevropski orijentisan" te da mu zbog toga Amerikanci ne veruju, jer je to "za njih – opasno" i jer "neki u tome čak vide i pokušaj izbacivanja Amerike iz igre". Nije se radilo o tome. Jednostavno, to je onaj "Firenca dreaming". "Ja sam Evropejac, isto kao što sam i Srbin, a nisam nikakav apstraktni kosmopolita i da ne znam ko sam. Volim svet, prihvatam sve civilizacijske vrednosti, ali ne bih baš lako mogao da živim izvan Evrope. Za mene je jedino Evropa mesto gde se dobro osećam... Kao što sam u Srbiji kod svoje kuće, tako je moja šira kuća Evropa", dok "sam u Americi samo radoznali turista" (razgovor sa Vesnom Radusinović, Profil).

To nije bila samo poetika, nego i politika. "Jedini način da se sruši Miloševićev režim bio je kroz promociju evropske politike nasuprot njegovoj." Kako spolja tako i iznutra. Spolja – tako što će se formirati "nešto što liči na lobi" i što su za to izabrane "Nemačka, Francuska, delimično Engleska, Amerika". Iznutra – tako što će biti formulisana jasna politika: "Mislim da je ključna stvar da kao nacija pronađemo ideju i program koji će nas ujediniti. Ta ideja za mene je evropska integracija kojoj prethodi bliska saradnja sa našim balkanskim susedima. Ali evropska integracija kao zadatak koji vodi našem unutrašnjem preoblikovanju, samodisciplinovanju, uljuđivanju, kultivisanju, edukaciji. Da iz sebe izvučemo najbolje i da na tome uspostavimo naš poredak i naše društvene vrednosti", govorio je (Profil) 1999, godinu dana pre Petog oktobra.

"Tek onog trenutka kada smo mi uspeli da se pozicioniramo kao proevropska alternativa, i očišćeni od svega orijentalnog, mi smo u narodu bili jasno prepoznatljivi kao ozbiljna alternativa", objašnjavao je "post festum", 2001, (Mariću), takođe za Profil.

Pre izbora, međutim, dok "alternativa" još nije bila formirana, Đinđić je bio prilično frustriran situacijom u društvu, naročito ponašanjem društvene elite. "Ni Vlada, ni država, ni Crkva, ni Akademija nauka, ni Udruženje književnika, ni univerzitet ne prave nikakve planove za budućnost. Oni ne znaju, niti ih interesuje kako izgledaju te oblasti u drugim zemljama. [...] To znači da smo u dugom zimskom snu koji mora da se prekine. To je mnogo važnije nego pitanje nosilaca vlasti", govorio je u intervjuu za Moj Kovin. (Uzgred, očigledno za Đinđića nije bilo "blam" da govori za jedan mali lokalni medij; koristio je sva raspoloživa sredstva da izloži svoje ideje.)

Dakle, trebalo je oformiti neku ne nužno sveobuhvatnu ali svakako vrlo široku koaliciju. "Naš zadatak je, verujem, da animiramo većinu građana Srbije, da ih pridobijemo na svoju stranu. Ta većina je, kao što znate, veoma heterogena i o tome moramo voditi računa. Ako želimo pobedu, moramo ići sa širokom ponudom", govorio je Đinđić.

Koalicija pod nazivom Demokratska opozicija Srbije (DOS) obrazovana je takoreći u minut do dvanaest – 24. jula, svega dva meseca pre izbora. U njen sastav ušlo je čak 18 partija i pokreta od kojih mnogi nisu bili više no "one man band". Ni činjenica da je asocijacija nastala usred leta "kad mu vreme nije", kad sve, pa i političke, aktivnosti zamiru i kada godišnjeodmorske potiskuju sve druge teme, nije išla na ruku Zoranu Đinđiću nesumnjivom spiritus movensu političkog poduhvata bez pandana u srpskoj istoriji. Zato je bilo potrebno i dodatno animirati i dati neke nove, "evropske" garancije već dezorijentisanim i apatičnim biračima. Da "neće biti revanšizma" bila je poruka jednoj strani, onoj na vlasti i bliskoj vlasti.

Poruka drugoj strani sadržana je u realizaciji ideje "ugovora sa građanima". On je imao načelnu i praktičnu dimenziju. Kao prvo, bio je neka vrsta primenjenog, konkretnim okolnostima prilagođenog koncepta "društvenog ugovora" – o čemu je pisao (to smo već videli) deceniju ranije. Kao drugo, trebalo je da pojača vezu (budućih) narodnih predstavnika sa narodom, odnosno da podvuče njihovu odgovornost, i obavezu, da glas za nadu neće biti izneveren. Ugovor je, simbolično, "potpisan" 1. septembra na velikom skupu u Sava centru.

Nešto je sigurno doneo i u onom bagažu iz Amerike. Možda baš saznanje da "građani vole da slušaju loše stvari, ali glasaju za nekoga ko obećava dobre stvari", čime je neposredno uoči izbora (21. septembra u NIN-u) objašnjavao zašto se DOS odlučio da vodi "pozitivnu kampanju".

***

Mijat Lakićević (1953) živi i radi u Beogradu. Završio je Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu 1975. godine. Po profesiji novinar, karijeru započeo u nedeljniku Ekonomska politika 1977. godine. Devedesetih stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Sa desetak kolega 1999. Pokreće Ekonomist magazin. Radio u Blicu (sedmičnom dodatku Novac), NIN-u i Novom magazinu.

Priredio i uredio knjige "Prelom 72" o padu srpskih liberal 1972. godine (2003) i "Kolumna Karikatura" koja sadrži kolumne Vladimira Gligorova i karikature Predraga Koraksića objavljivane u Ekonomist magazinu (2006).

Knjigu "Ispred vremena", koja se bavi listom Ekonomska politika i sudbonosnom decenijom SFR Jugoslavije (1963–1973) objavio je 2011. godine, a 2014, u koautorstvu sa Dimitrijem Boarovim, knjigu "Kako smo izgubili (Našu) Borbu”. Godine 2020. objavio je knjigu "Desimir Tošić: između ekstrema".

Knjigu o Zoranu Đinđiću "Prosvet(l)itelj" Mijata Lakićevića možete da poručite na sajtu Akademske knjige.

Teme

Zoran Đinđić Akademska knjiga

Komentari 18

Hronološki Najpopularniji

pape

24.08.2022 • 12:05

@Apoliticna

Jel su ti to iz sekte javili da napišeš? Koliko ono beše miliona, 716, je li?

0 3 -3
Tixon

16.08.2022 • 09:20

Propuštene šanse

Prvu šansu za priključenje evropskim integracijama upropastio je Milošević krajem osamdesetih , jer nije shvatio epohu . Najbolje bi bilo da se nije ni u šta mešao i Jugoslavija bi bila prva socijalistička zemlja , koja bi ozbiljno pregovarala o priključenju EU. Drugu šansu upropastili su Miloševićevi pretorijanci u strahu od izručenja Hagu i još neki , o kojima se malo zna , ubivši Đinđića . Treću šansu , započetu u pariskom Ricu 2008 krckamo evo već 14 godina i sve smo dalje od EU . Jasno je da je na redu četvrta , o kojoj još ništa ne znamo . Mi to po onoj sv. Sisoja ,, Padni , ustani , padni , ustani ... " , tek treći , neuspešni put . Ima vremena .

9 11 -2
Apoliticna

16.08.2022 • 08:07

Jos uvek mrak

Dosli zuti pa se dobro nakrali i ponamestali svuda.Sps je bio igrarija spram njihovog lopovluka a danas zivi se a i dalje nema nade

12 8 +4

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.