Je l' tako Marković Zorice?

Idi stenji u svoja četiri zida.
Je l' tako Marković Zorice?
Foto: Pixabay

Tu rečenicu sam nedavno napisala drugarici komentarišući samo jedan od gomile spontano formiranih stavova glede najtežeg posla o kojem apsolutno ništa ne znamo već ga obavljamo onako stihijski i nadamo se najboljem - roditeljstvu. Ova rečenica mi se tako lepo zakačila za uho, oko i prste da nisam uspela da je skinem pri prvom pranju zbog čega sam rešila da je potopim u vodu da malo odstoji. Ako ni to ne pomogne pokušaću sa acetonom, eventualno razređivačem.

Elem, mnogo je onih lepih osećaja koje smo kao deca prvi, a često i jedini put osetili, ali jedan posebno pamtim: bio je to dan kada su se u domu velikih Hatorića menjale tapete i kada su nam mama i tata dozvolili da danas, samo danas ali vrlo svečano, možemo da šaramo po zidovima bez da se ljute, da nas grde ili da trpimo bilo kakve posledice našeg umetničkog divljaštva. 
 
I sećam se, u momentu kada sam neki debeli crni marker otvorila i krenula polako rukom ka zidu u pozadini su se čule Štrausove fanfare iz "Tako je govorio Zaratustra", a prvi potez materijalizovanog buntovništva po belom zidu pratio je osećaj najčistije slasti – kao kad žedan popiješ vode, gladan zagrizeš klopu ili presrećan vrisneš!
Pre nego što sam dobila prvo dete bila sam, kao i svi, puna strateških planova oko toga kako ću da ga vaspitavam da bude najfantastičnije na svetu. Sav taj zli plan pao je u vodu jednog konkretnog momenta: moja prva beba nasmejala se odavde pa do meseca nakon što sam napravila smešnu facu? Proizvela smešan zvuk? Ispričala vic? Bilo kako bilo, uzrok i posledica bili su nikad slađi. I onda sam shvatila da je moj zadatak od sada pa na dalje, kad sam već "darovala" ovaj grozni svet novoj osobi – da ta osoba bude srećna i ništa manje od toga. E taj novi plan dosta je "edži" što bi mladi rekli i nosi dosta kontroverzi, te me je doveo do niza nezgodacija poput:
 
  • Uskočilo svom snagom u blato i prasnulo u smeh od zadovoljstva. 
  • Slučajno zabolo kašiku punu nutele u usta sa godinu dana i oči mu zacaklile kao šljokičava haljina na pevačici u novogodišnjem programu kasnih 80-ih. 
  • Nije htelo da jede ništa živo sem neke gluposti, al' kad je to jelo, jelo ga je cupkajući u ritmu najlepših pop hitića. 
  • Otkrilo šljapkanje vode pa je prskalo do Veternika uz gromoglasan smeh. 
  • Rešilo da je prava stvar da se flomasterima išara po rukama, nogama, licu i vratu jer je osećaj bio neviđeno dobar i da bar jednom nedeljno iz vrtića donese uništenu garderobu zato što su neke stvari zaista bile i preče i zabavnije. 
  • Otrglo mi iz ruke viljušku i ljutito signaliziralo da to ume samo – da bi kroz koji sekund planulo od sreće što je tako jako spretno... tek posle četvrtog pokušaja koji su završili na podu i mleka koje je kapljalo na isti. 

 

Poslednji ekser na kovčegu bila je ova treća veštica koja mi se jednog dana kvarno i podlo niotkuda prikrala dok sam nešto radila da bi u potpunom miru i tišini začula samo tiho stenjanje i nežne uzvike zadovoljstva – kada sam pogledala, imala je u svakoj ruci po jedan flomaster i šarala je zidove najzabranjenije dnevne sobe. Sve je to radila veoma žustro, da odradi sve što ima brzinski dok je stražari ne spaze.

I na sve to zamahnula sam rukom onako iskreno, kao Zorica Marković u onom najboljem gifu i rekla neka, kupićemo farbu, opraćemo, prekrečićemo i zakrpiti sve one rupe koje ste napravili jer (zvuk fanfara!) - možemo.

 
 
Kao što spomenuh, rekla sam drugarici da mi stan izgleda kao da je na njega palo troje dece, na šta je ona oduševljeno rekla: "Ali da znaš, kakvi će to kreativni i nesputani ljudi biti!" Hoće, dok ne naiđu na prve životne prepreke pa se desi ono "op, op, gde si krenuo prijatelju?" ili "idi stenji u svoja četiri zida". Idi škrabaj u svoje četiri ivice hartije, idi prskaj iza zavese, ostavi šećer, uzmi zdrav obrok na silu, drži šolju čvrstu i ne prljaj se, jer je tako jedino ispravno. 
I od tada ne prestajem da mislim o tome. Da li će zid na koji nalete biti onaj u koji će zakucati kao Pera Kojot i skliziti u provaliju punu neuprljanih trenerica, čistih stolnjaka, belih salveta, složenih igračaka i zadovoljenih društvenih normi i poželjnog ponašanja ili će taj zid da ih uspori taman toliko koliko im je potrebno da ih adrenalin prebaci preko njega. A onda, da li će posle prvog naići na drugi, pa na treći i konačno četvrtim zatvoriti svoje napore i predati se sveprisutnom dodeljivanju četiri zida svakome ko iskoči ili se usudi da otvori flomaster i krene da boji svoju stvarnost. 
 
Da li je trebalo da ih od starta stavljam u kalupe i da ih na vreme pripremim za pravedni život van njihova četiri zida, te da se nadam da će im oči uprkos tome ipak zacakliti u nekoj budućnosti? Da li je, ipak, dobro što su im Štrausove fanfare zasvirale odmah ili je trebalo da za njima tragaju među zidinama čisto, bez blata na rukama? 
 
Bilo kako bilo, nauke, pravila a ni plana nema – onog momenta kada ga pogledaš i kada se upoznate - to je to. Stisneš zube, pomisliš: "Ma ovako ćemo". Onda se nadaš da će zidove ili preskakati ili šarati. A vreme? Da, vreme će reći svoje. Komšija moler će reći svoje. Ovi momci što hobluju parket, lanci dečije garderobe ili baka što krpi rupe na kolenima isto, a dok svi ne kažu svoje - oke se cakle a đavoli mali stenju i cerekaju se, pa nek ide život, je l' tako Marković Zorice?
OBRATI PAŽNJU! Osvežili smo platformu sa muzičkim kanalima, a preko koje možete slušati i Radio 021. Preporučujemo vam novu kategoriju - LOUNGE, za baš dobar užitak i relax tokom dana. Vaš 021!
  • Zemlja čudesa

    08.02.2023 20:49
    Izreka kaže...
    ...da je put u pakao popločan dobrim namerama.
  • Deca

    08.02.2023 16:29
    Deca su dobra, škola ih pokvari.
  • Hvala

    08.02.2023 16:25
    Ulepšali ste mi dan...
    Konačno nešto pametno da pročitam.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Pa, ne mogu da ih kupe

Javnost je preplavljena vestima, blokadama, sjajnim dosetkama i još boljim transparentima studenata.

Hladni plamen koji je nadmudrio sistem

Dok razni eksperti i samoprozvani tumači stvarnosti pokušavaju da uhvate suštinu trenutnih protesta kroz prizmu starih interpretativnih modela, stvarnost im izmiče kroz prste.

Mladi su najgori

Ta neka simpatična mržnjica prema mladima dolazi, čuda li, s godinama.

Kakva je "Sloboda" Angele Merkel

Pre nekoliko dana pod naslovom "Sloboda" širom sveta pojavili su se memoari Angele Merkel, do pre tri godine kancelarke Nemačke u rekordna četiri uzastopna mandata.

Dan koji još uvek traje

"Nismo dobro", rekla je Jelena Stupljanin na protestu ispred novosadske Železničke stanice u nedelju, 17. novembra.

Bolji život - da ga zgrabim

Poslanici i odbornici prethodnih dana blokirali su ulaz u sud u Novom Sadu u nameri da ukaže na rad istražnih, kako se to kaže, organa.

Da li je Tramp zaista pobedio?

Nekoliko dana nakon predsedničkih izbora u SAD, sa druge strane Atlantika stižu neočekivani glasovi da kandidat Republikanske stranke Donald Tramp - nije pobednik.

Tuga i bes

Neko je pametno napisao "Kad mnogo boli, ćutim". Nemanje reči, ostanak bez teksta, muk i tišina najčešće su tu kao deo one strašne ponavljajuće noćne more.

Terorizam optimizmom

Tokom prošle nedelje smejali smo se na internetu jednom videu: žena je na pijaci u zanosu neke sreće rekla kako voli da dođe tu i priča, kako kaže, o tako običnim i jednostavnim stvarima.

Vek Čkalje: Ne postoji lek za smeh

"Poseban aspekt Čkaljine komedije bio je njena asocijativnost: svaki put kada bi se njegovo lice pojavilo, pokrenulo bi se sećanje na sve njegove likove..."

Stotka

Konzolom u našim glavama u detinjstvu upravlja radost. To znamo i sami, a i videli smo u čuvenom Diznijevom crtaću.